Срђа Трифковић: Бриселска квазидемократија

Реторика о „Европи“ у препознатљиво савременом облику датира од Вестфалског мира којим је окончан Тридесетогодишњи рат. Идеја је кроз векове који су уследили имала своју „леву“ и „десну“, галску и тевтонску, али увек изразито елитистичку обраду. [1] „Европа,“ како 1815. рече цар Александар Први, „то смо ми“. Његово и Метернихово виђење Европе као политичке заједнице лидера у сложеном кадрилу избалансиране моћи, било је камен-темељац „дугог мира“ од Беча до сарајевског атентата. [2] На њему је поникла богата, јака и самоуверена Европа XIX и раног XX века, носилац прве глобализације (1880-1914). Умрла је на Вердену, Таненбергу и Сочи.

Од Рима до Лисабона

После два крвопролића у три деценије,  Европа је у пролеће 1945. била бледа сенка себе саме. Потреба нове парадигме мотивисала је 1950. тзв. Шуманову декларацију француског министра спољних послова. [3] Исте године француски технократа Жан Моне, по убеђењу федералиста, тврдио је да „Европу тек треба створити“. [4]

Насупрот Монеовом федерализму, основу пројекта – Римски уговор из 1957. године – представљао је деголистички концепт l’Europe des patries. [5] Националне државе треба окупити око заједничких интереса да се уклоне старе нетрпељивости, при чему ће предњачити Француска и Немачка. Притом свака национална држава задржава своје институције и идентитет. Тако је настала Европа Шесторице. [6]

Наизглед бенигна али смишљено федералистичка у тумачењу била је следећа етапа: идеја „јединства у различитости“. Растући значај новог концепта поклопио се са проширењем Заједнице на Дванаесторицу 1986. Поборници јединства у различитости сматрали су да Европа није само мозаик култура већ и органска целина. Импликација је била јасна: да би органска целина била здрава и функционална, она изискује централизацију доношења одлука. Сходно томе направљен је квантни скок ка ерозији националних суверенитета усвајањем Јединственог европског акта јула 1987. [7] Та ревизија Римског уговора није ишла у правцу супердржаве, већ супер-овлашћења апарата ЕЗ.

Разлика између два модела је суштинска. Стари аргумент евроскептика да ЕУ апарат тежи стварању јединствене федералне државе – не стоји. Све већа власт, али без државног оквира – идеја је водиља бриселског апарата већ скоро пола столећа. Кроз процес освајања све већих овлашћења у оквирима институционалних механизама, који су постепено преузели ингеренције националних влада, тај апарат функционише ван светлости јавне сцене.

Еврократи не желе ни данас да крајњи резултат тог процеса буде супер-држава, нпр. по моделу САД. Ово одговара и сукцесивним администрацијама у Вашингтону, које никада нису хтеле да ЕЗ/ЕУ постане самостални актер способан да прерасте у суверени континентални блок заснован на немачко-руском партнерству.

„Јединствено тржиште“ било је формални фокус реформи, али је прикривена суштина пројекта била политичка и културна. Од Шенгена 1990. и Мастрихта 1992. до Лисабона 2007, ЕУ је стасала у механизам за спровођење континуираног државног удара. [8] Резултат је ЕУ која се налази у стању аморфне неодређености и која је еволуирала у култур-марксистичку „заједницу вредности“.

Авангардна лењинистичка партија замењена је апаратом лојалним Унији, а не ма којој нацији или држави. Апарат је уистину масиван. Институције и агенције ЕУ директно запошљавају око 80.000 људи, од тога Европска комисија 32.000 и Европски парламент 8.000. После Лисабона, доминантне елите не допуштају критичко анализирање пројекта који се заснива се на утопијској визији која је изразито идеолошка и која негира могућност инхерентне некомпатибилности ма којих култура или цивилизација. [9] Претензије евроелите на рационалност и објективност стога нису ништа мање апсурдне него упоредиве претензије убеђених комуниста, фашиста или исламиста.

Једна од кључних тачака метаморфозе била је одлука да чланице ЕУ више не доносе сопствене законе о имиграционој политици. Амстердамским уговором (1999.) надлежност је препуштена Бриселу. На самиту ЕУ у Солуну (јун 2003) права миграната битно су проширена и од тада укључују „право на посао, образовање, здравствену заштиту, социјалне службе, становање и учешће у друштвеном животу“.

Од Шенгена 1990. и Мастрихта 1992. до Лисабона 2007, ЕУ је стасала у механизам за спровођење континуираног државног удара

Сходно идеолошкој метаморфози започетој деценију раније, посебан нагласак стављен је на драконско пооштравање мера против „дискриминације, расизма и ксенофобије“ у земљама-чланицама и наметање орвеловски небулозног „говора мржње“ као кривичног дела. Декрет од 21. марта 2002. садржи и радикално глобалистички став да ЕУ „заснива и само своје постојање“ на идеји да „сви народи и појединци чине заједничку људску фамилију“.

Неке препознатљиво европске фамилије ту више нема ни у траговима. Све до Великог рата европске елите везивало је заједништво чије су географске координате биле Бијариц, Ница, Карлсбад и Париз зависно од сезоне. Lingua franca био је наравно француски. Делили су исти Weltanschauung и широку културу, остајући притом укорењени у сопствене националне традиције. Границе су биле отворене и постојало је уистину јединство у различитости, али не наметнуто одозго већ спонтано.

Насупрот томе, данашња „Европа“ не ствара друштвено и цивилизацијско заједништво, изузев оног култур-марксистичког које је засновано на одрицању од националних идентитета, наслеђених вредности и „традиционалне“ културе. Та „Европа“ фабрикује, репродукује и намеће политичку и културну ортодоксију која је туробна истост наводних „европских“ вредности. ЕУ укида аутентичну Европу култом прогреса кроз друштвено-политички инжењеринг. Идеолошка посвећеност неолибералној глобализацији претворила је мултикултурализам, де факто неспутану имиграцију и антагонизам према свим облицима националне кохезије у три евродогме које су неподложне рационалној анализи, да о некој демократској верификцији истих не говоримо.

ЕУ као идеологија

Бриселски дискурс не ослања се на чињенице већ на недоказиве вредносне судове. Нема говора о систематским, објективним анализама друштвених феномена и последичних коректива за творце политике. A priori се слави и намеће „европски“ идентитет уместо националног.

Део пакета су такође космополитизам, комунитаризам, колективизам, одрживи развој, редефинисање породице, џендеризам и промовисање вазда нових „права“ људи и хибридних заједница, мултикултурализам, секуларизам и промоција ЛГБТ идеологије. Брисел њу намеће и у својим спољним односима, захтевајући од још непросвећених нација да прихвате неспутану пропаганду и законодавне стеге политизованог хомосексуализма.

Негација историјске утемљености европских народа пропраћена је наметањем парадигме глобалног света и ирационалним порицањем геополитичких императива. [10] Отпор демографској инвазији проглашен је неупоредиво већим злом од инвазије саме, која се третира као нормални, неминовни и пожељни процес. Већина припадника европских нација је на неком нивоу свесна нужности самоодбране, али их спутава идеологизована квазиелита која држи моћ, медије и катедре и ствара климу цивилизацијске капитулације.

Притом, да иронија буде потпуна, европски народи који су ионако у демографском опадању подвргнути су индоктринацији са циљем да поверују – или пак да под принудом прихвате – да је демографски преокрет у корист непозваних уљеза заправо благослов који обогаћује њихова наводно аридна друштва.

Политички процес у земљама-чланицама све је отвореније сведен на фабриковање идеолошки исправних исхода. Примера ради, након великог успеха АфД на изборима за ЕП 2024, лидер баварске Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) Манфред Вебер је изјавио, „Нећемо дозволити неонацистима да униште нашу Европу.“ [11] Лидерка Зелених, Емили Бининг, вајкала се: „Нисмо успели да убедимо довољно људи да гласају демократски.“ [sic!] „Екстремисти желе да ослабе и униште нашу Европу“, упозорила је (иначе ни од кога изабрана) председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен; али, како је додала, „то се никада неће дозволити“. Истоветне су биле реакције на успех АфД (15 одсто) на изборима у СРВ у недељу, 14. септембра 2025.

„Нећемо дозволити“, „то се никада неће дозволити“, „наша Европа“ против „нациста“: дискурс либералног тоталитаризма на делу. Тако изгледа ЕУ трансформисана у заједницу вредности која промовише свеобухватно самопорицање. Овде нема ни говора о „екстремном центру“ јер нема никаквог јаза према екстремној левици.

Када су у питању кључна питања суверенитета, идентитета, имиграције и породице, постоји само једна еврократска, лева странка са више локалних подружница. Могу се оне називати СПД, ЦДУ-ЦСУ, ФДП, Зеленима, En Marche–Renaissance… идеологија је иста. Сви следе имиграциону политику која ће крајем овог века довести до замене европских нација афроазијским масама неподложним адаптацији. Сви следе ирационалну тезу да је пол ствар личног избора, а не биолошка чињеница. Сви презиру своје народе, бираче и демократију. [12]

Црно-црвено-зелена олигархија, подржана апаратом државне принуде и медијском машином, спроводи драконске мере против АфД као преседан за прогон суверенистичких странака и покрета свуда, јер „превише бирача не зна шта ради“. Потребно је да се заштитите од њих самих, као што „наша“ демократија, као и „наша“ Европа, мора бити заштићена од девијаната.

Неки од нас су довољно стари да памте наметање придева „наше“ за њихове моделе зла и лудила, нпр. „нашег“ самоуправног социјализма, „наше Партије“, да не говоримо о „нашој борби“ (шифра за НОБ) и „нашем трећем путу“, несврстаности као савести човечанства. „Наша“ Југа, „наш“ Трст, „наше“ историјско не Стаљину, „наш“ друг Тито…

Брисел само следи уходани модел. Ко не прихвата „наше“ за своје, тај није „наш“ – и заслужује све шта му следује. Првобитно замишљена као прагматичан оквир за лакши проток људи, робе, услуга и капитала између суверених држава, ЕУ је прерасла у гигантску машинерију политичког и културог глајхшалтовања достојну Јосипа Броза. Брисел је својеврсни СФРЈ-редуx, заснован као и та пропала држава на идеолошки условљеним лажима, доказано дисфункционалним праксама и судско-полицијској принуди.

„Наша демократија“

Прва међу лажима јесте тврдња да су чланице ЕУ благословене што имају „нашу демократију“ као основу прогресивног политичког система у оквиру којег сваки грађанин може у потпуности остварити своја „права“. [13] Димензије лажи показују inter alia скандалозне злоупотребе правосуђа против Марин Ле Пен и Калина Ђорђескуа, хистерични прогон АфД у Немачкој, намештање председничких избора у Румунији и мере против Бабиша у Чешкој.

Ако „демократија“ ишта подразумева, онда је то идентичност – или блиска подударност – вредности и интереса оних који владају са онима који им дају овлашћење да владају, малобројних који легитимно управљају и мноштва које добровољно следи. За еврократе ова спона не постоји, пре свега јер је за њих де факто неспутана имиграција и са њоме повезана борба против „расизма и ксенофобије“ апсолутно недодирљиво начело, неподложно вољи већине и критичком мишљењу.

Када су у питању кључна питања суверенитета, идентитета, имиграције и породице, постоји само једна еврократска, лева странка са више локалних подружница

За ЕУ представља јерес и тврдња да једна заједница мора поседовати висок степен етничке и културне хомогености да би уопште могла да тежи „демократији“, да је идентитет основни кохезивни фактор друштва и државе, темељ једнакости грађана дефинисан припадањем нацији. Евроелите, напротив, демонизују сваки покушај подстицања и одржавања социјалне кохезије засноване на заједничком пореклу, на јединству етноса, као „расистички“ рецидив.

„Демократска“ политичка заједница међутим не може бити производ случајне мешавине појединаца који су првенствено лојални себи или неким хибридним „измима“ и животним стиловима. Она поготову не може бити спој милиона људи разних етничких, верских и расних лојалности који су се пуким случајем затекли на одређеном локалитету у датом тренутку.

Национална хомогеност, заснована на заједничком пореклу, миту и предању, језику, култури и осећају заједничке судбине, кључни је предуслов за настанак и опстанак аутентично демократских заједница – од Периклове Атине до побуњених Тринаест колонија Америке Вашингтона и Џеферсона и 26 швајцарских кантона – и за њихов уистину демократски легитимитет и моралну одрживост.

На послу брисања те хомогености еврократија је дефинисала два главна непријатеља. Први је традиционална породица, која је основа биолошког и културног опстанка сваке нације, преносник колективних сећања, емоција и лојалности. Други је отпор неспутаној имиграцији. Суштина политике као диференцирања пријатеља од непријатеља (Карл Шмит) демонизује се као „расизам“. Ова два оружја масовног уништења, срубљивање породице и демонизација отпора имиграцији, постала су доктринарне, правне и цензорске алатке носилаца „наше демократије“ и „наше Европе“.

У земљи која је преплављена имигрантима „демократија“ се своди на пуку формалност. We, the People! нестаје као суверени актер. Владари ЕУ притом фабрикују нова „права“ што је одраз инфантилног бекства од политичког. У пракси цео систем је дизајниран да производи унапред зацртане резултате.

„Наша демократија“ тако личи на функционалну представничку демократију као што вампир личи на живог човека. ЕУ је прерасла у апарат систематске разградње заједница, идентитета и значења. Брисел подстиче нестанак националних заједница у корист групација грађана као потрошача добара и атомизираних „заједница“ окупљених око животних стилова које промовишу моћни лобији, посебно онај дугиних боја.

ЕУ представља импресиван пример политичког инжењеринга грамшијевског типа. Марш кроз институције показао се као успешна формула, нпр. лишавање држава супстанце државности, али не и њихова формална ликвидација. Значење суверенитета је крајње замагљено али још номинално постоји, да преузме терет спровођења директива на терену. Непослушност се кажњава, као што је искусио Виктор Орбан, под оптужбом „демократског назадовања“ и поткопавања „основних вредности ЕУ“.

Европска комисија је замрзнула милијарде евра и тужила Мађарску 2024. свом Суду правде због наводног кршења права ЕУ, а пре свега због Закона о одбрани суверенитета. Одраз бриселске квазиреалности јесте чињеница да управо Орбан има најубедљивији демократски легитимитет од свих лидера ЕУ, за разлику неизабране председнице ЕК, или интервенцијом бриселског апарата инсталираног председника Румуније.

ЕУ се не мири са чињеницом да у Будимпешти нема своје комесаре и проконзуле као што их има у Букурешту, Софији, Сарајеву, Београду, Кишињеву или Тбилисију, који усмеравају формирање ставова и понашање владајуће класе тих земаља.

Корени суноврата

Из рушевина Европе након трагедије 1914-1918. изникле су две врло сличне, модернизујуће, агресивно материјалистичке, антитрадиционалне, антихришћанске, гностичке идеологије: бољшевизам и нацизам. [14] У монополарном моменту последње деценије XX века стасава трећи брат, опаснији од друге двојице. Умотао је челичну песницу у плишану рукавицу дугиних боја. Заменио је гебелсовски агитпроп картел-медијима, Гестапо и Чеку механизмима фројдовске сублимиране принуде, а Југенд-Комсомол системом државног образовања.

Као и фашизам и бољшевизам, неолиберални тоталитаризам има елитистичку суштину: веру у мисију авангардне елите да створи бољи свет кроз манипулацију политичког процеса и масовну „едукацију“ тј. индоктринацију. [15] Реч и Свет су трајно раздвојени. Идеолошка визија производи сопствену стварност. Примаоци поруке треба да ту визију интернализују, да прихвате да је „наша демократија“ и њихова, да је „наша Европа“ и њихова.

ЕУ се не мири са чињеницом да у Будимпешти нема своје комесаре и проконзуле као што их има у Букурешту, Софији, Сарајеву, Београду, Кишињеву или Тбилисију

У супротном, проглашавају се за девијантне отпаднике достојне јавне осуде, остракизма, поништавања, губитка посла, полицијског надзора, на крају и кривичног гоњења. Моралност није функција објективног понашања актера већ зависи од положаја актера на скали идеолошког вредновања. Насилно и криминално понашање миграната се скрива и прећуткује [16] док се за „десне екстремисте“ фабрикује ex nihilio. Резултат је режим анархотираније у коме неспремност власти да обуздају безакоње миграната (анархија) иде руку под руку са наметањем и ригорозним спровођењем репресивних закона против „расизма“ и „говора мржње“ међу већинским становништвом (тиранија). [17]

Интегрисан у мрежу односа који стварају сопствену стварност, појединац има избор да се повинује оквиру система или да буде дисидент, по огромној личној цени. Фарса „наше демократије“ ствара дубок јаз између воље већине да опстане и агенде постнационалне класе која манипулише политичким процесом. Та класа не влада већ управља. Она a priori одбацује помисао да одрживи систем не може почивати на апстракцијама пониклим у ритму Марсељезе и Интернационале.

„Наша демократија“ је метаморфозирала у механизам систематског маргинализовања и затирања традиционално утемељених заједница, идентитета и значења, у наметање лажне стварности кроз привид економске рационалности и идеолошку индоктринацију. Пример продуковања псеудореалности представља борба ЕУ институција против „иностране“ (пре свега руске) „претње ЕУ демократији“. [18] (Циник би рекао да је то као да гроф Дракула штити завод за трансфузију крви.) Идеолози европеизма притом лукаво намећу семантичко изједначавање бриселске машине са „Европом“ у целини. Стога све шта ЕУ предузима као институција, или шта се проглашава у име Уније, постаје „европско“ – као да представља цели Стари континент.

Овај трик има суштинске језичке и психолошке последице. Прво, искључује земље које се географски налазе у Европи, али не припадају ЕУ, чиме се проблематизује њихово европско биће (Русијa, Србијa и Белорусијa пре свега). Друго, ствара елитистичку платформу која посвећеницима и апаратчицима пружа илузорно уверење да ЕУ нуди не само најефикаснији већ и морално најузвишенији ниво организације и да стога нема и не може бити одрживе алтернативе.

Пошто се подразумева да је Европа ЕУ и обрнуто, следи да аутентични Европљанин аутоматски мора бити непоколебљиви ентузијаста бриселског модела интеграција и контроле. Постављање критички интонираних питања одражава „антиевропски“ став који мора бити санкционисан. Свака критика ЕУ са позиција интереса неке нације индикатор је „десног популизма“, ерго фашизма. [19]

Закључак

Човек је пало и опасно биће. Зло још није тријумфовало у овом свету, али је исход неизвестан. „Наша Европа“ је (шмитовски) непријатељ, а Брисел је анти-Европа. Лаж на којој она почива јесте да је човек у стању да разумом реши сва питања свог постојања, да пронађе есхатолошку пречицу до краја историје, по рецепту Џона Ленона: без раја, без пакла, без нација и без религије, у коме сви живе само за данас. [20] „Наша демократија“ је непријатељ пар екселанс. Она не негира људску природу, како тврде неки конзервативци. Напротив, „наша демократија“ подстиче, штавише прославља, оне најниже, презира најдостојније особине човекове.

У интересу опстанка угрожених европских нација и њихове рањене цивилизације јесте да овај и овакав ЕУ пројекат, недемократски и илибералан, колабира. Ирационалност лидера бивших европских сила који спремају нови Drang nach Osten може убрзати расплет, макар и по скупој цени, што је преферабилно дугом путу у ништавило. Са друге стране океана, фразама о изузетности пропозиционе нације назире се крај, можда и сулудој тежњи за глобалном доминацијом. Трампова неизвесна али још увек остварива историјска улога јесте да трасира повратак Америке кући.

Могуће је да ЕУ још дуго настави постојећим курсом и без колапса, али није вероватно. Темпо историје се убрзава и једначина добија превише варијабили за манипулаторе европских политичких процеса. Када се уруше економски темељи бриселске Европе предвођене Немачком, што изгледа вероватније данас него у ма ком тренутку од потписивања Римског уговора 1957, уследиће колапс кредибилитета читавог ЕУ апарата.

Почеће да се буди озбиљан отпор од стране многих житеља Уније који су до сада били спремни да толеришу идеолошку агенду владајуће елите, под условом да њихов материјални просперитет и сигурносни механизми државе благостања нису доведени у питање. Тек тада, под околностима дубоке и хроничне кризе система, показаће се да још постоје стотине милиона Европљана који не желе да оду тихо у ту благу ноћ.

Алтернатива је вечно Сада либералног тоталитаризма лишеног политике, стерилно и бесмислено у једнакој мери, без светла на крају тунела. Суочен са том опцијом, частан Европљанин веран своме наслеђу, Сунцу окренут и жељан слободе бориће се и душом и телом за ма који други исход.

Реферат поднет 17. септембра 2025. на међународној конференцији Глобализација и демократија у Интеруниверзитетском центру у Дубровнику

УПУТНИЦЕ:

[1] За недовољно познате чињенице о изразито недемократским коренима европске идеје, укључујући и нацистичку обраду „европејства“, обавезно штиво је: John Laughland, The tainted source: the undemocratic origins of the European idea. Little, Brown & Co., 1997.

[2] V. Srdja Trifkovic, “Remembering Clemens von Metternich.” Chronicles: A Magazine of American Culture, 09/2024. <https://chroniclesmagazine.org/remembering-the-right/remembering-klemens-von-metternich>

[3] <https://european-union.europa.eu/principles-countries-history/history-eu/1945-59/schuman-declaration-may-1950_en> pristupljeno 28. avgusta 2025.

[4] The Monnet Plan. CVCE.eu <https://www.cvce.eu/en/recherche/unit-content/-/unit/02bb76df-d066-4c08-a58a-d4686a3e68ff/873d140d-4bf0-4a30-b087-4b52fd0ab81b> pristupljeno 28. avgusta 2025.

[5] Treaty of Rome: Treaty establishing the European Economic Community. European Parliament Treaties. <www.europarl.europa.eu/about-parliament/en/in-the-past/the-parliament-and-the-treaties/treaty-of-rome>

[6] Видети: Char­les Grant, “Euro­pe’s cho­i­ce: Mon­net vs de Ga­ul­le.” Open Democracy, 29. novembar 2011. <https://www.opendemocracy.net/en/europes-choice-monnet-vs-de-gaulle> pristupljeno 28.08.2025.

[7] Single European Act. EC 29.6.87. <https://eur-lex.europa.eu/resource.html?uri=cellar:a519205f-924a-4978-96a2-b9af8a598b85.0004.02/DOC_1&format=PDF> pristupljeno 28. avgusta 2025.

[8] Schengen Agreement and Schengen Implementing Convention <https://eur-lex.europa.eu/EN/legal-content/glossary/schengen-agreement-and-convention.html> ; Treaty on European Union (Maastricht Treaty) <www.europarl.europa.eu/about-parliament/en/in-the-past/the-parliament-and-the-treaties/maastricht-treaty> ; The Treaty of Lisbon <https://www.cvce.eu/en/education/unit-content/-/unit/02bb76df-d066-4c08-a58a-d4686a3e68ff/d7da2396-d047-4c4e-ae1b-f9edb47e3739> — svim izvorima pristupljeno 29.08.2025.

[9] Видети: Sa­muel P. Hun­ting­ton,“The Clash of Ci­vi­li­za­ti­ons?” Fo­re­ign Af­fa­irs, Vol. 72, No. 3, 1993.

[10] V.: Srdja Trifkovic, “Ge­o­po­li­tics Re­de­e­med: En­han­cing the Re­a­list Di­sco­ur­se.” De­fen­ce Re­vi­ew: The Cen­tral Jo­ur­nal of the Hun­ga­rian De­fen­ce For­ces. Vol. 144 (2016/I), 117-128.

[11] „Нећемо дозволити вама националистима да уништите нашу Европу, која свакако није савршена – али нашу Европу, која је најлепша коју смо икада имали у историји овог континента, најбоља коју смо имали у историји континента. Нећемо дозволити вама неонацистима да је уништите!“ <https://www.anews.com.tr/european-union/2023/11/25/stop-neo-nazis-from-destroying-europe-lawmaker> pristupljeno 28.08.2025.

[12] Srdja Trifkovic, “Germany’s Election Promises an Unsteady Future.“ Chronicles: A Magazine of American Culture, March 3, 2025. <https://chroniclesmagazine.org/web/germanys-election-promises-an-unsteady-future>

[13] Srdja Trifkovic, “The West’s Fraudulent Democracies.” Chronicles: A Magazine of American Culture, October 2024. <https://chroniclesmagazine.org/columns/the-wests-fraudulent-democracies> pristupljeno 28.08.2025.

[14] Videti: E.H. Ca­rr, The Twenty Years’ Cri­sis, 1919-1939. Lon­don: Pal­gra­ve Mac­mil­lan UK, 2016.

[15] Videti: F. Wil­li­am Eng­dahl, Full Spec­trum Do­mi­nan­ce: To­ta­li­ta­rian De­moc­racy in the New World Or­der. Edi­tion Eng­dahl, 2009. Takođe: Chri­stop­her Lasch, The Re­volt of the Eli­tes and the Be­trayal of De­moc­racy. New York: W.W. Nor­ton & Co, 1996.

[16] Драстичан скорашњи пример прикривања мигрантског криминалитета: Srdja Trifkovic, “German Police Shield Muslim Offenders, Fail German Society.” Chronicles: A Magazine of American Culture, 13. January 2025. <https://chroniclesmagazine.org/web/german-police-shield-muslim-offenders-fail-german-society> 29.08.2025.

[17] За концепт анархотираније видети: Др Срђа Трифковић, „Језива држава“. Геополитика, 31. октобар 2010. <https://www.geopolitikamagazin.com/sr-cyrl-rs/analiza/jeziva-drzava> pristupljeno 29.08.2025.

[18] “Foreign interference: how Parliament is fighting the threat to EU democracy”. EP 09.04.2024. <https://www.europarl.europa.eu/topics/en/article/20240404STO20215/foreign-interference-how-parliament-is-fighting-the-threat-to-eu-democracy> pristupljeno 29. avgusta 2025.

[19] Вредан је помена зборник објављен 2022, The Right-Wing Critique of Europe: Nationalist, Sovereignist and Right-Wing Populist Attitudes to the EU,не толико због предвидљивог садржаја колико због чињенице да је изашао у едицији Routledge Studies in Fascism and the Far Right. Изједначавање „национализма, суверенизма и десног популизма“ са „фашизмом и екстремизмом“ у потпуности је нормализовано од стране академског мејнстрима.

[20] Srdja Trifkovic, „The West on the Precipice: A Warning and a Hope“. Chronicles, August 2, 2022. <https://chroniclesmagazine.org/web/the-west-on-the-precipice-a-warning-and-a-hope> pristupljeno 29.08.2025.