Mилева Лела Алексић: ЈЕСЕЊА СОНАТА

Mилева Лела Алексић

Са Забучаја ветар је доносио златно лишће,нештедимице га расипајући по стази поред Ђетиње. Несташно се поигравао праменовима Наташине косе. А, она је, у својој занесености, мислила да су то прсти неке драге руке што се замрсила у њеним златним увојцима.Невидљиви принц јој је украшавао  косу венцем златних јаворових листова.На тренутак је виркао у њене чарне очи да  погледом прозбори оне две чаробне речи. А, Наташа је пркосно подизала оковратник капута и убрзавала корак. На тренутак је помишљала да је слична ветру, непокорница која се не да везати. На крају стазе, река се постиђено  сакривала између брда што се стрмо обрушавају са Старога града.Из тамно сиве хаљине пресвлачила се у таласасто зелену,украшену по којим жутим јаворовим листом. На рубовима била је прошарана листићима брезе. Две клупе уз обалу чекале су чежњиве романтичаре, или какву болом отровану душу, да у дубини вирова потопи своју тугу, изневерена надања, или рањене снове. Наташа је често долазила у овај рајски кутак непомућеног мира. И када је била срећна и када је била тужна, делила је са својом реком и усхићење и бол. За њеним кораком остајали су  чежњиви погледи и по који уздах. Све је  осећала, али неки необични пркос одбијао је ту задивљеност о бедеме њеног срца.

-Чудакиња…Не зна шта хоће… Ма, и није она ништа посебно…Пун је град лепших девојака- говорили су у бесу побеђени, они које је пркосно погледала испод ока и продужила уздигнуте главе даље, у њен чаробни свет.

-Шта ми знамо. Можда и њену душу изједа нека неоствареност, чежња за неким далеким, или нестварним, измаштаним тренутком. Знате ли да пише дивну поезију пуну болне лепоте?А, и нема за њу момка у овом граду. Отац јој ,,буџа“. Тресе се град куда он прође.

-Ма и њој ће доћи,, каловита субота“. Ево, шта мени фали, шта? Ако нисам, љепши од ње, нисам ни грђи. Ја сам најбољи математичар у нашој школи. Она је занесењак. Опчиниле је те књиге. Видео сам је да је плачући изашла из биоскопа, после филма,,Доктор Живаго“.-рече некако отсутно Марко.

-Ништа ти другар, не фали. Само што си ти занатлијски син, а она… Не иде то једно с другим…А, да ти ниси,,бацио око на њу“? Реци поштено да ми не правимо гужву- нашали се Никола.

Мирка нешто жацну посред срца. Занатлијски син. Јесте…Али његови су све са жуљевитим рукама постигли. Чиста образа. Отац га миловао по коси руком која мирише на лепак, штављену кожу, туткало… На том длану је био дубоки ожиљак, као запис, тапија часног породичног имена. У радњи, маленој као какав кавез за птице, поред кајишева, самара, улара, кожних сарачких производа, најсветлије место су заузимале урамљене дипломе, мајсторско писмо-како је говорио његов отац. Ту радњицу, заглављену у занатској четврти, Мирков отац је наследио од свог стрица који га је усвојио, пошто му Бог не даде порода.О Наташином пореклу није ништа знао. Шапутало се по граду да јој је отац као партијски кадар, одређен чак из врха партијске организације, да  ,,ведри и облачи“ у граду поред зелене реке. Улазећи у градску кућу, мирисао је на опојни мирис париског парфема. Увек елегантан, усправан и озбиљан. А Мирков отац је, после бријања, на посекотине стављао комадић стипсе, на дланове неколико капи ракије којима је масирао избријано лице. Само понекад је, у ретким приликама, из зелене бочице у облику борове шишарке, узимао помало лосиона за бријање који је мирисао реским мирисом четинара.

На стени, што извирује из модре реке, као какво мало острвце, Наташа је налазила уточиште, смиривала своју пркосну нарав, размишљала о прочитаним делима великана светске књижевности. Проналазила се у стиховима српских песника, тражила себе у историјским личностима прохујалих времена. На моменте јој се чинило да је Мина Караџић, или Милица Стојадиновић Српкиња, на тренутак је била црногорска кнегињица Ксенија… Ех, кад мину луде године и кад заврши факултет, желела би да буде као Исидора Секулић. Да, биће Исидора.Не, не! Она је Јефимија, прва српска песникиња, она што је извезла златну,,Похвалу цару Лазару.“ У свом ранцу увек је имала свеску и оловку. Бежање у усамљеност, доносило је откровење из духовних извора њеног бића. Надахнуће је понекад доносило рађање песме, понекад писмо, најчешће дневничке белешке које су носиле одјек поетизоване лирике. У њеном дневнику сачувани су импулси њене ране младости до дана данашњих.На пожутелом листу, правилним писаним рукописом, после много година, замирисаше речи.

,,…Романтичари драги, где сте? Ја ево певушим један заборављени шлагер, док ми Сунце намигује из крошње тополе. У души се смејуље стихови, узврпоље се као заљубљена тинејџерка, хоће да узлете до неке душе која их разуме.  На крају стазе спуштам се до реке, да ослушнем јесењу сонату испод старог железничког моста, да спустим у речне вирове један осмех и једну илизују. Бацам за њима разнобојно лишће. Срећан пут, срећан пут…Испред мене две танане силуете укрстиле руке, густа, дуга коса се расула на момачком рамену. На тренутак вижљаста несташка се отрже, скакуће с ноге на ногу,  уз радосни смех. А онда се залети у две испружене руке, које је окрећу у круг, као точак на рингишпилу. Лепота мога града…“

Мирко је постајао помало замишљен, загледан у себе, у дубину корена. После школских часова одлазио је у очеву радњу, да ослушне занатски алат, да припомогне оцу у  пословима.

-Оче, хоћеш ли ми дозволити да мало украсим ову моју кожну јакну?Дај ми шило и нитне. Сад су модерне јакне са таквим детаљима, нитнама на реверима и са много џепова што се затварају рајфешлусима. И на панталоне трапезице ћу ставити по коју нитну. Дозволи ми оче, да мало пустим зулуфе и косу. Стално се шишам на кратко, као да сам на одслужењу војног рока. И…Ја желим да овде зарадим мој џепарац…да имам за биоскоп и по коју кокту.И за екскурзију…

Очево срце се надимало од поноса. Пред његовим очима стасавао је човек… још какав човек.А, млади човек је све чешће, стајао иза огромног кестена у дворишту гимназије, стрпљиво ишчекујући да се огласи школско звоно.Наташа је проносила своју гордост испред његовог погледа, хитро замичући кроз мали парк, па низ улицу поред робне куће.Била је то пречица до њене реке и кутка у коме тихује и стихује. Мирко је предухитри. Преко трга, па преко дрвеног моста, стиже први до њене стене. Бацао је ситне каменчиће у зелене вирове, нервозно ишчекујући да се појави загонетна девојка. ,,Сиђи до реке, вечерас ја сам доле, сиђи до реке моје те руке моле…“- тихо је певушио, ослушкујући песму из свога срца.

-Еј, Клумбо! То је моје парче раја. Шта радиш у моме царству? Хоћу да одмах напустиш окупирану територију- као љутила се Наташа.

-Хоћу, краљице тајновитог царства. Али, имам један услов. Попићеш са мном ‘ладну кокту, а онда бришем.

Поред стене, таласи су се преливали преко две бочице браонкастог напитка који је имао укус зрелих шипурака и карамела.Мирко устаде, додаде руку Наташи да не упадне у реку. Две руке се повезаше у вечности. Наташа први пут осети да је у тој широкој шаци  њена лука, смирај, снага, сигурност.А, опет…Хтеде да истргне своју руку, уплашивши се себе, себе…

-Не бежи од мене, Наташа. Ја сам само мост између две стене, два света, две супротности, две знатижеље. Ту сам кад год ти затреба рука да не упаднеш у бујицу, у изазов који ће те опећи.Потражи ме када ти туга замагли очи. Срећу можеш делити  било с ким.

Хдеде још по нешто рећи, али отћута… На трен се огледао у светлости два тамна ока, а онда се прибра, испусти дрхтаву руку и оде…оде певушећи тихо,,Сиђи до реке…“Две боце кокте остадоше у води крај стене.

Наташа је скоро свакодневно долазила својој реци. Више није била сама. У срцу је доносила једно биће које се ненаметљиво уселило у његов најскривенији кутак.  Оловка и свеска су били њени сапутници. Из ризнице необичног живота, на пожутелом листу папира, остало је сведочанство једног чистог тренутка.

,, …Чекала сам те… дуго, од свог рођења сам чекала тебе. У мојим маштањима био си и Вронски, и доктор Живаго, и Одисеј, и Ромео, и Јесењин, и Данте, и Бановић Страхиња. А, ја сам била Ана, Лара, Јулија, Пенелопа, Исидора Данкан, Беатриче… Како кад.Само се тебе нисам плашила. Само ти си са својих дланова даривао капи чистоте, витештва, снаге… Ниси тражио за узврат ништа, а мени си поклањао све што се уписује у незаборав. На мојој стени исписујем стихове које неће однети ни хировита река, ни ветрови, ни гладне птице радозналице. Љубав моја… јача је, трајнија је од вечности…“

…Године су исписале биографију Натишиног живота на лицу, у коси, погледу,на длановима…Док прелистава старе породичне албуме, милује дланом искрзане листове на којима певају стихови, на полици гордо је посматрају наслови књига са њеним именом на корицама, са радија тихо се чују омамљиви акорди,,Јесење сонате.“ У сећању заискрише капи воде што се одбијају о хрид насред зелено- модре реке. Са фотографије, на њеном радном столу, бодре је два модра ока у којима су  се згуснула сва радовања и болност њеног живота. Све њено је у том бићу што се носи у бошчи живота као грумен своје сопствености. Успомене заковитлаше сећања.Тај трен се исписује на пергаменту животног трајања, бесконачност која увире у вечност. Све што њено беше. Рађаше у болности нови роман на темељу који брани својим бићем од студени, птица грабљивица, немани заборава. А, беше некад…

Заволеше се Мирко и Наташа-колико само река зна. У летња послеподнева су пратили ток своје реке, која се вешто провлачила кроз кањон, прескачући преко оборених стабала врбе или јошике, провлачили су се испод мостова, чврсто се ослањајући на срце које куца у другом бићу. До,,Рајских отока“, кутка где река прави меандре и мала чаробна острвца стизали су загрљени маштањима о будућности. Модри вирови су их мамили у своја раскопчана недра. Ишчикавали су њихову храброст.

-Хајде да се утопимо у води, моја Јулија. Ко зна на какво ће чудо ова наша тајна изаћи. Ја сам само…

-Ћути, ћути…Пст…Ти ниси ,,само“,  све си што нико други на овом свету није.И неће и не може бити. У очи ме гледај! Рече ли ти мени да ћеш увек бити уз мене… кад други не смеју, или неће. Одричеш ме се…Тако лако, је ли…

– Ти не знаш, што ја знам. Ти си одрасла уз акорде клавира,а ја уз звуке занатског алата. Знаш ли шта све морамо прескочити и стално ће се подизати препрека. Можеш ли,сад ми реци…сад…

-Хајде, певај ми,, Сиђи до реке, вечерас ја сам доле…Сиђи до реке, моје те руке моле…“  А, ја ћу ти рецитовати Диса, Ракића, Тагору, Јесењина… Кога ћеш? Е, знам! Лорку- Зелено, волим те зелено. И не помињи више препреке. Прескочићу овај кањон…Ево сад… Само никад, никад не испуштај моју руку.

На храброст се прва одважи Наташа. После недељног ручка, док мајка склањаше са стола кобалтне тањире и кристалне чаше, прибра свој пркос, поносна ћерка угледних родитеља. На тренутак је прелазила погледом преко очевог лица,па преко мајчиних упослених руку.

-Оче, мајко, знате ли ви колико ја вас волим?

Проговори детиње, невино.

-Шта си наумила да тражиш од нас? Види ти будућег дипломате. Него, шта ти мислиш да студираш у Паризу. Француски си савладала довољно добро да можеш да пратиш предавања. А, зашто никад не облачиш оне дивне хаљине из Париза? Стално си у тим избладелим фармеркама? Париз, или ликовна академија у Прагу… Али, ти волиш књижавност… Шта ћемо с том реалношћу? Не, не… Париз је за тебе. Па да те удамо, једног дана, за неког амбасадора, или војног аташеа.

-Имам дечка! Остаћу овде! Бићу с њим, где год буде био.

Родитељи се у чуду погледаше.

-Да није син оног професора математике, онај лепи дечко с којим си у четири руке свирала,, Јесењу сонату“? Он је једино достојан тебе.

– Није. Мој дечко је занатлијски син. Помаже оцу у послу. Не зна да свира клавир. Понекад само извлачи чудесне звуке из дедине фруле. Живи у старој кући из деветнаестог века, у старом делу града. То су оне куће са дивним дрвеним доксатима на којима мирише босиљак и пркос. У таквим кућама најјаче одјекује срећа. Он носи овакве излизане фармерке. А, ја нећу да будем другачија од њега. Никад више…Зове се Марко и син је…

…У својој скромној кући Марко посматраше блажено лице своје мајке док је на сто износила ванилице и сок од малина. Отац се задубио у књигу у којој су му разни рачуни, дужници, повериоци. Мајка помилова погледом сина јединца. Ех, колико се дуго молила клечећи на коленима пред иконом Мајке Божије. Колико је суза излила у своја недра да јој се смилује Она што је родила Христа, да и њено наручје се испуни потомством. Ево га, понос дома, снага и нада њихова.

-Мајко, оче…Ја сам ево матурант. Поћи ћу на студије само са вашим благословом. А, ако је ваша жеља, остаћу овде да вам будем ослонац, а студираћу ванредно.Могу ја то… И желим да знате. Има још неко ко ме много воли… Зове се Наташа. Ћерка је…

Мајка се спусти с уздахом на хоклицу поред стола. Отац затвори пословну књигу. Тишина испуни породични дом. Марко схвати да се нека велика тајна искраде иза закатанчених врата. Надао јој се, али није знао како се зове и колико стрела има у тобоцу.

-Е, мој сине. Зар баш… Ми смо криви. Требали смо ти раније рећи. Али, кад раније. Па тек си закорачио у живот. Ко би могао очекивати да ћеш нас предухитрити. Немој, сине. Згазићеш на ране твојијх предака. Закуни га…- говараше као у бунилу Марков отац.

– Немој, мајко. Не заклињи ме млеком којим си ме отхранила. Немој. Убиће ме твоја клетва. Шта је то што је важније од моје среће?

Марко клече пред своју мајку загледан у њене уморне очи. У том погледу одавно се угасила светлост. У немуштом говору душа, одјекнуше небеса. Знала је намучена мајка да син неће учинити ништа без њеног благослова. Сва његова нада беше у чистоти његових жеља. Тренуци дуги као прохујали векови. У мајчиним очима бљеснуше искре из пепела. Као лавица која брани своје младунче, стаде пред бајонете судбине. Преломи. Стаће на страну свога сина.

-Нека ти је Богом благословено, сине мој. Просто ти млјеко којим сам те задојила. А, сад нека ти отац открије тешку истину.

Оцу задрхта брада. Рука посегну за лулом и кесом дувана. На тренутак оклеваше. Можда је, још увек  његов син недозрео за овакве разговоре, али судбина бира тренутак за велике истине.

-Шта ти знаш о родитељима те ђевојчице? Знаш то што видиш у овом времену недопричаном. А, шта је испред и иза њихових живота- не знаш. Нисмо ми одувјек живели овако скучено, у овој кући између солитера. Можда ни ову кућу нећемо имати, ако устрајеш на твојему науму. Нудили су мени стан, да се иселим из ове  памћенице корена нашијех. Нисам дао. Овде је душа мога оца, и мога деде, и моја душа, и твоја. И твоје ђеце, ако Бог да. Но, одужих. Прије рата мој отац је имао три дућана и једну воденицу, доље на рјеци. У најплоднијој долини у нашем крају тридесет ‘ектара земље, шуме, коње, чезе…Све сложно радио са својим братом. Мој ђед, твој прађед био сеоски кмет. У свим ратовима ратовао за слободу ове Србијице што је сад утулише ко вјетар свјећу. На његовој глави је била увјек шајкача са божјим знамењем. Знаш ли шта ти говорим? Знам да знаш. И оне медаље у војничком сандуку су твој аманет… и твоје ђеце, ако Бог да. Кад дође ново доба, прогласише нас кулацима. Наше најродније њиве у постојбини, пређоше у руке башибозлука, нерадника што својим рукама ништа нису створили. И радње и воденица- све. Остаде нам ова кућа и радња твога стрица. Ова што сад из ње једемо хлеб са седам кора. Е, сад да чујеш сине мој. Главни што бијаше за ту отимачину, што је овери својим потписом је отац те твоје Наташе. Мене опањка да сам псовао нову власт. По кратком поступку-затвор у Забели. Како сам тамо издрж’о три године, зна моја душа и моја грбача. А, твоја мајка остала сама с тобом. Помагали вас ујаци, да не крепате од глади. Нисам ти хтио тровати душу овим причама. Запало ти да живот проживиш у овом времену. Но, дође судњи час да ти ово речем. Па, ти суди по својој души. Мајка ти даде благослов. Мајка је то… Ја те ослобађам сваке обавезе… ако ћеш бити срећан, сине мој. Но, бојим се, бојим се…

Марко приђе и пољуби очеву руку. Мајка га закрсти крсним знамењем. Узе са чивилука своју јакну, украшену нитнама, и изађе у пролећни дан. Кораци се запутише према модро-зеленој реци.

У Наташином дому настаде права драма.

-Нећеш, нећеш, не дам. Ти са оним сиромашком што носи једне ципеле, трипут пенџетиране. Што у оној уџерици живи. Они простаци. А и порекло им кулачко, ненародно. То су издајници. Издајници. Знам ја. Лично сам га у затвор послао, оца тог, тог ништаковића што се свети сад преко тебе. А, нахушкали га они, они…Знаш ли ти где припадаш, луда главо? Хоћу да се макнеш од њега. Ионако ћеш ускоро на факултет. А, он? Нека прави амове и седла за коње. За боље и није. Запечатили смо ту причу. Надам се да ти је све јасно- одбруси угледни грађанин и пружи руку за чашом вискија у коме су искриле коцке леда.

Наташа без речи напусти дневну собу. Са књигом у руци склупча се на свом кревету. Отац вирну с врата да провери да је ту.У мислима се обрадова. Како је мудра његова кћи. Све је схватила. А, рањена душа нечујно прикупи своје дневнике, свеску са песмама, један албум са фотогрфијама и искраде се из куће.Ужурбани кораци је поведоше њеној реци. Осећала је. Ту је чека онај који је никада неће издати.Уз груди је привијала све своје богатство. Све што је понела из родитељског дома. Само то је њено. Душом стечено.

Марку у тренутку беше све јасно.

-Ево ме, мој принче. Вини ме у седло па да одјездимо у наше краљевство. Не шалим се. Више се не враћам кући.  Но, нећу ја да ти будем тег о врату. Али, једно знам… Испунићу своје снове.

Две радости се уплетоше у непролазност.

-Хајдемо кући. Моја мајка спрема дине колаче.А, нема ћерку. Добиће је данас.

Е, какав то беше скандал за град у котлини. Моћни човек слао полицију да врате његово одбегло чедо. Наташа излазила пред њих испред свог човека. Бранила га снагом своје одлучности и љубави. Скромни дом наткриљен липама и јасмином, загрљен ружама пузавицама, беше њено царство. На Педагошкој академији својим знањем Наташа је одушевљавала своје професоре. И Марко настави школовање у своме граду. Отац продаде последње ливаде да ишколује своју децу. Поносан…

… На часу књижевности Наташа је говорила својим ученицима о праштању, као врлини. Желела је да из приповетке,,Први пут с оцем на јутрење“ извуче есенцију доброте, да је угради у душе жудне знања. На вратима се појави забринуто Марково лице. Руке младе професорке затворише дневник. Да, управо је говорила на тему која је сустиже.

-Хајдемо, Наташа. Твој отац те очекује у болници. Жели да те види.Поћи ће и наш отац.

На посивелом лицу болни грч покајаног човека. Сва охолост и надмоћ нестале су пред неумитношћу надолазећег тренутка. Пламичак светлости бљесну у угаслом погледу. Сусрет оца и кћери. Последњи.

-Нека ти је све Богом благословено, кћери моја. Дођи Марко да те благословим. Опрости ми и ти, ако можеш опрости… Бога ради- говораше тихим гласом у правцу онога којег је некад неправедно осудио. Био сам млад и луд, заведен и занесен. На Бога кидисао, несретник. Крстио сам се, исповедио и причестио. Спреман сам.

Беше то тренутак пред којим се небеса клањају. Библијски призор описан у Јеванђељу о покајаном разбојнику, оном што је на крсту распет чекао свој крај. Покајао се у задњи трен пред распетим Христом, који му обећа Царство небеско.Тешко бреме се отисну са душа завађених породица. Разби се у ситне комаде пред исповедним покајањем заблуделог човека.

…У дворишту у коме цветају липе, трчкарају деца. Две плетенице са црвеним машнама отскачу на леђима разигране пустоловке. Иза столетног стабла липе, дечак броји до двадесет. Игра жмурке.,,Ко се није сакрио, магарац био…“-завршава своје набрајање и полази да тражи сакривену сестру.А, она мудра, као видра. Прати његове кораке, ослушкује их као каква Индијанка из племена Апача. Одмерава тренутак када да се залети према старој липи.Кад јој се приближи надомак скровишта, хитро се пребацује иза старе шупе.А, онда, попут срне, трчи према мети. ,,Пу, ја, пу, ја. Пуу спас за све нас…“ Са старог доксата прате их погледи удомљених птица. Наслоњена на раме онога који је никада није изневерио, Наташа поносно посматра своје соколиће. Марко је само на тренутак чвршће пригрли, ћутећи. Ослушкују гласове из њихових тишина. Ту је и шум завичајне реке што певуши из успомена, и акорди песме,,Сиђи до реке, вечерас ја сам доле…Сиђи до реке моје те руке моле…“Чаробност прекиде топли мајчин глас.

-Дођи, кћери моја. Данас ћемо свирати,, Јесењу сонату“

-Сине, седи поред мене. Желим нешто да ти покажем. Желим да знаш које су ти богатство завештали преци.-позва Марко свога сина.

На столу бљеснуше медаље Обилића звезде и Албанске споменице. У душама одјекнуше акорди среће.Са старог клавира, допирали су акорди,, Јесење сонате“.