Није прошло много времена, у земљи која веома подсећа на ову, чинило се да је левица – користећи тај појам у најширем и најнеодређенијем смислу – победила у културним ратовима.

То није било неосновано претпоставити. Брак за све био је закон у целој земљи. Црнац са упадљиво страним именом био је два пута изабран за председника, и то убедљивом већином. Транс особе, које су раније биле маргинализована и углавном занемарена мањина чак и унутар LGBTQ+ заједнице, почеле су да говоре о својим искуствима и да захтевају равноправност. Те друштвене и политичке промене, као и многе друге, деловале су као последица и одраз много већих и дубљих културних помака.

Поп култура је постајала све више испреплетена са питањима идентитета, интерсекционалности, расне правде, рода… Покрет #MeToo изгледао је као да је трансформисао, или бар дубоко изменио, природу моћи у културној индустрији и корпоративном свету уопште. Филм, телевизија и књижевност снажно су се окренули гласовима, искуствима и представљању људи друге боје коже, LGBTQ+ особа, особа са инвалидитетом и других недовољно заступљених група.

Капитализам у ширем смислу тврдио је да прихвата вредности различитости, равноправности и укључености – или је барем те етикете залепио на врата сала за састанке. Међурасни истополни парови – односно, глумци који играју међурасне истополне парове – појављивали су се у рекламама за осигурања, као нека врста намигивања боље упућеној публици: Прешли смо дуг пут, душо!

„Црни лабуд“

Наравно, конзервативци су се због свега тога непрестано жалили, и повремено покушавали да организују бојкоте или друге контра-мере против парола типа: „афирмативна акција“, „политичка коректност“, „мултикултурализам“ и „културни марксизам“. Све то је на крају било подведено под свеобухватну етикету woke – све осим „културног марксизма“ који у суштини само значи „јеврејски“. Али неко време се чинило да су ти напори готово потпуно неефикасни и да изазивају подсмех: уплашени, намргођени заостали левичари који вичу на разнолике, метрополитанске типове из Америке за Обаминог председниковања, да им се склоне с пута.

Један од највећих проблема деснице била је њена готово потпуна искљученост из света славних. Из читавог низа демографских и тржишних разлога – с једне стране због све веће разноликости глобалне публике, с друге због природне склоности мејнстрим културе да се креће путем најмањег отпора – отворено конзервативне славне личности биле су изузетно ретке.

Изузев мејнстрим кантри музике, тог необичног царства заосталог поп-рока за белце, и готово невидљивог алтернативног универзума „хришћанске“ (тј. евангелистичке) поп културе, наводне десничарске славне личности углавном су биле отпадници из ранијих генерација или изгнаници са маргине: мислим на Џона Војта, Герија Бјусија, Џејмса Вудса, Мела Гибсона…

Наравно, Републиканска странка је и даље имала велику и огорчену бирачку базу која је одбијала да нестане или утихне, али она је демографски старила и изгледала све мање релевантно – или се бар тако чинило. Само једном између 1988. и 2024. године републикански кандидат је освојио јасну већину на председничким изборима.

Победа Доналда Трампа 2016. данас изгледа знатно другачије из историјске перспективе, али у том тренутку била је углавном схваћена као шокантан и мало вероватан инцидент – „црни лабуд“ створен од стране електорског колегијума, Руса и Џејмса Комија – а не као неки дубљи преокрет.

За већину Американаца из левичарски оријентисане и урбаније половине становништва, све је то изгледало као процес неповратних и незаустављивих промена. Култура је предводила одлучан помак у ставовима и идеологији међу млађим генерацијама без обзира на „бекграунд“ из кога долазе.

Да, напредак је несумњиво био неуједначен и изазивао је изненађујуће снажан отпор, али повратка није било. Десница је постала фатално „неукусна“, заробљена у патетичној, измишљеној визији прошлости. Америчка будућност је све више била урбана и мултирасна, све отворенија према разноврсним сексуалним и родним идентитетима, и све више демократска са великим Д.

Киркова улога

Управо ту негде на сцену ступа Чарли Кирк. С њим сам се случајно срео, што је занимљиво, пре отприлике 14 месеци, на републиканској конвенцији у Милвокију. Џеј Ди Венс је држао свој монументално досадан говор поводом прихватања кандидатуре, а Кирк и ја смо се затекли раме уз раме – двојица изразито високих белаца на препуној стази иза централног дела за седење. У почетку сам приметио само неку врсту зујања око човека с моје десне стране, као да је тек процветао цвет на који су се обрушиле пчеле.

Чак и пре него што сам се окренуо и препознао га постао сам свестан да стојим поред неке славне личности. Киркова специфична врста харизме на мене лично не оставља неки утисак, али њено присуство и ефекат били су неспорни. Имао је ту недефинисану, невидљиву ауру која мења атмосферу и привлачи људе, попут дозе зрачења која није смртоносна али је осетна. Људи су стално прилазили да разговарају с њим, мада су углавном испуштали неке тихе, муцаве звуке, попут вештачког поточића који тече кроз приградски шопинг-центар.

Један од највећих проблема деснице била је њена готово потпуна искљученост из „света славних“

Више од свега, само су желели да на тренутак окупају себе у његовој аури. Прави амерички сенатор је прошао право поред нас, разменивши климање главом са Кирком, али нико на њега није обратио пажњу. Могао сам да осетим тај благо заразни квалитет славе, људи су ме гледали и питали се: Ко је онај смотани новинар који стоји поред Чарлија? Је л’ он неко битан?

Кирк сигурно није био једини млади конзервативац који је закључио да је десница ефикасно искључена из постојеће културе славних и савремених модела „кул“ идентитета, те да зато мора да изгради свој. (Нема сумње да је та идеја темељно разматрана у тинк-тенковима, тестирана у фокус групама и стратешки разрађена, и пре и током Кирковог успона ка звезданом статусу.) Али он је ту премису спровео у дело на велика врата, импресивном брзином и са усредсређеним генијалним инстинктом – привукавши милионе долара подршке и читаве легије пратилаца.

Кид Рок, Халк Хоган и бројни кантри певачи који машу заставама свакако су имали своју сврху, али нико није веровао да имају било какву везу нити разумевање са културом младих 21. века. Кирк је тежио нечем што ће биит „кул“, узвишенијем, мистичнијем и потпуно у складу са садашњим временом: самосврховитој слави, ослобођеној од било каквих конкретних вештина или достигнућа.

Његов јавни лик и стил наступа били су генерички, површно пријатне симулације нечег што је деловало благајно злослутно, али никада сасвим разјашњено; личио је помало на младог Елвиса, помало на Кенедија из треће генерације, а помало и на Макса Хедрума — све саме фотокопије или пародије аријевског идеала мушкости.

Не пишем ово да бих судио о животу и каријери Чарлија Кирка, који су се прошле недеље завршили на тако гротескан и спектакуларан начин – осим да кажем да је велика грешка посматрати га првенствено или искључиво као „политичку“ фигуру. То промашује суштину његове каријере и природе онога што је постигао.

Као што је Џоун Дидион приметила још пре скоро 40 година, тачније је рећи да је политика подскуп шоубизниса, него обрнуто. Нико на америчкој сцени данас то није боље оличавао од Кирка – и, наравно, његовог пријатеља и ментора који је сада у Белој кући, а који је такође славна личност, али на сасвим другачији начин.

Велико наслеђе

Ниједно од такозваних мишљења која је Кирк износио током наступа на факултетима, на друштвеним мрежама или у својим расправама са либералним статистима није било ни оригинално ни посебно занимљиво. Његов прави таленат је био у томе што је успевао да инстинктивне ставове трампизма – који подразумевају да све што су „либерали“ урадили, од права на абортус до покрета Black Lives Matter, нових заменица и тушева с малим протоком воде, уништава Америку – претвори у препознатљив језик за културу млађе генерације.

Кирк је био дете интернета, одгајанo у „култури славних“ (celebrity culture). Ишао је у средњу школу када је Барак Обама први пут изабран, а напунио је 23 године током прве Трампове кампање. (Упркос повезаности са десничарским активизмом на факултетима, Кирк је само кратко похађао један колеџ и није дипломирао.) Све у вези са његовим присуством на интернету, наступима у медијима и турнејама било је осмишљено да допре до млађих људи који су били навикнути на језик и „културу славних“, али их није много занимала од њих удаљена заморна и бесмислена машинерија политике.

Његова реторика је често била екстремна, ставови намерно провокативни – уосталом, тврдио је да представља побуну против успостављеног поретка – али је његово држање било изузетно „кул“, упорно ведро и никада отворено непријатељско или нељубазно. У нашем једином директном сусрету на конвенцијском простору, Кирк је бацио поглед на моју новинарску легитимацију —–на којој су били моје име, фотографија и назив овог сајта (Salon.com) – пријатељски ми се насмешио и питао: „Како си?“ (Салон је познати левичарски сајт; прим. НС).

Ако је тачно да је Кирк одиграо кључну улогу у придобијању млађих белих мушкараца за Трампа у великом броју и тиме омогућио победу 2024. године, онда је то постигао тако што се директно обраћао незадовољној младој популацији која никада раније није гласала и једва да је уопште видела сврху у томе – то су они који ни под којим условима не би били виђени међу кичастом караванском публиком црвенокачкеташа на Трамповим митинзима.

Једнако важно, Кирк је препознао и искористио самозадовољство и слабост либералне културе, и схватио је – у складу са клишеом нашег доба – да је политика низводно од културе. Он је ту изборну трку претворио у референдум о woke идеологији, у њеном најкарикатуралнијем облику, и у прилику за исказивање белог, хришћанског, мушког поноса.

Кирк је био дете интернета, одгајанo у „култури славних“ (celebrity culture)

Woke култура се често оптужује за ствари које у стварности није урадила, или за мање прекршаје који су се догодили само на друштвеној маргини. Али нема сумње да је либерална култура, у ширем смислу, постала катастрофално самоуверена. Није било ни приближно онолико цензуре и такозване cancel culture, нити идеолошких обрачуна колико то тврде умерени десничари и морализатори. Али унутрашње расправе око контроле граница дискурса и језика – које су нас довеле чак до слогана „Камала је за they/them“ (несумњиво прекретница у мрачној историји политичког оглашавања) – све су произашле из уверења у коначну и потпуну победу.

Свима који су се сматрали „разумним“ било је јасно да смо „ми“ добили културни рат, упркос повременим узнемирујућим чаркама у позадини. Трајна политичка хегемонија и коначно ишчезнуће пећинске деснице можда нису били потпуно довршени, али су се сматрали неизбежним. Вероватно се тако осећао и Наполеон Бонапарта, негде при последњој четвртини битке код Ватерлоа.

Чарли Кирк је урадио једну невероватну ствар: учинио је да десница поново постане „кул“ и да доживи велики културни повратак. И све је то претворио у праксу. То је, како год да га вреднујемо, врло озбиљно наслеђе.