Павел Шелин: ОПРОШТАЈ БЕЗ ПОКАЈАЊА

Поводом Лавровљевих речи да Русија тренутно нема савезника, као што је то био случај у Првом и Другом светском рату…

Руска православна етика увек оставља непријатељу могућност покајања, тако да увек постоји нада. Она пориче онтолошки статус непријатеља, пориче да је непријатељ бесконачна категорија, која има своје биће. Следећи православну традицију, та наша етика реалност непријатеља сматра искључиво резултатом зле воље, слободног избора човека за злу вољу. Зато постоји нада, увек мала, или велика у различитим временима, да ће се он променити, покајати и схватити да не треба да буде непријатељ, већ да ће постати пријатељ.

Нажалост, друге етике не деле ову слику света, па се ова нада увек испостави, на крају, као неки трошак, као губитак за Русију – али то је део њеног културног кода. Вероватно једина велика грешка коју је Русија направила у својим историјским формама у претходним вековима јесте то што је она опраштала својим непријатељима – без њиховог покајања.

А онда немачке ракете – рекло би се, откуд оне после 1945. године? А Немачка се наоружава, спрема се да лансира немачке ракете на Русију. И то је цена жеље да се опрости без стрпљења да се од пораженог непријатеља дочека покајање.

Овде постоји још један елемент, ако говоримо филозофски. Ствар је у томе што је за Русију, за руску етику, однос између роба и господара онтолошки неприхватљив, док је западна етика изграђена управо на односу између роба и господара.

И проблем у томе што Руси нису желели да господаре и доминирају; њихов став је: „Па, владајте сами собом“ – то је однос као према субјектима.

Али у стварности, постоји разлика између господарења и владавине. Можете владати не само робовима, већ и онима над којима владате јер сте, рецимо, виши у хијерархији. То јест, то је одређени облик крста. Ако је доминација одређени облик привилегије и ексклузивности, онда је владавина одређени вид крста.

Али пошто се руски политолошки језик тек развија, ту вероватно лежи наша главна рањивост. Ми већ 400 година користимо западни језик политичких наука, који уопште није применљив на руско размишљање, на руску етику. Ето, та разлика је изгубљена. А кад не желиш да доминираш над пораженим непријатељем, онда се дешава и одбијање владавине, што је довело до тога да поражени непријатељ такво понашање перципира као губитничко. Као, Руси су обичне наивчине.

То јест, оно што Русија доживљава као стратешко стрпљење, поштовање, субјектно понашање, њени опоненти доживљавају искључиво као слабост, толеранцију и… позив на даљи притисак. Да, позив на даљи притисак, и веома важна ствар, тај позив је увек без очекивања да ће из Русије нешто долетети као одговор.

Нажалост, онда се испоставља да ми тако стварамо провокативно окружење за све агресивније понашање према нама, после чега се прибирамо и реагујемо, изазивајући код других искрено изненађење.

Због тога на другој страни долази до искреног неразумевања: Како сад то? Требало је да се предају, а они се не предају, како је то могуће? Па они су наивчине, зашто се те наивчине опиру? Генерално, ово нас уводи у једно веома чудно стање. Узгред буди речено, потпуно исти принцип видимо у последњих шест месеци у преговорима и јасно је како ће се то дешавати у будућности.

А што се тиче Лавровљевог наступа – последњи коментар… Суштински ништа ново није речено. Дај Боже да ово сазнање дубље и поузданије уђе у руско размишљање, јер је то веома важна теза за схватање да је сваки истински субјект увек сам.

Ако мислите да Америка има савезнике, не – Америка има неколико робова, то је тачно, али они нису савезници. То јест, сваки субјекат је увек сам, то је цена субјектности традиције; цена цивилизацијске субјектности је увек стратешка усамљеност.

И Кина је стратешки сама, и Индија је стратешки сама, и сваки субјект који ће постати субјект у светској политици је стратешки сам. Због тога у Лавровљевој изјави не видим ништа необично.

(Телеграм канал П. Шелина; превео Ж. Никчевић)