Фјодор Лукјанов: Доналд Трамп и понижена Европа

фото: Win McNamee/Getty Images

Западна Европа је у приступу Трампу изабрала стратегију неограниченог ласкања. Њени лидери верују да, хвалећи њега, могу успут убацити и своје несагласности у разговор, али та стратегија се показала као понижавајућа и контрапродуктивна.

Са позоришне тачке гледишта, недавни самит у Вашингтону, између председника САД Доналда Трампа и лидера Западне Европе био је живописан спектакл. Сваки званичник је одиграо своју улогу, додуше неки са више умећа. Али иза пажљиво режиране представе појавила се права прича: неспособност овог региона да делује као политички субјект сам по себи.

Супротно медијском спиновању, састанак се није односио на Украјину. Покушаји решавања кризе се настављају, али ће њен исход на крају одлучити не европске, већ ваневропске силе. Права поука из Вашингтона лежала је у приказу тога колико је Западна Европа зависна.

Сваки потез западноевропских лидера у Вашингтону био је усмерен ка једном циљу: не разљутити америчког председника. Речима генералног секретара НАТО-а Марка Рутеа, Трамп је постао „Тата“ – фигура којој се треба угађати осмесима, похвалама и ласкањем. Лидери су размењивали савете о томе како најбоље управљати његовим расположењем, па су наводно саветовали и украјинског председника Зеленског шта да обуче, шта да каже и како да му се захвали.

Суштина проблема

Ово можда звучи апсурдно. Али то је политичка стварност трансатлантских односа. ЕУ више не делује самостално. Њена политика се врти око управљања расположењем једног човека у Вашингтону.

Наравно, Трампова личност је јединствена, али била би грешка свести читав проблем само на његов карактер. Суштина је дубља: Западна Европа је одједном постала свесна размера своје стратешке, политичке и економске зависности од САД. Можемо слободно рећи да та половина континента може веома мало да учини без Америке, чак и у питањима која се директно тичу њених сопствених интереса.

Та зависност није настала преко ноћи. Иронично, она се продубила за време Џоа Бајдена. Својом реториком о „трансатлантској солидарности“, бивши председник је натерао Западну Европу да понесе већи део политичког и економског терета сукоба с Русијом. Сједињене Државе су убирале економске користи, док су трошкови пребачени на Стари континент.

Трамп је једноставно учинио овај „аранжман“ јавним. Он Европљане сада отворено не третира као партнере, већ као алатке у америчким рукама. У његовим очима, ЕУ постоји да финансира америчке приоритете и касније преузме техничке детаље око послератне Украјине. „Позиција“ Западне Европе има мало тежине ако се разликује од ставова Вашингтона. Недавни трговински преговори су то и потврдили: све је ишло у корист Америке, а његови гости су то прихватили.

Западна Европа је одједном постала свесна размера своје стратешке, политичке и економске зависности од САД

Суочена са овом стварношћу, Западна Европа је изабрала стратегију неограниченог ласкања. Лидери верују да, хвалећи Трампа, могу успут убацити и своје несагласности у разговор. Али тај приступ је контрапродуктиван. Трамп похвале не доживљава као покушај убеђивања, већ као признање очигледне истине: ако ме обожаваш, онда сам у праву. Придружи ми се и настави да аплаудираш.

Брисел себе теши да је ово понижење привремено, плод једног необичног лидера. Када Трамп оде, нормалност ће се вратити. Али то је само њихова илузија. Већ више од две деценије – још од председништва Буша Млађег – Вашингтон постојано помера свој стратешки фокус даље од Европе. Тај курс је доследан без обзира на партије и председнике. Неће се променити ни после Трампа. А с обзиром на тренутну спремност лидера ЕУ да понижавају себе, будући председници САД неће очекивати ништа мање.

Изгубљени интереси

Неки тврде да положај Западне Европе није ништа другачији од положаја рецимо неких држава које сарађују са Америком. То је погрешно. Канада је, на пример, заузела чврст став под вођством свог новог премијера, и Трамп је ублажио своје нападе.

Изван атлантског блока, контраст је још оштрији. Кина, Индија, Бразил и Јужна Африка сви су одолели америчком притиску. Могу направити компромисе, али одбијају да се покоре. Ниједна од њих не жели директан сукоб са Америком, али ниједна не прихвата уцене. Само ЕУ доследно попушта. Постала је неприкосновени шампион покорности, третирајући то послушништво као мудрост.

Историја показује да Западна Европа није увек била тако плашљива. Почетком 1980-их, када је дијалог између Совјетског Савеза и Америке колабирао, њени лидери су убедили Роналда Регана да не меша своје интересе у њихове енергетске пројекте са СССР-ом. Зашто? Јер је то одговарало интересима ЕУ. Та јасноћа циљева данас Европи недостаје.

Проблем није у томе што Брисел једноставно прати Америку, већ у томе што Западна Европа више не зна шта су њени истински интереси. Изгубивши способност – или можда храброст – да их дефинише, она аутоматски пристаје на линију Вашингтона. За Сједињене Државе ово је погодно. ЕУ се третира као конкурент у неким сферама и као ресурс у другим, али никада као истински партнер.

Шта ово значи за Русију? За сада, мало. Односи су на ниском нивоу, а питање њихове обнове је на дугом штапу. Ипак, историјска поука која се овде може извући је јасна: најплодотворнији периоди у односима Русије и ЕУ били су када је Западна Европа деловала у својим интересима, а не као продужетак Сједињених Држава.

Данас је та способност нестала. Уместо тога, блок ризикује да падне у нешто што се може описати као колективна политичка неуроза. Лидери се теше илузијама, док јаз између амбиција Западне Европе и њене стварне аутономије све више расте. Последице могу бити опасне – како за саму ЕУ, тако и за њене суседе и за стабилност ширег међународног поретка.

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард