Дајковић: Нападом на митрополита Методија нападају цијели српски народ

Владислав Дајковић

Већ данима гледамо како се анти-српски медији, охрабрени премијером, предсједником, министрима и разним „при-пејд“ дежурним анти-србима, иживљавају над Митрополитом будимљанско-никшићким Методијем. Они потпирују мржњу према њему, али им крајњи циљ није само он – већ да се та мржња, преко његове снажне појаве, прелије на читав српски народ у Црној Гори.

Свједочимо једној безочној и до сада невиђеној кампањи медијске куће „Вијести“ која већ десет дана – из улоге самопроглашене дежурне “савјести и памети“ – отвара дневнике са Митрополитом Методијем, објављује десетине „аналитичких“ текстова против њега, креира оптужнице и пресуђује, па чак иде дотле да га позива да се повуче. Замислите безобразлука!

Као да је он неки политички апаратчик који подноси оставку на партијској сједници, а не митрополит Цркве која је три вијека старија од саме Црне Горе и духовни вођа десетина, па и стотина хиљада људи у нашој земљи.

Зашто и чему ова кампања против Митрополита у моменту док гори пола државе, док букте ратови нарко кланова и док се крвник нашег народа Мило Ђукановић сунча у Порто Монтенегру? Зашто, питам? Зар је један Митрополит већа опасност по безбједност државе од изнад побројаног?

Наравно, ја немам истину у џепу, али је тражим у сваком тренутку свог постојања. И одговор се намеће сам – комунизам. Да, добро сте прочитали. Све ово што гледамо само је наслеђе дјеце и унука комунизма.

Комунизам у Црној Гори није мртав – напротив, олињали комунистички брк живљи је него икад и умаче се у све чорбе нове власти. Управо овај обрачун са митрополитом Методијем подсјећа нас на времена када су комунисти, прије само неколико деценија, водили крвави рат против наше Цркве.

Они су убијали свештенике, прогонили монахе, рушили цркве и манастире, скрнавили капеле – попут Његошеве завјетне на Ловћену. Толико свештеничке и митрополитске крви проливено је у том времену да у Црној Гори готово да није остао камен на камену Цркве српске.

Њихов циљ био је један: да убију Бога. Не претјерујем – заиста су хтјели да убију Бога у људима, заборављајући да послије смрти увијек слиједи – Васкрснуће.

Ако је некада непријатељ српског народа био Мило Ђукановић, данас ту титулу носе новинари и власници „Вијести“, потпомогнути НАТО странкама у Црној Гори, уз гласно и – за мене посебно поразно – ћутање оних (наших?) који се праве да се ништа не дешава.

А сви знамо: ћутање и повлачење не доносе мир, већ рађају још жешће и још бруталније нападе. У овој игри за опстанак паметнији не попушта. У овој игри побјеђује само онај који смије да се супротстави злу које се, послије пада режима Мила Ђукановића, поново надвија над српским народом у Црној Гори.

Себи могу наћи милион мана – да сам брзоплет, тврдоглав, да често гријешим, а да тога нисам ни свјестан. Али за ово вријеме, колико пратим појаву митрополита Методија, нисам примијетио ниједан погрешан корак – ни против српског, а посебно не против других народа у нашој земљи.

Штавише, имам осјећај као да је изашао из корица Горског вијенца: витешког држања, војнички спреман, достојанствен, а опет увијек насмијан и благ – са крстом у рукама умјесто мача. Његове ријечи, додуше, сијеку као мач, али не зато што је он пријек и тежак, већ зато што је истина пријека и тешка. А истина не прави компромисе – ни са људима, ни са временом.

Знам да митрополиту Методију подршка не треба. Али нека овај текст буде свједочанство – као она прича о птичици која је у кљуну носила кап воде да угаси пожар који су запалили разбојници.

Када су је питали зашто то ради кад не може да угаси ватру, одговорила је: “Носим да се зна на чијој сам страни била.“ Тако и ја желим да се зна – да сам био уз нашег Митрополита. Насупрот онима који му мјере кораке и сипају отров по новинским колумнама, нек се зна да нисам ћутао. И што је за мене још важније – да нисам био кукавица.

Земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека!