Јован Зафировић: Кад ћутање није злато
После свих прича и изјава ових дана о статусу преосталих институција Републике Србије на Косову и Метохији (просвета и здравство), од стране Приштине и Западних представника и даље се срамно ћути о томе.
Овде не говорим о ћутању председника Републике Србије и његових карикатура у виду Петра Петковића, Марка Ђурића и других, који ту и тамо нешто безвољно и у бити незаинтересовано, али довољно запаљиво кажу. Они су своје рекли свих ових година срамном и губитничком политиком.
Овде говорим о људима којих се то директно тиче. А то су професори, студенти, напослетку српски народ на Косову и Метохији који нас је све нас који смо о овоме говорили и писали, са изузецима, називао издајницима.
А сада…
Ректорски колегијум, који међу првима треба да се огласи, тек пре два дана издаје саопштење где указује на неке проблеме са којима би се студенти и запослени суочили, али се као иначе, у суштини, игра општим местима, неозбиљно мољакајући и очекујући сада да КФОР и Еулекс успоставе стално присуство код факултета. Са чије стране (Запада) долазе поруке и деманти на изјаву Српске листе која говори да “интеграција здравства и просвете није део преговора” од стране Јерна Родеа који каже да „Охридски споразум јасно предвиђа интеграцију здравства и школства.“
Такође, Студентски парламент Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици ћути. Мук.
Чланови парламента испијају кафе по локалним кафићима, излазе по журкама и не пада им на памет да се огласе, да кажу нешто.
И да, живи били па видели, неће се огласити нити рећи, ни појединачно, ни као званично тело, док им не стигне наређење од политичких чинилаца који владају на факултетима да то треба да учине против Куртијеве репресије. Онда ће по обичају, кад им се каже, изаћи, витлати заставама, стављати фластере преко уста, дизати индексе увис – правити јефтини перформанс да задовољни форму и улогу српског студента на Косову и Метохији у овим пресудним тренуцима.
Не, оркестрирани перформанси који ће се десити вас неће спасити моралне одговорности.
Против Куртијеве репресије треба изаћи, и за то не треба чекати наређења и то не треба да буде радна обавеза запослених, такође се, поред Куртијеве репресије, треба огласити и против оних који су допринели томе, који су давали једно по једно што означава српско, на тацни, који су прећутно помагали да нам се ставља омча око врата, мач изнад главе, који је све ближи да нам пререже врат.
Јасно је да српски народ, Србин, било да је у ректорском колегијуму, било да је студент, члан Студентског парламента, професор, учитељ, лекар, здравствени радник, курир, пензионер, незапослен, у овом тренутку, нема никакву моћ да било шта промени по питању његовог статуса, положаја, али, да ли ће остати упамћено да је ћутао док је био под стрељачким водом или ће се памтити његове последње речи, које би биле у контексту неприхватања и непристајања.
Ћутање, данас, на Косову и Метохији, поред свих ризика од изговорене речи, није злато.
