ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: СВЕТОГОРСКЕ ПРИЧЕ

Света гора (фото: in4s.net)

ШАМАР ОД ОСНИВАЧА МАНАСТИРА

Један од најстаријих монаха манастира Светог Павла, јеромонах Павле ( у свету Ксенофонт Дзамариас ) постепено је, мислећи да је превипше стар и немоћан, престао да иде на службе и седео је у својој келији. Игуман, видећи то, оденуо је свечану мандију и са двојицом црквењака, који су носили празничне свеће, пошао до келије једомонаха Павла.

Црквењаци су покуцали и рекли:

• Устани, старац те зове. Дошли смо да те на службу водимо. Ево нас са свећама, јер ти без свећа и почасти не жалиш да идеш на службу.

После извесног времена, он је опет занемарио богослужење, и остајао у келији. Једном је спавао за време службе. Јавио му се сам Свети Павле, оснивач манастира, и питао га:

• Брате, ти спаваш! Да нећеш можда на службу?

Овај је помислио да га „смара“ неко од братије, али му је Свети Павле лупио шамар и постао невидљив – да га добро опомене на дужности монаха.

СТАРАЦ КОЈИ ЈЕ ЗАБОРАВИО СВЕТ

У келији Пресвете Богородице у Малом скиту Свете Ане отац Герасим Песмописац затекао је оца Гаврила, древног по годинама старца који је тако заборавио свет да више није знао шта су то жене. То је изашло на светлост дана када је братија причала после Литургије, и неко је употребио реч „жена“. Старац Гаврило је упитао:

• А шта су то жене?

• Оче Гаврило, немој нам рећи да не знаш шта су жене.

• Стварно не знам. Како бих знао?

• Добро, а шта је Мајка Божја?

• Мајка Божја је Мајка Божја.

• Добро, а ко је тебе родио?

• Мене је родила моја мајка.

• Добро, а шта је била твоја мајка?

• Она је била моја мајка.

Сви се задивише простоти и надсветовности овога човека, који је, читајући неку духовну књигу, увек био у сузама због својих греха.

О СУЗАМА СТАРЦА

Један монах је дошао на Свету Гору 1950. године, али, пошто је био безбрад, три године није ишао на бденија у атонске храмове, да се не би неко саблазнио његовом ћосавошћу. Када је први пут присуствовао саборном богослужењу отаца, чинило му се као да је на небесима. Његов старац је желео да млади монах прими рукоположење, али је овај то одбијао, сматраући свештено служење тешким и озбиљним задатком, за који он није спреман.

Једном је случајно ушао у келији свој осамдесетогодишњег старца, и затекао га како плаче. Упитао је шта је узрок његових суза, а овај му је рекао:“Твоја неблагодарност. Богу сам се молио да примиш рукоположење, јер сам толике године служио братији као свештеник, а ти не желиш“.

Ученик се постиде, и прими рукоположење.

Међутим, ускоро је старац желео да он буде духовник. Знајући колико је то тешко, млади јеромонах се опет уклањао од бремена.

• Молићу се Господу као и прошли пут да видим шта је његова воља, па ћу ти казати, рече старац.

И заиста: молио се ноћу, а ујутру је рекао свом ученику:“У праву си. Остани само свештенослужитељ. Ти ниси за духовника“.

Тако су светогорсци старци расуђивали – молитвом.

АНЂЕЛИ ПОДСЕЋАЈУ НА ГРЕХЕ

У манастир Светог Павла је повремено, као чредни ( јер сам манастир није имао довољно јеромонаха ) долазио седамдесетогодишњи калуђер из једне келије, са својим старијим братом, деведесетогодишњаком. Када су једном дошли, старијем брату се слоши, и он замоли млађег да из Новог скита доведе духовника да га исповеди и причести. Док одоше да духовника доведу, старац паде у кому.

Када је стигао у обитељ Светог Павла и ушао у келију у којој се монах у коматозном стању налазио, духовник паде на колена и замоли Мајку Божју да разбуди да би се причестио, па после може да иде.

И старац отвори очи, и рече:

• Много ти хвала, оче! Ево овде стоје два анђела, и кажу:“Куда да те денемо? То су ти два тешка греха на души. Зашто их ниси исповедио“?

Старац, наравно, није намерно крио своје грехе, него је заборавио да их исповеди. Анђели су га подсетили, он је духовнику све рекао, примио Свето Причешће и отишао у вечност.

РАДОСТ НАД РАДОСТИМА: ПОСЛУШАЊЕ И ПРИЧЕШЋЕ

Један монах био је на послушању дрвосече. У његовом манастиру причешћивали су се на сваке три седмице, али он, због послушања, није могао да стигне у дан саборног примања светиње, а јако је желео. Одпостио је три дана строго, два и по сата силазио са планине у обитељ на службу, али, кад је питао игумана сме ли да се причести, овај му је рекао да не може.

• Опростите и благословите, рекао је монах, и отишао у своју стасидију.

Мисли су му биле растројене. Молио се Богу и туговао: жели да се причести, дуго није приступао, одпостио је, сишао са планине, и – нема благослова. Не зна какав је грех учинио и зашто је спречен да приступи Чаши. Али, одбио је да у мислима осуди игумана – он зна све најбоље, и његова одлука је за неко добро. Док је тако смерно мислио, заплакао је у покајању.

Када је јеромонах изашао на Царске двери са возгласом да се са страхом Божјим и вером приступи, приђе му игуман и рече да се причести.

• Оче, нисам очитао молитвено правило пред Свето Причешће.

• Приђи, причести се, а после ћеш читати правило. Испуни послушање.

Од светиње је осетио огромну радост, и знао је да је лукави хтео да га смути – осудио би старца, роптао, охладнео душом, али га је благодат поучила да учини супротно: осудио је себе, рекао да је старац у свему у праву, и примио радост изнад свих радости.

ПОХВАЛА И ИСКУШЕЊЕ

Једном је на Светој Гори било много снега. У порти манастира навејало је метар и по. Монах који је био црквењак сам је узео лопату, и прочистио стазу до храма, због чега га је игуман похвалио:“Свака част, јуначе!“

Овај монах био је расудљив, па је знао да ће после тога наступити искушење. И оно је дошло већ сутрадан.

Кад је пришао игуману да га нешто пита, овај га је, у гневу, отерао од себе, вичући:“Бежи од мене, свињо једна, магарчино једна!“

Расудљиви монах се није нимало наљутио, него је, за време богослужења ( а стајао је близу игумана), окретао бројанице да би се његов игуман умирио, јер је веровао да га је он, као духовник, изложио искушењу да би проверио његово смирење.

Пришао је игуману и рекао:

• Благослови ме, старче. Опрости ми што сам те растројио. Направићу пред тобом, колико благословиш, великих метанија. У срцу немам никакву љутњу на тебе. Опрости ми да би било лакше на души.

Игуман му рече:

• Ни ја немам ништа против тебе.

Тако је расудљиви и смерни монах стекао мир. Нити је шта лоше помислио о игуману, нити га је осудио. И више је бринуо што се старац расрдио него што је њега самог изгрдио.

ОДЛАЗАК СВЕТОГ ТИХОНА ЗАДОНСКОГ

Један руски монах имао је келију посвећену Светом Тихону Задонском. Келија је припадала манастиру Пантократору. Пошто је овај Рус волео торжествене празнике, кад се сабере мноштво монаха и буде веома свечано, учинило му се да треба да промени славу своје келије – Свети Тихон није био много познат на Атосу, па му је мало гостију долазило.

Отишао је у управу Пантократора, и тако урадио – за славу је узео много познатији празник.

Те ноћи је имао виђење – Свети Тихон одлази, тужан.

• Свече Божји, где идеш тако тужан?

• Шта да радим? Имао сам овде само једну колибицу, али ме и из ње протерују.

Стари руски монах се освестио, и сутрадан отишао у управу Пантократора – решио је да слава његове келије остане Свети Тихон Задонски.

О ЂАВОИМАНОМ МОНАХУ

У манастиру Кутлумушу, за време игумана Кирила, живео је један монах, који је много постио, молио се и бдио, и сви су га сматрали великим подвижником. Само је духовник манастира упозоравао појединце да пазе на њега. Једном се тај монах причестио, и, изашавши напоље, громко запевао. А затим је, са крстом у руци, срео другог монаха, и почео да виче:“Ја сам Бог! Ја сам Бог!“

Монаси су схватили да је полудео, и послали га код психијатра. После извесног времена, вратио се у манастир. Игуман Кирил је хтео да му чита молитву за изгон злих духова, али га је овај оборио на под и сломио му руку.

Опет су му обукли лудачку кошуљу и одвели га у душевну болницу. Сваки траг му се касније изгубио.

О МРЖЊИ ЂАВОЛА ПРЕМА БОГОСЛУЖЕЊУ

Један монах је на себе узео подвиг да за време службе никад не седи у стасидији, и да никако не излази из храма до последњег отпуста. Тело му је било као умртвљено: није му се ни јело, ни пило, ни спавало. Молио се и стајао пред Богом.

Али, завидљивац ђаво то није могао да трпи. Јавио му се у видљивом облику, и дунуо у њега кроз отвор плетене корпе ( на којој није било данцета ) такву хладноћу да се монаху, у јулу месецу, чинило да ће да умре слеђен.

Сутрадан му је на тело навео такву врелину да је монах мислио да ће пасти мртав од топлотног удара.

Кад му ништа није пошло за руком, десило се следеће.

Уочи празника Свете великомученице Марине, Огњене Марије, црква су напунила калуђерима. Монах се чудио томе, јер толико монаха у манастиру није било, а није била ни манастирска слава.

Када је завршена осма песма канона, и када је јеромонах изашао да кади у част Пресвете Богородице, они „калуђери“ почеше да, гурајући се, излазе из храма. Последњи од њих приђе младом подвижнику и намигну му:

-Видиш ли, будало, да сви излазе, само ти остајеш?

– Е, вала, нећу изаћи до последњег отпуста.

У храму остаде само десетак монаха. Ови који су отишли били су демони, који нису могли да чују како се, после осмог канона, пева Пресветој Богородици, а био је то послдњи покушај да саблазне подвижника и наведу га да изађе из храма. Он није пристао и, Божјом помоћу, победио је.

НЕ ВЕРУЈ СНОВИМА

Једном младом монаху у сну је прилазио непознат човек и говорио му колико ће гостију стићи наредног дана. Монах је, на основу тога, говорио:“Данас да спремимо више хране. Имаћемо двојицу у гостима“.

Његов старац је схватио о чему је реч, и заповедио му да, када му се непознати јави у сну, окрене леђа „информатору“ и ништа не одговара на његове речи. Тако је и било – демонска јављања су престала.

МАЈКА БОЖЈА ГАСИ ПОЖАР

На дан Успења Мајке Божје 1985, док је у Ивирону трајало свеноћно бденије, избио је велики пожар у области Каљагри, близу Ставроникте и Кутлумуша. Пожар се ширио огромном брзином, између осталог, због присуства лако запаљивог вреса, који се и користи за потпалу. Многи монаси и мирјани су пошли да пожар гасе, али није вредело. Владика који је био на бдењу кренуо је ка ватри са светим моштима – ни то није вредело. Ујутру су стигли противпожарни авиони – ништа не помаже.

Онда су монаси прекинули свеноћно бдење, и запојали Молебни канон Пресветој Богородици. Одмах су се скупили облаци, и таква киша је пала, да је пожар у тренутку угашен. Кап кише није пала ни у Хиландару, ни у Великој Лаври – само ту.

Тако је Пресвета Богородица са свима радоснима у Ивирону прославила своје Успење.

ПОУКА СТАРЦА НИКИТЕ

Једном је један млад монах питао старца Никиту из ставроникитске келије Иконе Пресвете Богородице Казањске како твори правило. Он рече:“Док сам био у општежићу, старац ми је рекао да чест бројаница окренем молећи се Господу Исусу Христу, а шест Пресветој Богородици. Ја све бројанице окрећем Прессветој Богородици. Част која се њој указује спасава. Онај који поштује Пресвету Богородицу, која је млеком хранила Хранитеља васељене, у највећој могућој мери поштује самога Господа. Пресвета Богородица је – мама. Знаш ли ти шта је мама?“ Кад је те речи изговорио, старац Никита је почео да рида као мало дете. Плакао је као детенце јер је Мајку Божју осећао као Мати целог рода људског, а нарочито светогорских монаха.

Старац Никита је, у својој келиотској црквци, имао копију чудотворне Мајке Божје Казањске, пред којом је стално палио кандило и велику воштаницу. Када је био на послушању у манастиру Ставроникита, по два сата је пешачио да упали кандило, и враћао се на послушање. Своју скромну зараду трошио је углавном на уље, восак и тамјан, само да би угодио Пресветој Боговладичици. Никад није закључавао келију, мада је на Капсали, где је живео, било доста лопова, који су пљачкали монашка станишта. Неко га је питао зашто не закључава, а он је узвратио питањем:

• Јесам ли ја дошао на Свету Гору да чувам Богородицу или да она сачува мене?

Старац је имао савршено поврење у Пресвету. Једном се разболео, и четири дана, не једући и не пијући воду, лежао у постељи. На крају је допузао до иконе Казањске Богородице, и молио је да га исцели, јер му још треба покајања – није спреман за прелазак у вечност. Одмах је осетио како му се снага враћа, мало је јео и пио воде, и ускоро је сасвим оздравио.

Када је добио шлог, пренели су га, скупа са његовом иконом, у Ставроникиту, да га гледају. Покајање му је било дивно: молио је братију да га, кад умре, одену у поцепану доњу мантију, и избаце у порту, да га сви погазе ногама. Упокојио се пред Казањском Богородицом.

ГОРДИ ПОЛИЦАЈАЦ

Старац Сава из Капсале причао је о једном полицајцу који је службовао на Атосу, и стално говорио:“Какви сте ми ви то па монаси? Никакви! Видећете ви шта је право монаштво кад се ја замонашим!“

И заиста, замонашио се на Кераси. Али, уместо да постане узор монаштва, он је полудео – лутао је светогорским стазама, и, уместо да се крсти, махао руком пред собом, а, уместо да чита молитву, говорио је нешто сумануто. Био је опомена свима.

ЧУДО У ИВИРОНУ

Пре 1990, Ивирон је био идиоритмијски манастир. Десило се једном да су старци решили да манастирским радницима не служе маслине, јер их није било довољно. Сутрадан је до пристаништа стигао брод са кога су истоварили четрдесет великих посуда са маслинама, и отишли, не чекајући да им се монаси захвале.

Ивиронци су схватили да Мајка Божја Вратарница брине о њима, али и да не треба да престану да хране и поје потребите.

О ПОШТОВАЊУ СВЕТИХ ИКОНА ( О ИКОНИ СВЕТОГ СИМЕОНА МИРОТОЧИВОГ )

Православна Црква нас учи да поштујемо Св. иконе, односно свете слике Господа, Његове Пречисте Мајке и Светих. Али, поучавајући то, она у исто време заповеда да се поштује не материја од које су иконе направљене, и не боје које представљају света лица, већ праобраз; односно да учимо да када се клањамо иконама, узносимо свој ум и срце ка небу, ка Самом Господу или Светима, у зависности од тога коме се молимо. Али, нажалост, незналице уопште не желе да познају ово учење и мисле да добију милост не од Онога Који је на икони насликан, него од саме слике, па стога, гледајући на икону као на божанство, претпостављају неке иконе другима; неке од њих прихватају, а друге то одбијају. Знају ли такви људи да својим незнањем греше пред Богом и падају у власт ђавола? Ако не знају, нека сазнају. И дај Боже да им оно што чују помогне да заувек напусте своје грубо сујеверје према иконама, и да им мудро одају поштовање – не идолатризујући их, него уздижући ум и срце своје ка небу када им се клањају, Ономе Коме се моле.

На годишњи спомен Светог Симона Мироточивог, за време велике вечерње, један брат, по имену Сава, из манастира Светог Дионисија на Олимпу, дође да се поклони светој икони Симеоновој. Али приметивши да је икона веома мала, увреди се и рече: „Не желим да се клањам таквој икони“. Наравно, то је била последица његовог незнања, а не презира према светоме. Он је мислио да икона мора бити довољно велика да би указала на свечеву величину.

Међутим, одмах га је просветлио један сан – сањао је страшну змију спремну да га прождере. Ван себе, сав у страху, он врисну: „Пречасни Симеоне, помози ми!“

Чим се у ужасу пробудио, отишао је у цркву, где је, павши на колена пред иконом Светог Симеона, више пута исту с љубављу целивао, тако да су сви који су тамо били запањено гледали монаха Саву коме је лице било мртвачки бледо. Тада је свима рекао да је због свог незнања пострадао од сатане. „И иконица, брате мој“, приметио је један од стараца, „кад се нађе пред топлином вере и страхопоштовања, пред чистотом ума и чистотом тела, ни по чему се не разликује од велике. Зато будите пажљиви и достојно поштујте свете и њихова свештена изображаења, била она малс или велика“. Тада је поучени брат Сава одао славу Богу и благодарност светитељу.

Оставите своју грубу заблуду, ви који више волите једну икону од друге. Нека вам буде неизоставно правило да не правите разлику између ове или оне иконе, старе или нове, мале или велике, него јој одајите почаст и уздижите своје мисли и осећања на небеса, молите се свецима за заступништво пред Богом.