Игор Караулов: СТВАРНО, КО ЈЕ ОВДЕ ВАРВАРИН?

Парадоксално, на вашингтонским преговорима 18. августа између Доналда Трампа, Зеленског из Кијева и читаве гомиле европских политичара, најжешће од свих наступио је наизглед најутученији лидер, који је представљао најбезначајнију од свих земаља учесница. Био је то председник Финске Александар Стуб, који је привремено окупиране руске градове Славјанск и Краматорск назвао „бастионима против Хуна“. Под Хунима се овде, наравно, подразумевамо ми, грађани Русије.

Уосталом, за Стуба лично, у таквој изјави нема ничег изненађујућег. Он је, на крају крајева, по етничком пореклу Швеђанин, то јест, потомак оних који су некад поробили Финце. А Швеђани су се још од 15. века поистовећивали са Готима. Историјски непријатељи Гота били су Хуни, па су од краја 16. века, кад су се интереси шведске државе озбиљно пресекли са интересима московске државе, Руси за Швеђане постали Хуни.

Међутим, из угла особе која представља Финску, ово је ипак претеривање. Финци себе сматрају рођацима Мађара (угрофинске групе), а ови други воле да своје порекло прате до тих истих Хуна, иако то није сасвим тачно, пошто су се мађарска племена, првобитно такође прилично свирепа и ратоборна, појавила у Панонији четири века након Атилине смрти и пропадања његовог царства. А Виктор Орбан је већ у сукобу са „коалицијом вољних“, тако да нетактичност финског Швеђанина може да буде веома забавна.

Па ипак, употреба конкретног термина „Хуни“ нема неки велики значај. Наиме, у фигуративном смислу, то је само једна од ознака дивљих и крвожедних варвара, који теже да преплаве Европу својим безбројним хордама и згазе удобну европску башту.

Овај мит рођен је у време кад је Западна Европа најмање личила на башту и кад тамо није било никаквог мириса удобности. Штавише, Запад је тог варварина видео у огледалу, јер је састав садашњег становништва Европе, са изузетком неколико аутохтона, резултат „сеобе народа“, то јест, инвазије стварних, неизмишљених дивљих хорди. Савремене европске државе засноване су на варварским краљевствима. И чак и данас се наставља процес миграције великих људских маса другачије културе у Европу, овог пута из Африке и са Блиског истока.

Ипак, варвари, дивљаци, Азијати, Хуни – то су Руси. Ту нема никакве логике – да би се оповргао овај мит бескорисно је указивати на Гагаринов лет, зграду Московског државног универзитета, небодере Москва-Ситија, Ермитаж или систем државних служби. Бесмислено је говорити о томе да Русија има три пута мање становника од ЕУ и да не би могла да пошаље неке велике хорде на Запад чак и кад би хтела. Нити је вредно поменути да данашњи Руси, који су изгубили толико људи током Великог отаџбинског рата, превише цене мир, а данас такође теже миру, и, будући да су од почетка своје историје били пољопривредници-седеоци, никад нису били нарочито ратоборан народ. Мит постоји у глави Европљанина једноставно зато што је у њу усађен. Притом, чини се да је тамо усађен како би потиснуо реалност.

Сетимо се пропаганде из доба Наполеона Бонапарте, кад су Руси у Француској називани ни мање ни више него „варварима Севера“. Реч „варвари“ у односу на наше претке чак је доспела и у декрете самог цара. А Козаци су демонизовани без ограничења. „Загреби Руса, па ћеш наћи Козака, загреби Козака, па ћеш наћи медведа.“ Козаци су, према речима Парижана, јели децу.

Па ипак, управо су хорде Француза и њихових европских послушника напале Русију, убијале цивиле и пљачкале градове. А руски Козаци, ушавши у Париз, нису опљачкали нити спалили град, на велико чуђење његових становника.

Апсолутно исти став према Русима као варварима, Азијатима, инфериорним бићима био је карактеристичан и за нацисте, чије су хорде напале СССР 1941. године. То није била само званична пропаганда Гебелсовог ресора; обични немачки (и не само немачки) војници писали су својим женама и вереницама у истом духу. Али управо су они дошли код нас као непозвани гости, управо су они палили, убијали и пљачкали, терали људе у ропство, уништавали прелепе палате и музеје. А питајте данас Немца: ко се у историји показао као варварин? Одговор ће бити исти: наравно, Руси.

Данас, украјински националисти покушавају да изграде своју пропаганду на истом миту. Ми, кажу, припадамо свету цивилизације, а са друге стране границе, која је сад постала фронт, налазе се Хуни, варвари, дивљи мочварни људи који не знају да користе машине за прање веша и не знају да користе тоалет папир. Рекло би се да смо ми и Украјинци више од три века живели у једној држави, али обратите пажњу шта тачно дерусификатори и десовјетизатори ликвидирају у Украјини?

Не трагове дивљаштва, не прљавштину, не непроходност, не недостатак културе. Напротив, они се ослобађају трагова цивилизације. Језика, који је много развијенији и дао је свету толико великих писаца. Цркве, која је повезана са толико духовних подвига на овој земљи. Споменика изузетним личностима.

И суседи господина Стаба у балтичким земљама раде исту ствар. Исте заклетве верности европској цивилизацији и исто методично ослобађање од знакова те реалне цивилизације која је сироте хуторјане уврстила у људе.

Али ево шта је ту занимљиво. Европљани радо подржавају овај украјинско-балтички мит, не зато што он одговара стварности, већ зато што се поклапа са њиховим сопственим митом. У ствари, ово је савез изграђен чак ни не на неким материјалним интересима, већ на фантазмагоричној лажи о Русији.

Историја европске русофобије толико је дуга да речи господина Стаба апсолутно ништа не додају овом тужном наслеђу. И могле би се игнорисати да није контекста у којем су изговорене. На крају крајева, европски лидери су дошли у Вашингтон наводно да направе корак ка миру са Русијом. И у том тренутку, даје се изјава која нас упућује на идеју о вековном непомирљивом непријатељству између Европе и Русије. И ниједан европски лидер се томе није успротивио.

Поставља се питање: да ли је уопште могуће са Европом о било чему преговарати? Јер никакви уговори са варварима немају никакву снагу. У односима са „Хунима“ свака обмана, свака издаја, свака подлост су дозвољени. Једноставно речено, нема варварства које европска „цивилизација“ неће употребити да би превладала оне које сматра варварима. То је оно чему нас учи наша историја. И то је оно чему нас учи историја народа Америке, Африке, Азије, којима се није посрећило да сретну Европљане.

Ово нас суочава са забрињавајућом перспективом. Оживљавање разговора о потреби одбране од инвазије источних хорди увек значи само једно: Европа поново окупља хорду и ослобађа се „химере зване савест“ како би поново покушала да отме нашу земљу и наше богатство. И морамо се припремити да јој пружимо отпор.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)