Алистер Крук: Трампова погубљеност и снага израелског лобија

Nathan Howard/Pool Photo via AP

Удар на преговарачки тим Хамаса који је био окупљен у Дохи ради разговора о „Виткофовом предлогу за Газу“ није само још једна „операција ИДФ-а“ која ће проћи ћутке (као што је био случај са елиминацијом скоро целог цивилног кабинета у Јемену). То представља, пре свега, крај читаве ере и „нову стварност“ за Катар.

То је догађај од великог значаја. Деценијама је Катар играо веома уносну игру – подржавајући радикалне џихадисте Ал-Нусре у Сирији као полугу против Ирана, док је истовремено одржавао америчке војне базе и стратешко партнерство са Вашингтоном. Доха се представљала као посредник – сарађујући са џихадистима, а уједно делујући као прокси Мосада.

Управо је тај вишесмерни приступ спољној политици дао Катару репутацију „вечитог добитника“ у блискоисточним кризама. Чак и када су Израел, Иран или Саудијска Арабија били под ударом, Доха је излазила као победник. Катарци су мирно бројали профит од свог гаса и уживали у улози незаменљивих посредника.

Но, сада је и тој бајци дошао крај: више неће бити „сигурних зона“. Најзначајније од свега је то што су САД (према извештају израелског Канала 11) одобриле акцију, а Трамп је накнадно обавештен. Иако је изразио сумњу у вези са нападом, Трамп је изјавио да поздравља свако убијање чланова Хамаса.

Нова превара

Заправо, ово смо требали предвидети. Напад у Дохи био је још један изненадни удар договорен на релацији Трамп-Израел, што је образац започет нападом из заседе на руководство Хезболаха, које се окупило ради разговора о америчкој мировној иницијативи. Та иста метода потом је примењена и у операцији „одсецања главе“ у Ирану, 13. јуна, управо у време када је Трамп најављивао почетак разговора о JCPOA споразуму са Виткофовим тимом.

А сада, пошто је Трампова „мировна понуда“ за Газу послужила као мамац да се руководство Хамаса окупи на једном месту у Дохи, Израел је ударио. Виткофов план за Газу или је у старту пропао, или је био намерна обмана. Јер, Израел је већ био донео одлуку да оконча улогу Катара.

Израелска логика је у основи једноставна и цинична – не обазире се на то колико америчких база неко има или колико је нечији гас важан за светску економију. Убиство Исмаила Ханијеа у Техерану, удари на Сирију и Либан, операција у Катару – све су то карике у истом ланцу: Нетанјаху (уз подршку већине у Израелу) систематски показује да нема забрањених територија, нема никаквих правила, за њега на Блиском истоку не важи Бечка конвенција.

Подршка израелском геноциду и етничком чишћењу; неспособност да се озбиљно припреми политички пут ка решењу у Украјини; ослањање уместо тога на војни сукоб, док се истовремено проглашава мир – све ово представља суштину Трамповог приступа: упражњавање тактике ескалаторне доминације, како у земљи, тако и у иностранству.

Цела МАГА идеја чини се да почива на прецизно контролисаној употреби агресивности, тарифа или војне силе како би се одржала стална потенцијална доминација у ескалацији на дуги рок. Трамп, рекло би се, сматра да је постизање доминације унутар земље и у иностранству суштина МАГА покрета. А то се може остварити преко контролисане доминације коју свом бирачком телу продаје као „мир“ или преговарање о „обустави ватре“.

Трампова „мировна понуда“ за Газу послужила је као мамац да се руководство Хамаса окупи на једном месту у Дохи

Нагласак на доминацији у ескалацији такође се односи на Трампово виђење ратова као великих прилика за остваривање профита. Идеја да се Газа претвори у профитабилан инвестициони пројекат наглашава тесну везу између рата и зараде. Исто важи и за Украјину, која прави велике губитке за америчку машину за прање новца.

Немојте мислити да се САД неће вратити у неки конкретан рат, када дође време. Зато се „мердевине ескалације“ никада у потпуности не напуштају нити уклањају, јер њихово стално наслањање на спољни зид конфликта омогућава повратак неком облику даље ескалације у каснијем периоду (нпр. у Украјини).

Научене лекције

Сви ови знаци упалили су аларм у Москви. Трампов пут у Енкориџ – из руске перспективе – имао је за циљ да амерички председник сазна (ако је могуће) колико су чврсти „окови који га вежу“; колика је његова слобода да делује самостално; шта он жели; и шта би могао да уради следеће. За Русе, та посета је показала која су ограничења.

Јуриј Ушаков, главни Путинов саветник за спољну политику, рекао је да су на самиту ШОС-а у Тјенђину вођени разговори са свим кључним савезницима Русије. Постало је јасно да је Трамп предложио одлагање санкција Русији, али да није било никаквих конкретних корака за наставак преговора. Нема развијања структуре, нема радних група, нема даље комуникације у правцу припреме трилатералног састанка Трампа, Зеленског и Путина. Нема припремљене агенде, нити услова за разговор.

То је Русима много показало о природи Трампових намера за будућност – у њима нема јасне структурације, нема сигнала, нема стварне посвећености миру. Уместо тога, Руси виде да Трампов режим кокетира с потпуно супротним плановима за поновно наоружавање Украјине, које иницира и предводи Европа.

Заједничка агресија Израела и САД против Ирана – као и скори напад на Катар – догађаји су исте идеолошке природе, и служе као потврда доминације израелске струје у САД, као и људи из круга око Трампа који гаје старе анимозитете према Русији, засноване на сличним религијским коренима.

Доминација ове произраелске политике разбила је Трампову МАГА базу. Штавише, трајно је нарушила америчку „меку моћ“ у свету и њен дипломатски кредибилитет. Ипак, Трамп, који је чврсто у њеном стиску, не усуђује се да је напусти – јер би то угрозило његово самоодржање.

Стратешка изгубљеност

Израел спроводи другу Накбу (етничко чишћење и геноцид) у Гази и на Западној обали, док је јеврејско друштво углавном заробљено у репресији и порицању, баш као и 1948. године. Израелска филмска редитељка Нета Шошани снимила је контроверзни документарни филм о рату из 1948, који је забрањен у Израелу јер је откривао многе слабости у етосу који стоји иза стварања нове државе.

Она је недавно о свом филму записала следеће: „Одједном сам схватила да је у протекле две ужасне године цео појам израелског етоса потпуно срушен.“

„Схватила сам да етос има велику моћ, да држи друштво у одређеним оквирима. И чак и ако се ти оквири прекрше, а они су свакако прекршени још 1948, и даље је постојало нешто у моралним кодовима друштва што је барем изазивало осећај срама. Тако је деценијама тај етос штитио (израелско) друштво и војску, приморавајући их да поштују одређене границе. (…) А када тај етос нестане, то је заиста застрашујуће. Из те перспективе, филм је од самог почетка био тежак за гледање, али након последње две године постао је неподношљив. (…) Ако се 1948. водио рат за независност, тренутни рат би могао бити онај који ће окончати постојање Израела.“

Шошани упозорава да када се етичке границе друштва избришу у једном таласу крвопролића (као што је био случај 1948), тај губитак структуре етоса може угрозити легитимитет целог пројекта. Све то може довести до саморазарања у ситуацији у којој држава превазилази све границе људског.

Ова мрачна спознаја, која је веома релевантна за наше време, можда је управо једна од чврстих веза која Трампа везује за опстанак Израела. (Вероватно постоје и други, невидљиви „јачи окови“.)

Ово се дешава у време када се САД све више удаљавају од свог Нацрта одбрамбеног плана из 1992. године (DPG), познатог као „Волфовицева доктрина“, која је захтевала да САД одржавају неоспорну војну супериорност како би спречиле појаву ривала и, ако буде потребно, да делују самостално да заштите своје интересе и одврате потенцијалне конкуренте.

Тренутни нацрт Националне одбрамбене стратегије окреће се од Кине и усмерава ка обезбеђењу домовине и западне хемисфере. Трупе ће бити враћене, првенствено да обезбеде границу.

Доминација произраелске политике разбила је примарну Трампову МАГА базу

Вил Шривер недавно пише: „Елбриџ Колби је очигледно схватио реалност: да је превише касно да се заустави кинеска доминација у Западном Пацифику. Он је већ знао да је рат против Русије незамислив. Једина стратешки значајна опција која је остала је Иран.“ Колби вероватно такође разуме да би сваки наредни војни неуспех САД фатално открио Трампову геостратешку дрскост као празну претњу.

Можемо, дакле, очекивати нови талас великих геополитичких промена док Трамп одустаје од покушаја да буде „перципиран као глобални мировњак“. Сам Трамп вероватно не зна шта жели да уради, а пошто многе фракције покушавају да се угурају у празан стратешки простор, он ће се вероватно окренути оним израелским ратним тактикама које толико цени.