Александар Проханов: ИСКУШЕЊЕ АЉАСКЕ
Трамп и Путин се састају на Аљасци. Није то сусрет на Елби, нити Аполо-Сојуз, нити пластично дугме на наранџастој кутији које је притиснула Хилари Клинтон. Али овај сусрет ће смирити оне који су донедавно очекивали нуклеарни рат и бројали сате преостале до краја века.
Аљаска за Русију није обично место. Цар Александар II је продао Аљаску Америци, а Горбачов и Јељцин су Америци продали Украјину, Казахстан, Балтик, Грузију, Јерменију, Азербејџан, Таџикистан, Киргистан и Туркменистан. Почела је распродаја преостале Русије, али је Путин великим сузама и крвљу зауставио ово ценкање. Односи између САД и Русије завршавају период контракције и почињу споро ширење. То је пулсирајући однос, који се креће од термонуклеарног рата до обожавања шљокица и назад – до носача авиона, до нуклеарних подморница, до „Орешника“.
Америчко-руски односи се објашњавају некомпатибилношћу америчког и руског сна. Амерички сан је град на брду, тврђава на врху планине, одакле Америка влада целим светом у подножју. То је сан о светској доминацији, са председницима који замишљају себе као господаре света, међу којима је Трамп један од најбестиднијих, најбезобзирнијих господара, који смирује побуњене народе електричним шоковима свог миротворства.
Руски Сан – то је храм на брду, то је жеља за светским благостањем, васкрсењем свих мртвих и згажених, за светском милошћу и бесмртношћу.
Америчка тврђава и руски храм понекад се боре, палећи једно друго, онда непријатељство пресуши, а гласници иду од храма до тврђаве и назад, долази до размене заробљеника и убијених.
На овом састанку Русија ће бити искушавана, очарана илузијама, биће јој обећан просперитет. Русија, уморна од рата, тражиће компромис, и у тој потрази не би требало да иде предалеко, да се не изгуби у слатким обећањима, да се не опије дивним илузијама, као што се то дешавало раније, кад су руски владари седели за истим столом са председником Америке, Служили су им исте одреске, исте краљевске шкампе, и руска држава је почела да пуца, а затим се и срушила. Јер само мртав пријатељ може бити пријатељ Америке. И тада ће бити сахрањен не на Новодевичјем гробљу, већ на Арлингтонском.
Настављајући да ратујемо, ми размишљамо о послератном свету, размишљамо о томе како можемо да се ослободимо траума и погрешних процена садашњег рата и да се припремимо за следећи. Русија не чека благостање, суочиће се са ривалством, напрезањем свих својих снага, свих својих земаљских и небеских искустава. И предстоји нам да надокнадимо недостатак технолошких иновација, друштвених идеја, политичких структура, како би се руски народ, исцрпљен радом и биткама, могао осећати као господар Отаџбине, ослободити се лоповских и бескрупулозних надзорника који од руског народа краду новац, време и идеале.
Биће непроцењиве мисли инжењера и научника, менаџера научних центара и градова будућности, филозофа и богослова који познају мистику руске историје, концептуалиста који у човеечанство лансирају вештачку интелигенцију. Њихове идеје, чак и најконтроверзније, чак и апсурдне, драгоцене су с обзиром на данашњи недостатак идеја.
Много је на свету страшног. Али свет не пропада, јер на свету има много лепог. Близу Изборска, међу цветајућим травама, плавим језерима, под белим облацима, окружена снежнобелим црквама, „Руска земља“ поставила је свој шаторски камп, где се сместило стотину деце прелепе душом и лицем – дечаци, девојчице, младићи и сасвим мала деца. Са њима су наставници, који их уче борби прса у прса, дивним народним песмама, занатима. Са дивљењем сам гледао њихове хорове, њихове кадриле, њихове игре. Слушао сам свадбене, славословне, војничке, разбојничке песме прошлих година, које су васкрсавале њиховим жаром и љубављу и откривале руско бездање, руску космичку бесконачност. Ова дивна деца ће одрасти, имати велике породице, постати официри, команданти подморница, филозофи и уметници, стајаће за машинама невиђених фабрика, и кроз цео свој огромни живот који је пред њима памтиће ове траве, ове цркве, облаке и своје обожавање непрегледне Русије.
Али не обожавају Русију сви у Русији, не виде је сви као чудотворну икону. Нова класа која покушава да се формира у Русији са династичким наслеђивањем имовине од очева до деце, од деце до унучади, то је класа без историјског памћења, која не познаје земљу коју је добила на управљање, мрзи је због грехова које је пред њом починила. Та класа, без обзира колико величанствено блиста, у ствари је трагична. За њих се мора молити у црквама, иако се за самоубице не моли.
(dzen.ru; превео Ж. Никчевић)
