Елдар Мамедов: Французи су прочитали Макронa

Сценарио који се одвија у Француској представља пример политичке охолости и њених катастрофалних последица. Председник Емануел Макрон, некада слављен као спаситељ Француске и лидер уједињене Европе, сада делује као лидер који је изгубио и утицај и поверење – и у својој земљи, и ван ње.

Макронов изабрани премијер, Франсоа Бајру, доживео је тежак пораз. Његова влада оборена је изгласавањем неповерења у француском парламенту, резултатом 364 према 194. Подршку су му пружили само Макронов центристички блок и мањи део десничарских Републиканаца, док се широка коалиција десничарског Националног окупљања и левичарске Непокорене Француске, коју подржавају и социјалисти, ујединила да га свргне.

Француска је сада променила четири премијера за мање од две године. Док мејнстрим аналитичари кривицу приписују дубокој политичкој подељености у земљи, сам Макрон је додатно погоршао кризу непромишљеним потезом – расписивањем ванредних избора 2024. године. Тим потезом је, између осталог, покушао да заустави успон политичке деснице, али је уместо тога довео до расцепканог парламента и земљу учинио готово немогућом управљање.

На ивици кључања

Годину дана након тога, Француска тоне у хаос. Улице су на ивици кључања због најављених штрајкова против Макронових мера штедње, уведених у тренутку када је јавни дуг достигао 3,35 билиона евра и очекује се да ће ове године порасти на 116 одсто бруто домаћег производа. Макронова популарност је на историјском минимуму – према недавним анкетама, само 19 одсто грађана подржава његов рад, док чак 48 одсто има изразито негативно мишљење. Истраживања показују да ће на наредним изборима убедљиву победу однети његови противници.

Десничарско Национално окупљање, које се залаже за национални суверенитет и противи неограниченом финансирању рата у Украјини, води са 31,5 одсто подршке. Следи га левичарска коалиција, противник мера штедње и ратне политике, са 23,5 одсто. Макронова странка „Заједно“ тренутно ужива подршку од свега 14 одсто бирача.

Ипак, упркос дубокој унутрашње-политичкој слабости, Макрон се самопрогласио за ратног лидера Европе. Постао је главни архитекта и најратоборнији представник самозване „коалиције вољних“ за Украјину, отворено разматрајући могућност слања западних трупа под сумњивим изговором „снага за чување мира“. У готово невероватном приказу овог раскорака између амбиција и реалности, управо се та коалиција окупила у Паризу само неколико дана пре него што је Макронова влада оборена изгласавањем неповерења.

Макрон истиче да француске трупе не би биле послате у борбену мисију, то је иначе потез којем се противи 68 одсто грађана Француске. Истовремено, анкете показују да би 67 одсто грађана подржало слање трупа након окончања рата, у оквиру мировног споразума са Москвом, у циљу гаранције безбедности Украјине.

Међутим, Москва је недвосмислено искључила присуство било каквих НАТО трупа у Украјини у било којем облику. Лако је то одбацити – као што то често раде западни лидери – тврдњом да Москва нема право гласа по том питању. Али суштина мировног споразума управо јесте да захтева сагласност друге, односно противничке стране.

Чак и у врло мало вероватном сценарију да Русија прихвати НАТО снаге које би осигуравале украјинску страну, то би се десило тек након што Запад испуни темељне захтеве Москве који подразумевају де факто признање њених територијалних освајања и неутралну Украјину.

Француска тоне у хаос. Улице су на ивици кључања због најављених штрајкова против Макронових мера штедње

Пошто Макрон не показује вољу да пристане на ове услове, Москва би евентуално распоређене западне снаге сматрала легитимном метом. Ипак, чини се да француски председник намерно обмањује јавност у вези са стварном природом и реалним могућностима за извођење такве операције.

Овде се нужно поставља једно суштинско питање: по коме праву лидер који је изгубио поверење свог народа може да увлачи земљу у једну неосновану и ризичну војну авантуру коју њени грађани јасно одбацују?

Низ промашаја

Макронов неуспех у спољној политици није ограничен само на Украјину. Када је реч о Појасу Газе, његов покушај да оствари некакав утицај био је потпуно промашен. Каснији потез француског председника у смеру признања палестинске државе препун је нереалних услова – као што су разоружање и искључење Хамаса – што га чини практично безначајним и класичним примером испразне дипломатије.

Слабост Макронове позиције најбоље се огледа у реакцији његовог министра спољних послова на израелски притисак. За разлику од његовог претходника Доминика де Вилепина, који је био симбол поносне независности, Жан-Ноел Баро је одговорио потпуним попуштањем.

У једном непријатном одговору, избегавајући да брани принципе или међународно право, он је покорно набрајао уступке које је Палестинска власт морала да учини – као што је престанак исплата које Израел назива „плаћањем за убиство“ и ревизија уџбеника. Ово није био одговор суверене нације, већ вазала Сједињених Држава, што јасно показује да је Макронова Француска у потпуности напустила било какву илузију о уравнотеженој и независној спољној политици.

Макронов неуспех није само питање унутрашње и спољне политике, већ и демократског легитимитета. У здравој републици, спољна политика једног лидера треба да буде израз воље нације – консензус постигнут кроз јавну расправу и представничке институције. Макрон такав мандат нема. Његова странка нема ни стабилну већину да усвоји буџет, а камоли да одобри било какве ратне акције. Његови грађани с правом су све више забринути због трошкова живота и очувања сопственог социјалног модела, него због остваривања нејасне „победе“ у Донбасу.

Овај раскорак указује на ширу и узнемирујућу истину о савременом европском пројекту: његови лидери све мање себе сматрају одговорним сопственим бирачима, а све више једном транснационалном консензусу елита. За Макрона, играње улоге Черчила представља покушај да спасе сопствено политичко наслеђе и очува утицај на светској сцени након што су му унутрашњи планови пропали — што је чест маневар непопуларних лидера.

Али народ Француске не пристаје на ту игру. Успон опозиционих покрета, како десничарских тако и левичарских, представља директно одбацивање управо те агенде. Њихов скептицизам према упумпавању још милијарди евра у рат без јасног исхода, као и отворена подршка дипломатији и деескалацији, не произилази из „путинистичке пропаганде“, већ из рационалног става заснованог на националним интересима, става који дели све већи број француских грађана. Тај осећај има одјека и у покрету „Америка на првом месту“ у Сједињеним Државама.

Иронија је више него очигледна. Исти тинк-тенкови, медији и „креатори мишљења“ који изражавају забринутост због урушавања демократије и успона „ауторитарног“ популизма, истовремено подржавају европског председника који игнорише свој парламент, пркоси јавној вољи и удара у ратне добоше са позиције све слабијег политичког ауторитета.

Макронов „гамбит“ није никаква државничка вештина, већ непромишљен покушај да скрене пажњу са сопственог унутрашњег политичког слома. То је уједно и подсетник да спољна политика која је одвојена од воље народа није разборита државна стратегија, већ позив у катастрофу.

Елдар Мамедов је члан Пагвош конференције о науци и међународним пословима и сарадник Квинси института за одговорну државну политику.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард

Извор: The American Conservative

Насловна фотографија:  Gaizka Iroz/AFP