Владимир Умељић: ЈЕДАН БЛИЗАНАЦ РЕТКО ДОЛАЗИ САМ

Борба за превагу (политичким речником изражено – превласт), како у биологији, тако и у политици, почиње врло рано, код биолошких близанаца то се констатује већ у мајчиној утроби, код политичких близанаца пак обично при крају (успешних) револуционарних превирања, када постаје актуелно убирање плодова, подела плена.

Робеспјер је то демонстрирао нпр. на Дантону, Хитлер је то учинио са Ернстом Ремом, који га је својим СА-хордама есенцијално погурао ка врховној власти, Стаљин са Лавом Троцким, Тито са водећим информбировцима.

Преко 40% свих трудноћа резултира почетно близанцима (или чак тројкама, па и четворкама), но већ од 9-12. недеље, када по правилу почињу контроле ултразвуком, највећи део њих је ишчезао, био апсорбован.

Уз то, код 10-15% долази до тзв. фето-феталног синдрома, када један близанац почиње да предаје другом исувише крви, тако да је срце примаоца префорсирано и не може више да функционише.

Толико о биологији, но шта би требало разумети под „политичким близанцима“?

То су по правилу успешни политичари, више мање неједнаки (као и биолошки), али слични или једнаки у својој чежњи за влашћу и бескрупулозности, која прати њихов пут од почетка до краја.

Њихово сејање и одгајање се по правили одвија у оквиру водећих елита њихових земаља, брижљивом селекцијом а ђубриво је велики новац, снажни утицај породица, клика, кланова, као и услужност образовних установа, медијских конгломерата, банака и привредних корпорација.

Ту се ревносно одучава од етике, морала и емпатије, јер то су примитивне, застареле и контрапродуктивне особине, баласт на путу ка превласти и њеном задржавању, нешто што се препушта поданицима и, врло радо, противницима.

Резултат су значи они, које доминантно карактерише Ничеова „воља за поседовањем моћи“: „Само тамо где је живот, ту је и воља, али не воља за животом, већ – тако те ја поучавам – воља за поседовањем моћи!“ („Тако је говорио Заратустра“).

То је значи оно, што их чини (наравно метафоричким) „политичким близанцима“.

Они су, додуше, Ничеа врло самовољно и погрешно интерпретирали, за шта је најбољи пример био Адолф Хитлер, јер Ниче је овај свој постулат извео из Шопенхауерове „Воље за животом“ и под њим подразумевао прастари и вечити кружни ток живота и смрти, настајања и нестајања, који даје енергију „точку свег бића“.

Политичари, о којима је овде реч (као и велики капиталисти), међутим, тешко да су се икада иоле посветили анализи филозофских мисли и редуковали су то на „вољу за поседовањем моћи“.

Уз то је неминовно дошло: „Циљ оправдава средства!“ („Lo scopo santifica i mezzi“, Николо Макијавели).

Није дакле у питању којим правилом се руководио нпр. председник САД Бил Клинтон на крају 20. века, када је у јавност изнео своју несувислу небулозу: „Срби нису само изазвали Први светски рат, не, без њих се ни Холокауст не би догодио!“

Или пак немачки министар одбране у исто време, Рудолф Шарпинг, када је тврдио да „српски војници исецају фетусе из трбуха силованих Албанки, играју њима фудбал и потом их на логорској ватри пеку себи за вечеру“.

Сасвим на линији хрватског свештеног лица и високог функционера Ватикана Ива Омрчанина, који је једва неколико година од краја Другог светског рата и масовног Србоцида тадашње хрватске државе изашао у јавност исказом:

„Као што смо већ доказали, Срби су извршили геноцид над Хрватима!“

Исти став, мотиви и правила, који данас наводе француског Макрона прети Владимиру Путину (да „плаши руску мечку решетом“), британског Стармера да жели „да пошаље 30.000 британских војника у Украјину“ или немачког Мерца који тежи да опет једном „Немачка има најјачу армију у Европи“.

Тја, они би вероватно припадали добитницима и при „фето-феталном синдрому“.

И међу данашњим водећим политичарима широм света, значи, све само врви од оваквих „политичких близанаца“ (тројки, четворки, итд.), изузеци су то што им и име каже, ретки примери, који опет једном потврђују правило.

То није чудно, јер један близанац ретко долази сам, зар не?

Но у овом тренутку постоји извесна, мала до умерена нада да би ствари и у глобалним размерама могле да се промене. Другим речима, сопствена моћ је велика заводница а њен омиљени будоар је униполарни свет.

Мала до умерена нада се састоји у непревидивој чињеници, да свет полако али сигурно постаје мултиполаран. Можда ће то навести водеће елите разних земаља да промене своје наставне планове и програме, ко зна?

Јер маса људи, која се није одучила од емпатије, етике и морала то заслужује.