Гледао сам вести на једном од наших канала. Приче о Сједињеним Државама, о протестима у Француској.
У Сједињеним Државама – убиство политичара, кажу да је био веома неомиљен у Украјини. Затим о усвајању војног буџета за следећу годину, који, како кажу, „нажалост, укључује помоћ Украјини“. Као да је неко уопште очекивао да је неће бити.
Општи осећај је да живимо у удаљеној америчкој провинцији и чекамо да нас неко љубазно погледа и поново нам се осмехне. Тешко је отргнути се од конструкције света коју подржавамо деценијама, где су на првом месту Сједињене државе.
И ми настављамо да негујемо ову илузију, нетеремице буљећи у Запад.
У Француској – протестни митинзи. Која је порука? Да ће се земља уразумити, да се све врти око Макрона и Макронове жене. Да, уразумиће се, натераће демонстранте да секу Русе и, будите уверени, радиће то са посебним жаром.
Једно питање: ЧЕМУ, ДО ЂАВОЛА, СВЕ ОВО?! И није ствар у обиљу информација о томе шта се дешава у западном концентрационом логору, већ о посебној поруци информација о западном концентрационом логору. Као, само треба да сачекамо, олуја ће проћи и све ће бити као пре: поново ћемо се стопити у екстази.
Али где су информације о великом свету? Како се Венецуела спрема да се супротстави великој звери, а ми је подржавамо? Који су успеси братске Кореје, а које нове тачке додира и сарадње се појављују са Кином? Како живи велика Индија, како се афричке земље боре против незаситих западних колонизатора и како се откривају страхоте њихове колонизације? Како Латинска Америка иде путем суверенитета, док се из кула концентрационих логора на њих пуца и док им заврћу руке?
Док не буде истине о великом свету, наставићемо да живимо у лажи људождера.
(Телеграм канал А. Рудаљова; превео Ж. Никчевић)