Дмитриј Орехов: КАД СЕ ВЕЋ УПОРЕЂУЈЕМО…
У реклами за једну руску банку која је потонула у заборав, а често се приказивала на телевизији деведесетих година, писало је да је „1861. године у Лондону отворена прва метро линија, а у Русији је укинуто кметство“.
Пред нама је добро конструисан слоган, кратак и афористичан. Кроз вишеструко понављање, он продире у подсвест и формира асоцијације које потом утичу на избор. Ако људима испуните подсвест таквим формулацијама, једног дана ће лако назвати своју земљу „совком“ или „рашком“ (са одговарајућим последицама).
Занимљиво је и да је ова фраза потпуна лаж. Прва метро линија, дугачка шест километара, пуштена је у Лондону не 1861. године, већ 1863. године, и само се са великим потешкоћама може назвати „метроом“ у савременом смислу те речи. У том „метроу“, тутњаве парне локомотиве вукле су дуж тунела–јарка отворене платформе, на којима су седели људи прекривени пепелом и чађи. Кад би воз ушао у тунел, људи би се сагињали како би избегли гушење у облацима токсичног дима. Истовремено, пролазници на улици били су обасути димом, пепелом и чађи кроз вентилационе шахте. У ствари, то није био метро, већ благо закопана градска железница са локомотивама на угаљ.
Ако говоримо о правом метроу, исправно је сетити се не Лондона, већ Будимпеште. Године 1896. овде је отворена прва подземна железница на свету са електричном вучом. (Иначе, Лондон је могао да пређе на струју тек 1905. године). Наравно, будимпештанска верзија са малим и спорим возовима сада изгледа смешно и старомодно, али ипак је то већ био прави метро, нимало сличан лондонском паклу.
Сада о кметству. У Енглеској је кметство укинуто 1574. године, а у Русији – 1861. године. Може се учинити да је Енглеска била 287 година испред Русије. Али то није тако. Рано укидање кметства у Енглеској није било последица жеље да се буде од користи обичним људима или неке посебне „цивилизованости“ Енглеза, него жеље да се сиромашни лакше провуку кроз жрвањ новонастајућег капиталистичког система. Нестанак кметова у Енглеској пратила је појава сиромашних (просјака), чији је положај био апсолутно обесправљен. Протерани су са земље, лишени средстава за живот, претворени у скитнице, жигосани, вешани, коришћени као јефтина радна снага, а касније послати у сиротишта где су били приморани да раде за храну у интересу богатих. Речима Мишела Фукоа, ови несрећници су били само „материјал богаћења“.
Погледајмо сад једно сиротиште из времена кад је „покренут лондонски метро“. Таква установа била је окружена каменим зидом и споља се није разликовала од затвора. Људи су били обучени у одећу осуђеничког типа. Униформа жена које су родиле ван брака била је обележена жутом бојом. У таквој кући су радили 12 сати дневно. Становници су дробили камење, млели кости, шили вреће, сортирали влакна. Храна је била оскудна, а за свако лоше понашање је пресецана на пола. Познати су случајеви кад су се људи свађали око остатака трулог меса на костима које су млели.
Оне који би нешто скривили стављали су у самицу. Мужеве и жене су раздвајали како се „сиромаштво не би усудило да се умножи“. Деца, чак и сасвим мала, била су одвојена од родитеља. Понекад су родитељи чули њихове гласове кроз зид, али нису могли да виде своје синове и кћери. Ако би деца умрла, родитељи нису имали право да се од њих опросте. Међу становницима сиротишта били су сирочад, инвалиди, старци и лудаци. Како су писали новинари тог времена, „десеторо деце је спавало у једном кревету, жива особа је делила кревет са лешом ако је дошло до кашњења у сахрани, а болесни и немоћни су лежали у сопственом измету“.
И све се то сматрало нормалним, будући да су британски лидери јавног мњења били уверени да боравак у сиротишту треба да буде „што је могуће тежи, како људи сами не би желели да буду сиромашни“.
Наравно, херојске природе попут Дикенса бориле су се против ове срамоте. Али ако су у Русији противници кметства победили, онда су у Енглеској противници сиротишта претрпели пораз. Државно ропство је постојало током целог 19. века, па чак и у првој четвртини 20. века енглеске радне куће су наставиле да кажњавају људе због сиромаштва. Систем је укинут 1929. године, али су многа сиротишта и даље радила, а последње је затворено тек 1941. године.
Сад се вратимо на слоган из рекламе. Као што видимо, могао је да звучи и другачије. На пример: „Године 1896, Источна Европа је већ имала електрични метро, а у Лондону су људи још 40 година трулили у сиротиштима“. Да је тако нешто речено са екрана, мислим да би се на телевизију сручила поплава писама огорчених грађана.
Из неког разлога, ми се трудимо да будемо веома праведни кад су у питању наши западни суседи. Ми верујемо да ће нас чак и најмања критика упућена њима натерати да заборавимо на сопствене грешке и недостатке. Зато не волимо да туђе грехе пустимо на прво место. Већ 40 година као да нас опседа неки гнусни мали демон, који нас тера да упоређујемо туђе врлине са нашим манама, али ништа друго. Питам се какву би слику света имао наш народ кад бисмо и ми играли ову игру?
…Године 1865. у Русији је основано Министарство железница, а у Сједињеним Државама је укинуто ропство за црнце.
…Године 1908. у Русији је уведено обавезно основно образовање, а Белгијанци су престали да одсецају руке становницима Конга.
…Године 1955, у СССР-у је изграђена Волгоградска хидроелектрана, а у САД је последњи пут линчован црни дечак.
…Године 1964, у СССР-у је лансирана свемирска летелица са људском посадом „Восход“, а у Њујорку су са клупа у парковима уклоњене табле „само за белце“.
…Године 1967. у Останкину је изграђен ТВ торањ, а у Аустралији су се договорили да Абориџине не сматрају животињама.
…Године 1980. у Москви су одржане Олимпијске игре, а у Франуској је укинута гиљотина.
(Заправо, укинута је тек 1981. године, али нека буде тако: хајде да Французима скратимо једну годину дивљаштва.)
(Взгляд; превео Ж. Никчевић)
