Еди Рама и вештачка интелигенција: Постаје ли Албанија заморче Давоса и Сороша

© Sputnik / Лола Ђорђевић

Албанија може постати прва држава на свету која ће формирати министарство чијим би радом руководила вештачка интелигенција. Иако поприлично бомбастична, ова најава Едија Раме заправо открива и све „шупљине“ у функционисању албанске државне бирократије.

Као образложења за овакав корак наводе се, поред уобичајених европских интеграција, још и борба против корупције, спречавање непотизма и сузбијање сукоба интереса. Није баш најјасније какве везе имају евроинтеграције са оваквом одлуком, пошто то нити је норма коју треба испунити, нити је до сада овакво искуство применио било ко у ЕУ, али је зато потпуно јасно шта се поручује другим делом образложења: у Албанији „цветају“ корупција, непотизам и превише је „сукоба интереса“ јавних функционера, власт се са тим не може изборити.

У мањој или већој мери, слично је и у осталим балканским државама, укључујући и оне које су пуноправне чланице ЕУ. Теме злоупотреба и незаконитости „избијају“ у први план, одређују унутрашњу политичку динамику и изазивају напетости. Апсурдно или не, тек што су више балканске државе „интегрисане“ са ЕУ, то су ове теме актуелније, самим тим и политичке напетости расту најављујући друштвене кризе које могу уследити.

Шаролика искуства

Питање за албанског премијера гласи: зашто мисли да му те проблеме може решити вештачка интелигенција? Искуства са употребом вештачке интелигенције и уопште различитих врста алгоритама приликом доношења одлука – доста су шаролика. За сада, ЕУ је у својим институцијама дозволила коришћење вештачке интелигенције искључиво за тачно дефинисане намене. Са једне стране, јављају се проблеми и приликом ослањања на вештачку интелигенцију. Много тога зависи од база података на основу којих се дефинишу „инпути“, па су зато и манипулације „улазним информацијама“ вероватне.

Поред тога, примећено је од стране Ијана Хогарта, једног од пионира у развоју ове технологије, како напредни системи вештачке интелигенције могу да „свесно лажу“ уколико процене да им је то у интересу. Дакле, вештачка интелигенција креира своју логику и поприма карактеристике људске интелигенције, па се у скоријој перспективи, ако њен развој не буде ограничен, више неће појављивати као „помоћно средство“ људима, већ као „конкуренција“ човеку, што отвара хиљаду и једно питање за човечанство.

Са друге стране, остаје и упитно коме одговара вештачка интелигенција. Политичари се бирају на некаквим изборима, па макар то било и само начелно – за своје одлуке они одговарају гласачима. Вештачка интелигенција, у функцији руководиоца једним министарством не одговара никоме. И у томе је, чини се и поента предлога Едија Раме.

Дуг списак услова

Поред идеје о коришћењу вештачке интелигенције, Еди Рама изнео је још неколико предлога о томе шта треба постићи до 2030. године. Основни је да до тада Албанија треба да постане чланица ЕУ, затим и да би било добро да функцију премијера преузме жена, али и да земља мора у сектору производње електричне енергије стопроцентно прећи на обновљиве изворе и „зелену енергију“ (у том контексту инсталирају се поља соларних панела на неколико локација), као и да се размишља о укидању готовине у платном промету. Опет, као и за вештачку интелигенцију, ово последње иде уз образложење да се тако бори против корупције и претераног коришћења „кеша“ непознатог порекла у бројним трансакцијама.

Иначе, према подацима Светске банке свега око половине грађана Албаније има текуће рачуне у банкама, док народна банка ове земље излази са нешто другачијим подацима саопштавајући да 78% грађана „има приступ“ текућим рачунима. Како год, поверење у банке као институције има тек трећина популације.

Улога Давоса и Сороша

Уз све набројано, у Тирани се говори и о могућности успостављања прве бекташке микродржаве, на површини од око 10 хектара, са сопственом владом, територијом и гарантованим суверенитетом (процењује се да бекташком реду припада најмање десетина албанских мухамеданаца). По угледу на Ватикан, а да би се тако показали толерантност и отвореност. У анализама западних аналитичара бекташи се често наглашавају као „прогресивна секта“ у оквиру муслиманског корпуса, понајвише због њиховог другачијег става према неким ограничењима (конзумација алкохола, облачење жена и слично).

Несумњиво, неке од ових идеја су не само неуобичајене, него и револуционарне. До те мере неуобичајене и револуционарне, да се чини како Еди Рама спроводи замисли „друштва“ из Давоса. Занимљивост у свему су и његови чести сусрети са Сорошем млађим, као и дељење идентичних погледа на политичке и идеолошке тезе. Под Едијем Рамом, Албанија заправо постаје својеврсно „заморче“ над којим ће бити тестиране нове технологије и нова решења.

Са вештачком интелигенцијом проверава се могућност успостављања технократске власти, без икакве одговорности и могућности њеног мењања путем избора. Преко нове фазе реализације концепта родне равноправности (вешто увијеног у причу о првој жени на месту премијера) сагледавају се последице таквог приступа на једно традиционално друштво, а посебно на његов исламски део. Одрживост апсолутног снабдевања „зеленом енергијом“ чији значајан део чини соларна енергија, као и ефекти тога на локалну економију измериће се лакше и једноставније у Албанији, него у Немачкој, као уосталом и ефекти укидања „кеша“ и прелазак на безготовинска плаћања.

Десуверенизација кроз „бекташку микродржаву“

Напослетку, конституисање „бекташке микродржаве“ сасвим је у складу и са пројектованим процесом десуверенизације међународно признатих држава (на десуверенизацију више утичу сама свест о постојању микродржаве и идеја због које она постоји, него што то чине величина територије и потенцијали моћи те државе), али и са намерама да се концептуализује идеја „прогресивног европског ислама“. Овакве какве су данас, муслиманске заједнице распршене широм Европе показују се претешким за интеграцију и „западњачење“, што се може решити стварањем „нове струје“ и експресним заокруживањем њене позиције кроз успостављање нове микродржаве на тлу Европе.

За Едија Раму, суштински присталицу левог либерализма (како је то постао, зашто је то постао и какве су манифестације овог идеолошког дискурса у албанском друштвено-политичком систему сасвим су друге теме) делује нормално и логично да се на екстремном прогресивизму темељи укупни развој унутар једне државе (економски, друштвени, научни, технолошки). Отуда и некритичко усвајање револуционарних идеја и прихватање да се на Албанији испитују домети и последице нових решења.

Какви ће заиста бити домети и последице, у овом тренутку не може се поуздано претпоставити. Уосталом, баш због тих недоумица и крајње опречних прогноза „друштво из Давоса“ тражило је где се ови пројекти могу најпре тестирати. Под Едијем Рамом, по свој прилици, Албанија ће постати прва држава на свету у имплементацији одређених решења. Међутим, није искључено и да ће бити последња у свету која ће се ослонити на таква решења. Јер, иза јефтиних образложења о убрзавању евроинтеграција и интензивирању борбе против корупције, ипак се крију неке другачије намере.