МИЛЕВА ЛЕЛА АЛЕКСИЋ: Ми пјевамо како смо прешли на српску страну

Милева Лела Алексић

Са Забучја, група добровољаца се спусти до ужичке вароши. Први сусрет у шехер-граду беше са хучном Ђетињом. Испод витких камених мостова хитала је као каква горда властелинка, одевена у модрозелену хаљину. Певушила је успут неку неразумљиву песму, милујући камене облутке, који су јој препречили пут. На витком Касапчића мосту, Рајко стајаше опчињен лепотом ужичке вароши. Још два камена моста се назираху на току охоле Ђетиње. „Мора да их је градила рука неког ученог, надареног човека“, помисли, док су му мисли пратиле жубор воде која хиташе своме увиру. „Овако и живот протиче  ̶ некад лагано као пастирска песма, а некад као олује што кидишу са мога Босања“, помисли Рајко. Из размишљања, прену га Влајков глас.

– Ајдемо, Рајко. Видиш ли ти колко момака замиче преко мостова. Сви журе, изгледа, на мобилизацијско мјесто. Жива ријека, снага овога нашега напаћеног рода. Док се ми овдје дивимо овој љепоти, море бит да ће се тамо попунити број и врнуће нас кући – шаљиво пецну друга Влајко.

– Богуми, мене врнути неће!   ̶  одсечно му узврати Рајко, поправи фес на глави и крену преко моста.

Крочивши у варош, двојицу другара дочека ужурбонаст занатске четврти. Испред сарачке радње су занатлије окачиле антерије од фине танке коже, опшивене крзном, кожухе, кајишеве, мање и веће кожне торбе, фишеклије… Рајко застаде на трен. Средовечни газда процени да су то добровољци што су кренули у Балкански рат.

– Одакле сте, браћо? Јесте ли пошли да се упишете у војнике, горе испред цркве Светога Ђорђа? Ајде нешто да вам дарујем, ваља се. Ред је војника са даром и благословом испратити. Но, и ја ћу, ако Бог да, затворити овај дућан за који дан, па на зборно мјесто. Ево за тебе, брате, једна кожна футрола за пиштољ, а за тебеее   ̶  ево једна фишеклија. Видим да имаш кубуру за пасом. Мора да имаш и барута, зар не? Па, шенлучи кад душманина сатрете, ако Бог да. И не знам да ли знате. Ужичка кожа је била одувек на цени. Сви моји су били сарачи. Тамо преко ријеке имамо табану за штављење коже. За нашу робу су се отимали трговци, пролазећи у караванима према Сарајеву, Дубровнику, па све до Венеције. Имамо ми тајну коју ни у Стамболу не знају. Ајде, сретно, и да вам не задрхти рука –  испрати их говорљиви сарач.

Рајку заигра срце. Ужице је лепше него што му је отац зборио. Мирисна му душа. Тек што кренуше са даровима, сусрете их мирис свеже печеног хлеба. Пред вратима пекаре стајао је млади шегрт, вижљаст, тек му на лицу беху трагови прве браде. Бела, чиста прегача му је допирала до врха нових опанака. У рукама му беше корпа са свеже испеченим сомунима. Иза њега је стајао газда, буцмасти човек добродушног израза лица.

– Сомуни, свеже печени сомуни! За наше регруте сомуни   ̶ орило се из његовог младићког грла.

Неколико младих мушкараца прихвати се топлих хлебова. Пре него кренуше успонитом уличицом према центру вароши, замириса им душа гостољубљем. Рајко и Влајко застадоше на трен.

– Сомуни браћо, за срећна пута   ̶ проговори газда и пре него што се  захвалише, спусти златне хлебове у њихове торбице у којима беше још само по комадић стврднуте проје.

Кроз занатску четврт журно су промицале занатлије и калфе. Натоварени робом, хитали су до богатих купаца. Чаршијом су проходили сељаци са шареним торбама тканицама о рамену, одевени у сукнене гуњеве, са црним шубарама на глави. У ужурбаном шаренилу ходао је и по који господин одевен у елегантни дугачки капут од енглеског штофа, са црним шеширом на глави, витлајући у пролазу штапом који беше обавезни детаљ отменог стила. Испод пазуха су носили на пола пресавијене новине са којих се и у пролазу могао прочитати назив „Политика“. Рајка је збуњивао тај жамор ужичке вароши, та разноликост која се преплитала као разнобојно предиво под рукама веште ткаље. На моменат заборавише куда су се упутили, утапајући своје кораке у ужичку ужурбаност. Упијали су мирисе патинираних занатских радњи, хлебних фуруна, куване ракије, која их је мамила из кафане смештене преко пута ужарске радње. Рајко вирну са врата у механу у коју замаче отмени господин са новинама испод мишице. За столовима, покривеним карираним столњацима, седело је неколико гостију којима се није могло одредити којим се послом баве. Један од њих је нешто жустро објашњавао. Махао је рукама као да одгони од себе какву опасност. Други је наглас читао нешто из новина. Рајку се учини да чита неки проглас, нешто везано за мобилизацију. Трећи је замишљено гледао у сто са кога се ширио мирис куваног вина, нервозно лупкајући по столњаку дугачким, негованим прстима. У углу беше група млађих мушкараца. На њима беху раскошне доламе извезене златном срмом и  плаве панталоне, на ногама беле плетене чарапе до колена и опанци које Рајко никада раније није видео. Један од њих је држао на столу сабљу у раскошним сребрним корицама на којој беше угравирана посвета за јунаштво. Баш тај стасити момак примети на вратима момке из Вилова. Како их је препознао као браћу по оружју, Бог свети зна. Наглим покретом устаде од стола. Његова стасита фигура и урођена отменост изазва дивљење присутних гостију. Пође у сусрет двојици браће која стајаху на вратима, колебајући се да ли да крену или да закораче у кафану.

– Ево мене, ево вас, рат Турцима! Је ли тако, браћо? А, јесте, богуми. Тако нам је заповједио кнез Милош. Но, ајте да ко људи попијемо по коју чашу, да наздравимо за братско сретање. Па, да се докажемо у боју, како нам доликује. А мени доликује. Ја сам од Куча. Моји су свикли сјећи Турке. Ну, посвједочи ми, Јагоше.

Рајка ова беседа у трену ошину као муња. Хитро прекорачи кафански праг. Без много речи се поздрави са браћом по оружју.

– Браћо, оклен сте? Ми се листом дигосмо из Куча, Бјелопавлића, Васојевића, ево, веле, стижу нам и Пипери и Дробњаци. Ипак, моји Кучи су најсрпскије српско племе. Посвједочи ми, Јагоше – разметаше се својим јуначним прецима млади Куч.

– Ми смо из Вилова. Један дан хода од Ужица. Од Матијевића смо, старином смо Васојевићи, Деспотовићи  ̶  скромно одговори Рајко.

– А што си брате тако шкрт на ријечима? Па, збори да су твоји убили двојицу ага, образ да сачувају. О, дивног ли дана. Састаше се потомци јунака. Но, браћо, на нама је да их не обрукамо. Ајде да попијемо по једну ракију, па да се упишемо ђе треба   ̶  опомену их Влајко.

До цркве Светога Ђорђа требало је проћи поред низа кућа, грађених у оријенталном стилу. У приземљу беху подруми и дућани, на спрату собе са доксатима, у углу дворишта  помоћни кућерци за калфе и послугу. Са обе стране стазе миришу кадифице, босиљак, ђул, челенка и калопер. На капије изашле мајке одевене у српско господско рухо:  беле кошуље сашивене од српскога платна, преко њих јелек, дуге сукње досежу до чланака. Густе плетенице обавијене око главе као каква раскошна круна. Из финих плетених корпи дарују јабуке, миришљаве пите и ораснице. Цео град се претворио у велику душу која дарује, благосиља и радује се.

Стасити Куч се не одваја од Рајка. Загрлио га својом десницом и све га нешто успут запиткује. Кад прођоше житну пијацу, угледаше високи звоник цркве Светога Ђорђа. Испред њих дуга колона њихових исписника. Сви стрпљиво чекају да дођу на ред до старијег господина са седим дугачким брковима. Одевен је у војничку униформу на којој су неке ознаке које млади добровољци нису умели да протумаче. Око њега још неколико чиновника у цивилу, испред њих столови са отвореним књигама. Мастионице са црним мастилом и пера исписиваху на белини папира имена и историју једне генерације.

Рајку се нова ватра разгорела у срцу. Кад стаде пред господина у сивом шињелу, не збуни се. Као да је из неке даљине чуо глас његовог далеког претка Матије Деспотовића. Понос проструја његовим млађаним бићем.

– Како се зовете, одакле долазите, име оца и мајке?   ̶  упита један од чиновника.

Рајко схвати да је ово први испит његове храбрости и зрелости.

– Ја сам Рајко Матијевић, из села Вилови, нахија сјеничка. Рођен сам ‘иљаду осамсто осамдесет осме године од оца Кира и мајке Леке…

̶ Долазите као добровољац у Србију. Од данас сте редов, од сутра већ крећете у рат. Јесте ли спремни? Имате ли каквијег здравствених тегоба, Матијевићу? Шта Вас је определило да нам се придружите у овом пресудном рату за нашу слободу?

̶  Опредила су ме завештања мојијех предака, господине. Спреман сам. Куд моја браћа по вјери и оружју ту ћу бити и ја. Тако ми заповједа част породичног имена.

– По чему се истичу Ваши преци, чиме се дичите, Матијевићу?  ̶  упита га озбиљним гласом господин у мундиру.

– Моји су се преци уписали у јунаке. Наши су убили двојицу ага да им образ не срамоте. Четрнаест Матијевића је погинуло у српским устанцима, као добровољци. Ја не могу друкчије него моји преци  ̶  не збуни се Рајко.

–  Редове, Рајко Матијевићу, распоређени сте у четврти пук „Стефан Немања“. Део овог пука биће придодат Другој Дринској дивизији, стационираној у Ваљеву, а део Сјеничкој војсци. О томе где ћете бити распоређен одлучиће се кад се изврши упис свих добровољаца. Слободни сте – проговори господин у војничком шињелу.

Одмери Рајка са неким посебним погледом у коме беше дивљења и очинске љубави. Тај поглед не промаче редову из Вилова. Запамти га као очев благослов.

– Рајко, како би било лијепо да нас распореде у Сјеничку бригаду. Наш крај, куд ћеш љепше. Да ослободимо нашу нахију – размишљаше Влајко.

– Е, Влајко, није то бригада из Сјенице, јадан не био. Тамо су још низами до зуба наоружани. Још је тамо и господар нашијех живота. Чуо сам да је та бригада на Јавору. А, дај Боже да крене на Сјеницу. А, оће. Но, ја би волио да се борим за наш народ овдје, па кад побједимо, да и наше крајеве ослободимо. Биће тако, срце ми говори.

Пристизање обвезника на мобилизацијска места требало је да се обави за неколико дана, међутим жељни и жедни слободе, почеше пристизати одмах. Испред храма Светог Ђорђа, на ужичком Савском тргу, орила се песма приспелих добровољаца, војника из редовног сазива, али и голобрадих младића. Тако велики одзив збуни официре који су вршили упис и распоред у војне јединице. У прва два дана одазваше се сви војни обвезници. Међутим, бујица жедна слободе, сливала се са свих страна као стихија, као набујала река. До Ужица стиже глас да је тако у целој Србији. Хиљаде добровољаца је чекало свој ратни распоред. Нико, ни по коју цену, није желео да се врати кући. Ужичке калфе и шегрти, остављаху тек започети посао и хитаху према цркви. На рукама су носили мирис штављене коже или свеже печеног хлеба. На дневницу нису ни помишљали.

– Ми смо уписани, Рајко. Ту бригу пребринусмо. Сад пут под ноге  ̶  или на Јавор или у Маћедонију. Ја би волио да стигнем на обје стране. Најприје да поћерамо Tурке из Старе Србије, а онда наше зулумћаре. А, шта велиш?

– Срце ми говори да ћемо се вратити у слободу, ма гдје да нас одведе наша војничка част. Нека буде у славу Бога и нашега рода –  прозбори Рајко.

Испред храма наложене ватре. Из бакрача се шири опојни мирис куване ракије. Са свих страна пристижу ужички домаћини, деца, старице мајке. Сви желе да упију у своје душе овај дан у којем се слила снага и нада српскога рода. Све што се шпарало у кући за велике празнике, крсну славу, крштења и венчања износи се из домова, на дар војсци. Пуне се војничке торбице хлебом, јабукама, сланином, сувим месом… Ужурбаност, загрљаји, благослови… Варошка и сеоска одела, чизма и опанак, мирис лука и румених јабука, кувана ракија и вино  ̶ све се измешало у вароши која поприми изглед кошнице. Само из овог саћа, као никад раније, потекоше медоносне капи слободе.

– „Онамо ‘намо… За брда она… Говоре да је разорен двор… Онамо, ‘намо… Да виђу Призрен. Та то је моје, дому ћу доћ’“ – пева из свег гласа група Куча поседала око ватре као на гувну испред двора краља Николе.

Преко пута њих ори се песма млађарије из златиборских села  ̶  „Карађорђе пали топа, затресла се сва Јевропа…“

– Рајко, шта ми да пјевамо?

– Ми пјевамо како смо прешли на српску страну. Чујеш ли бре, Влајко, како нам пјевају срца? А за који дан слушаћемо пјесму српскога оружја, ако Бог да   ̶  одговори му Рајко.

(Одломак из  романа „На темељу вере и непокора“ који је надавно изашао из штампе.)