Алистер Крук: Ефекат Епстин и Трампова спољна политика

фото: Adam Gray/Getty Images

Трамп може рећи да није учинио ништа противзаконито – али ствар је у томе што је сада озбиљно компромитован. Због тога можда улази у фазу „слабог председника“ – осим ако се не деси некакво deus ex machina чудо, довољно снажно да скрене пажњу јавности.

Епстинова сенка метастазира и постаје жариште дубоко укорењеног отуђења владајућих слојева од народа. Јавност је невољно почела да прихвата чињеницу да њихови „владаоци“ рутински лажу и краду, али ипак су (посебно унутар МАГА фракције) почели да схватају да унутар свега можда постоји порок који сматрају толико одвратним да га не могу ни замислити. Људима је постало јасно да је Трамп, на овај или онај начин (чак и као пасивни посматрач), био повезан са том целом изопаченом културом.

Ово вероватно неће лако проћи – а можда неће никако. Трамп је изабран да прекине све те замршене мреже – међусобно испреплетене олигархије, различите структуре моћи и обавештајне службе које делују у корист невидљивих интереса. То је оно што је обећао – Америка на првом месту.

Скретање пажње са Епстина вероватно неће успети – злоупотреба, насиље и уништавање живота небројене деце у потрази за моћи, богатством и ђаволском развратношћу погађају у саму срж моралног бића. То не може бити потиснуто тако што ће се прст упирати у друге одвратне игре елите – новчане или политичке. Злостављање (и горе од тога) које је нането деци стоји издвојено – у сопственој, пакленој категорији.

Трамп може рећи да није учинио ништа противзаконито – али ствар је у томе што је сада озбиљно компромитован. Због тога можда улази у фазу „слабог председника“ – осим ако се не деси некакво deus ex machina чудо, довољно снажно да скрене пажњу јавности.

Геополитичка опасност

Да будемо јасни – у Трамповој природи је да жестоко одбија улогу „слабог председника“. И управо ту лежи геополитичка опасност. Трампу су потребна велика скретања пажње – и потребне су му „победе“.

Али Трамп је сада у слабијој позицији – безбедносне службе и њихови људи у Конгресу почињу да преузимају све већу контролу. Истовремено, многима који су повезани кроз послове и обавештајне везе у САД, Британији и Израелу – укључујући политичаре и званичнике – никако не одговара да се открије шта су радили. Неки појединци, попут Гислејн Максвел која је у затвору, могу постати опасни – као човек који се дави па у паници повуче и другог са собом.

Трампов тим за спољну политику, прилично ограничених погледа, затворио је председникове иницијативе у кавез – а пречке тог „кавеза“ зову се „ароганција“ и „сујета“. Кад је реч о Украјини, Трамп је Москви дао, у суштини, 50 дана да прихвати примирје по Келоговом ултиматуму – или ће се суочити са последицама (касније смањено на 10 дана; прим. прев).

Кина је одбила да прихвати оштре санкције које углавном погађају њихов и индијски увоз енергије из Русије. Вероватно ће исто урадити и Индија. Међутим, Трамп ће осећати притисак од тврдокорних „јастребова“ у Конгресу да нешто уради и нанесе штету Русији. Проблем је у томе што је ратни фонд празан. Ни САД ни Европа немају значајне залихе оружја за овај сукоб. Чак и да сада плате и наруче ракете или друго оружје, прошло би доста времена док не стигну. А Трампу ипак требају брзе победе и скретање пажње.

Пошто немају значајне залихе оружја, Трамп може ефикасно да појача притисак само коришћењем ракета великог домета које циљају Москву или Санкт Петербург. У америчком арсеналу налазе се Томахавк ракете домета око 2.000 км (о чему је извештавао Дејвид Игњатијус и о чему је тим Доналда Трампа већ разговарао).

Афера Епстин вероватно неће лако проћи – а можда уопште неће проћи

А шта ако руске снаге лако оборе те старе Томахавк ракете? Онда настаје празнина. Озбиљна празнина. Јер између пошиљке симболичног оружја (неколико Патриот ракета) и америчких тактичких нуклеарних бомби које могу да буду лансиране са борбених авиона смештених у Британији – не остаје више ништа. Такве околности би гурале Трампа ка великом рату са Русијом.

Постоји ли план „Б“, питате се? Па, постоји. То је поновно бомбардовање Ирана као алтернатива ескалацији према Русији.  Иранци сматрају да је још један напад на њихову земљу веома вероватан, а Трамп је казао да ће то можда и урадити. Зато се Иран у потпуности припрема за такав сценарио.

Ескалација на Блиском истоку

Врло је могуће да је Трамп добио извештаје да би последица великих удара на Иран била та да Израел остане без ракетних капацитета – што би имало дубоке последице и на америчку политичку сцену и на читав регион. Вероватно је и то да Трамп игнорише такве извештаје – јер више воли да види како  Израелу „добро иде“ (како је узвикнуо док је израелски изненадни напад на Иран, 13. јуна, био у току).

А шта се тренутно дешава на Блиском истоку? Изгледа да Нетанјаху вуче конце за Трампа. Газа је већ велики скандал – скандал ратног злочина, и постоје сви знаци да ће се ситуација још погоршати.

Макс Блументал наводи да „када је Такер Карлсон тврдио да Епстин има везе са израелском обавештајном службом [и да то објашњава] зашто Трамп прикрива [случај Епстин], Израелци су очигледно били уплашени. Нафтали Бенет, бивши израелски премијер, био је позван да изјави да је сваки дан сарађивао са Мосадом и да Џефри Епстин није радио за Мосад нити је био израелски агент. Он је потом запретио Карлсону речима: „То нећемо толерисати“. Израелски министар за дијаспору такође је осудио Такера Карлсона. Блументал сугерише да се односи између конзервативног покрета у САД и Израела због Епстина распадају.“

Нетанјаху вероватно осећа да се ствари ломе по Израел унутар САД. Многи млади Американци и део МАГА покрета почињу да се окрећу против Трампа. Виде га као некога ко је издао принцип „Америка на првом месту“ – јер је стао уз масакр у Гази, подржао рат у Сирији, бомбардовао Иран и дозволио уништавање Либана.

Анкете показују да 81 одсто Американаца жели да сви документи везани за Епстина буду објављени. Две трећине – укључујући 84 одсто демократа и 53 одсто републиканаца – верује да влада прикрива доказе о његовој „клијентској листи“ и смрти. Тренутно, 53 одсто људи не подржава Трампа.

Нетанјаху је (можда баш због свега тога) кренуо у брзу и агресивну кампању наметања идеје „Великог Израела“. Кажемо „наметања“ јер су првобитни Аврамски споразуми наводно били договор о нормализацији односа са Израелом. Данас, под војном претњом, арапске државе се приморавају да прихвате израелске услове – и потчине се Израелу.

То је потпуно изопачење некадашње израелске идеје о „савезу мањина“. Данас се те мањине (а понекад и подељене већине) намерно окрећу једне против других. САД и Израел су поново увели ИСИС 2.0 на Блиски исток. Последица тога су погубљења Алаваита, хришћана и шиита у Сирији.

Перспектива је Блиски исток у рушевинама – где само заливске монархије остају као послушна острва, окружена ширим простором унутрашњих ратова, етничког чишћења и разбијених, подељених држава.

Да ли је то неки Нови Блиски исток?

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард