Тајана Потерјахин: Изазови родитељства у савременом друштву

фото: Pixabay

У друштву узнапредовалог индивидуализма, где се на саживот са родитељима гледа као на неуспех, усамљени пар са првим дететом заиста представља изузетно рањиву ћелију унутар заједнице која више није кадра да му обезбеди адекватну потпору.

Засићеност информацијама једна је од изразитих одлика нашег доба. Нови домети вештачке интелигенције, призивајући узнемирујуће слике технолошке дистопије из футуристичких филмова, као да су барем накратко тргнули део човечанства опседнут технолошким развојем, али човек данашњице, лењ да учи, а вољан да зна, одавно неспособан да разликује знање од мишљења или информације, лако је потонуо натраг у комфор онлајн претраживања, самоуверено убеђен да уме да препозна и одбаци све малициозне појаве на интернету. Нажалост, чини се да то самопоуздање није сасвим оправдано.

Ако наивно одлучите да боље погледате рекламу за квалитетан детерџент безбедан за кожу новорођенчади, може вам се врло лако догодити да тај прагматични покушај куповине завршите тек сатима касније, са хаосом у глави а без прашка за веш, јер ће алгоритам, након што вас препозна као мајку тек рођене бебе, великодушно одлучити да вам помогне. Тако ћете нехотице открити свет интернет материнства – десетине, стотине, можда и хиљаде личних и професионалних профила на друштвеним мрежама који су тематски одређени као виртуелне нише за помоћ трудницама, породиљама и мајкама мале деце. Зар то није сјајно? Јесте, и није.

Не постоји традиционална заједница у којој трудноћа, рађање и нега новорођенчета нису били перципирани као природни феномен првог реда. Иако се антропологија више интересовала за социјалне аспекте, религију, табуе, шеме сродства и хијерархију породичних односа, у реалности су испред свега тога стајала практична знања. Физичка и културна репродукција сваког друштва зависе од способности појединаца да родитељски задатак обаве како треба. Пре него што дође време за васпитавање детета, у смислу преношења и усвајања конкретних и специфичних уверења и веровања, знања и вредности, неопходно је омогућити да дете уопште преживи најрањивији период људског живота. Уз то, треба сачувати и мајку, за чији је организам период трудноће и постпартума, иако савршено природан, истовремено и веома изазован.

У заједници која подразумева блиске односе између припадника различитих генерација, каква је на пример била српска задружна породица на почетку двадесетог века, по женској линији знања о материнству преношена су спонтано генерацијски, а пошто су породице углавном биле многодетне присуство новорођенчета у кући било је готово константно. Уз дете се увек налазило неколико жена које су знале како да поступе у било којој ситуацији. Корпус њихових знања понекад није био довољан да се превазиђу материјалне околности, врло изазовне и за здравље одраслих, али је несумњиво из генерације у генерацију растао, пратећи промене у начину живота.

Баке нису „радиле саме”

У каснијем периоду, када се задруга поделила, а велика смртност мале деце и породиља била значајно смањена захваљујући побољшању хигијенских услова и напретку медицине, још увек је опстајао модел породице који је подразумевао заједничко живљење барем две генерације у истој кући или домаћинству. Све што је потребно да зна, будућа мајка учила је од своје мајке или свекрве, упијајући спонтано током живота искуства и знања  женских чланова породице, блиских сусетки и свих других жена са којима остварује интеракцију.

Иако критичари савремености често прекоревају данашње мајке управо описаним искуством њихових бака и прабака, најчешће у форми питања како су оне све знале/радиле саме, чињеница је да наше прабаке никада нису биле саме. Иза њих и уз њих стајала је сама традиција, персонификована у ликовима старијих сродница. Ко и шта стоји иза савремене жене?

Данас су одбачена многа уверења и праксе у које су се, у погледу неге новорођенчади и мале деце, наше баке и мајке заклињале. Наспрам претпоставке да смо, неговани њиховим методама, углавном одрасли здрави и прави стоји чињеница да највећи број мајки жели свом детету да пружи боље и више него што је било доступно генерацији пре. Родитељство је несумњиво најодговорнији задатак за човека, а притисак повећава сазнање да су неке грешке, често начињене из најбоље намере, непоправљиве. Зато је помоћ у  најранијој фази материнства жени веома често неопходна, а увек пожељна. И колико год традиционални модел подршке мајкама мале деце био природнији и супериорнији, као органски део свакодневног живота породице, не можемо игнорисати чињеницу да он, осим понегде и у траговима, више не постоји. У друштву узнапредовалог индивидуализма, где се на саживот са родитељима гледа као на неуспех, казну и породични пакао и где се старијим сународницима све чешће у условима политичких превирања прети одузимањем права гласа а свако интимније питање доживљава као недобронамерни напад на лични простор, интегритет и слободу избора, усамљени пар са првим дететом у наручју заиста представља изузетно рањиву ћелију унутар заједнице која више није кадра да му обезбеди адекватну потпору.

Здравствени систем покушава да институционално надомести одсуство традиционалног простора за преношење знања. При готово сваком породилишту у Србији постоје школе односно кратки курсеви родитељства за труднице и будуће очеве, где је могуће савладати  најнеопходније вештине, како би новорођенче по доласку из породилишта у родитељски дом било адекватно збринуто. Патронажне службе пружају подршку породицама са новим чланом, али је она ограничена на свега неколико посета. Осим тога, поверење у државно здравство и глобалну медицину, из више углавном оправданих разлога, одавно није на завидном нивоу.

Родитељи као маркетинг ниша

Насилничко и непримерено опхођење медицинског особља према трудницама и породиљама у нашим породилиштима нажалост није само феминистичка фантазија него реалност коју феминизам искоришћава, креирајући тако, заједно са нехуманим појединцима и праксама у нашем здравственом систему, атмосферу која прокреацију изједначава са смртним ризиком. Иако најдрастичнији, феномен назван акушерско насиље није једини токсичан елемент такве друштвене климе. Друштвене мреже такође одрађују добар део посла.

Књиге о родитељству, нарочито оне штампане кроз више деценија у много издања, могу бити врло корисни алати, али консултација са интернетом је ипак оно што највећи број нас уради чим се сретне са питањем на које нема одговор. Вакуум који постоји услед ућуткивања традиционалног искуства (пост)модерно антитрадицијско друштво испуњава какофонијом информација.

Препознавање родитеља као циљне групе савршено је прагматичан маркетиншки поступак. Ако на комад памука ставите сличицу меде или зеке успећете да га продате по вишеструко вишој цени него чисто бело платно знатно већих димензија. Постоји безброј потребних и непотребних производа који љупким дизајном атакују на емоције родитеља, али тешко да ту постоји озбиљан етички проблем: уколико вас фотографије на Инстаграму убеде да соба вашег детета треба да изгледа као кадар из Дизнијевог филма, ви ћете свој новац да потрошите у складу са тим, као што чините и када купујете за себе, само што ће вас можда у овом случају бити нешто лакше убедити, јер сте слаби на своје дете. Продавац легитимно манипулише вашом жељом да детету обезбедите најбоље и да га учините срећним. Након договора, испоручује купљени артикал. Роба вам је понуђена и ви сте поклекли,  али нисте животом или здрављем свог детета уцењени да је купите. Са друге стране, постоји проблем високих цена производа који су неопходни за старање о деци, али их ипак купујете – зато што су неопходни.

Насилничко и непримерено опхођење медицинског особља према трудницама и породиљама у нашим породилиштима нажалост није само феминистичка фантазија него реалност коју феминизам искоришћава

А шта ако вас убеде да вам је неопходно нешто за шта нисте ни знали да постоји, док вам нису понудили да га купите? Курс о дисању, о исхрани,  о порођају, курс о дојењу, о постпартуму, о освешћивању мајчинства, о прекидању генерацијске трауме, о богињи мајци и материци, од практичних вештина до религиозне метафизике: ако случајно кликнете на само један од профила који вам добронамерно нуде помоћ, увек уз интимизирајуће фразе које циљају директно на то што сте збуњени, несигурни и можда нисте савршено спремни за велики подвиг родитељства, убрзо ће вас вртлог информација бацити у пакао параноје. Сазнаћете за опасности и стања о којима нисте учили у школи и за које никада нисте чули. Информације о томе шта све може да се догоди и шта све не знате, а требало би да знате, вероватно ће вас паралисати и лишити оно мало самопоуздања које сте стекли на родитељском курсу који сте можда похађали при свом породилишту.

На друштвеним мрежама које све више подсећају на велику пијацу са чијих вас тезги продавци са свих страна вуку за рукаве, прочитаћете безброј различитих савета о једној истој ствари, а када поставите конкретно питање најчешће ћете као одговор добити линк за некакав програм, позив на семинар, или у најбољем случају бесплатну брошуру са још – савета,  иза којих не стоји нико и ништа осим индивидуе која их дели са свог инстаграм профила потврђеног плавом ознаком и одређен број њених пратилаца који аминују испод сваке објаве.

Онлајн педијатрија

Несумњиво, међу малим бизнисменима који у виртуелном простору настоје да пруже подршку мајкама и очевима мале деце постоји одређен број стручних и посвећених појединаца, добронамерних је можда и више, али то не мења чињеницу да изрека о много бабица и килавом детету није без смисла. Колико је оних који желе да се окористе о вашу рањивост у тренутку када страх потискује рационалне ставове о родитељству? Тренинзи спавања за бебе, полемике о томе да ли новорођенчету треба нудити воду, технике дојења и положаји за подригивање, широки повој, бела бука,  кућни порођај и дуле са чудним сертификатима, сугестивни гласови који вам говоре шта треба да радите како не бисте угрозили своје дете и своје тело – уместо знања која је потврдило искуство многих генерација добићете гомилу информација и дезинформација које ће вас чинити све несигурнијим: иако вам текстови на подржавајућим профилима сугеришу да слушате себе и свој инстинкт, сваког дана сазнаваћете да нешто радите погрешно и да ви то не можете сами. Ово последње је добра порука, али оправдано се поставља питање компетенција и намера оних који вам своју помоћ нуде.

Постоји ли правна регулатива ове области?  Рекло би се да не. Свако од нас може на интернету да напише било шта чак и када се ради о добробити детета, која би морала да буде приоритет сваке заједнице. Недавно је  постала вирална објава у којој се трудницама саветује да не иду на ултразвучне прегледе јер је зрачење опасно за плод. Сазнали смо и да је Павловићева крема изузетно опасна за кожу пеленске регије. Било ко, са примамљивом естетиком профила и активношћу која успешно манипулише алгоритмом може да стекне на хиљаде пратилаца а тако нажалост и ауторитет да јавно дели савете о добробити (туђег) детета.

Постоји посебна подгрупа савета који инсистирају на опирању званичном медицинском наративу и прокламују повратак порођаја кући, али то чине на врло агресиван и искључив начин, комбинујући скоро без изузетка спиритуалност са акушерским (полу)информацијама. Феминистички нагласак на суверености и моћи жене да у свом телу одгаји и роди нови живот није ништа друго до специфична врста притиска: жена је позвана да управо у тренутку када јој је помоћ најпотребнија, а њено дете најрањивије, доказује своју “родну” супериорност. Тако се жене које су родиле код куће имплицитно сматрају способним и освешћеним, а оне порођене царским резом готово инфериорним, недовољно моћним мајкама које нису успеле својим бебама да пруже магично (и корисно) искуство проласка кроз вагинални канал. Јасно је какво поље за непотребну фрустрацију отварају овакве полемике. Да, постоје идеалне околности и постоји реалност људских капацитета и друштвених условљености. И постоје приоритети. Будући да човек данашњице има потешкоће да раздвоји важно од неважног, све мање је кадар да их одреди, следствено, и да заштити себе од конфузије коју проузрокује слушање стотина (непоузданих) гласова одједном.

Уместо знања која је потврдило искуство многих генерација добићете гомилу информација и дезинформација које ће вас чинити све несигурнијим

Тако се показује да друштво данас није у стању да структурира чак ни знања о најважнијем, и да их на адекватан начин пласира појединцу. Премештено из интимног простора породице у здравствени систем и на тржиште, упркос далеко бољем стандарду и образовном профилу нације, чини се да је материнство данас ментално изазовније него икад. Потреба за подршком је разумљива, али понекад вишак информација може да буде штетан колико и њихов дефицит. Довољно је погледати објаве слуђених мајки које у Фејсбук групама траже савете о здравственом стању своје одојчади. Десетине различитих одговора сугеришу да постоји на стотине различитих личних искустава и медицинских сугестија које профили посвећени мајчинству покушавају да интегришу у смислену целину и онда продају као своје програме и курсеве материнства.  Све оно што је некада традиција радила за нас: бесплатно.

Шта је могуће учинити, у постојећим околностима, уместо пасивног чекања да се системски реши питање онлајн педијатрије без одговорности? Следећи пут, уколико није у питању здравствени проблем детета већ ваша мајчинска недоумица, уместо паничног претраживања на интернету, ипак позовите своју мајку или баку и питајте их за савет. Не зато што су оне знале више и боље од стручњака са Инстаграма и ТикТока, већ зато што су знале – довољно. Некад је права мера знања кључ менталног здравља.

Тајана Потерјахин, рођена 1987. године у Београду, дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Аутор је романа „Мучитељ” (Нови књижевни круг, 2012), „Варошка легенда: Први снег” (Чигоја штампа, 2017; Дерета, 2021),  „Варошка легенда: Ђавољи тефтер” (Дерета, 2021), „Варошка легенда: Неман” (Дерета, 2022) и „Вукови и пастири” (Дерета, 2023). Ексклузивно за Нови Стандард.