Владимир Коларић: ИРАЦИОНАЛИЗАЦИЈА КАО ОРУЖЈЕ У ТЕКУЋЕМ СРПСКОМ СУКОБУ

Владимир Коларић

Данас се често говори о ирационализацији јавног простора и политичког процеса, и то јесте једно од глобалних обележја нашег времена. Изазивање и подстицање емоција, шок-поступци и искази, дезоријентација и перцептивна манипулација становништва, захваљујући како медијима и технологијама, тако и новим комуникацијским и политичким праксама, преузима примат над процедуралношћу и консензуалношћу до сада на Западу доминантног правног и политичког поретка.

У текућој српској стварности овде су занимљива два аспекта – с једне стране, политички актери користе ирационалност као политичко оружје, док с друге противниковим поступцима приписују карактер ирационалности.

Да би ово вило јасније, почећемо од следећег: да бисте били успешни у политичком, информационом или безбедносном надметању, морате поседовати особине рационалног актера, односно бити онај чији су поступци рационални и који разумева рационалне основе противниковог деловања. Дакле, и када користите ирационалне средства и методе, ваши циљеви морају бити рационални, као што и методи којима желите да дођете до њих морају бити рационално осмишљени и базирати се на поузданим и квалитетно систематизованим подацима.

Такоше, морате разумети и рационалне основе противниковог поступања, колико год оно наизглед имало ирационалне манифестације.

Укратко, ако вршите пропаганду, или се користите манипулативним стратегијама чији је један од метода ирационализација, неопходно је да сами разликујете истину од лажи и да ирационалне методе и поступке користите рационално. Исто тако, у јавности, из пропагандних разлога, поступке противника можете представљати као ирационалне, на пример као поступке неурачунљиве или уплашене особе, али да бисте адекватно одговорили на њих, морате добро разумети њихове рационалне, односно истинске циљеве и намере.

На пример, Слободан Антонић је добро објаснио као „Ћациленд“ није никакав производ страха и лудила, него је промишљен пројекат заузимања простора, како га не би заузео противник, што је просто резултат уџбеничког познавања теме хибридног ратовања, чији сегмент су и ненасилни масовни облици отпора.

Дакле, није спорно то што неко овакве поступке власти преставља као ирационалне производе страха, лудила и примитивизма, јер то спада у домен легитимног пропагандног деловања, већ што многи заиста не разумевају рационални основ оваквих поступака власти. Није спорно да у смислу ефекта, па и намере, „Ћациленд“ има и ирационални аспект, који производи ефекте перцептивне, вредносне и мотивацијске дезоријентације на противнике власти.

Веома иритантна реторика представника власти, све чешће сиров и насилан говор којом наступа, речи, поступци и одлуке које воде релативизацији уобичајених друштвених, моралних и правних норми, такође нису просто производ страха и лудила, већ сужавање пропагандне комуникације на изворну базу свог бирачког тела, која најбоље реагује на овако уобличене и пренесене поруке.

Конкретно, власт сада збија редове, активним присталицама обећавајући недодирљивиост, и усредсређује се ка јегру свог бирачког тела, које се налази међу најнижим и маргинализованим друштвеним слојевима. Оваква реторика код противника власти изазива иритацију и огорчење, који отежавају исправно разумевање мотива и намера власти, подстичући истовремено дефетизам и агресивност, који нису добра основа за рационално политичко деловање.

Такође, противници власти свесно подстичу одређена ирационална уверења код својих присталица, заснована на вери у сопствени друштвени престиж и културни капитал као пресудно оружје у политичкој борби, док власт њихову борбу често пропагандно преставља као израз ирационалног и чисто деструктивног лудила. Уз напомену да по свој прилици власт боље разумева рационалне основе поступака својих противника, пропагандно им приписујући ирационалност, док су противници власти у некој мери склонији да превиде рационалне основе поступака власти, иза чега вероватно стоји вишак поверења у сопствена интелектуална и морална преимућства.

Противницима власти би, стога, било од користи да боље разумеју рационалне поступке својих противника, док би од власти било пожељно да мало ублажи ирационално манифестовање својих намера, који само додатно продубљују друштвени раскол и поткопавају већ ионако нарушено поверење и институције, па и државу саму.

Најлошија последица ирационализације политичког деловања актера у текућем сукобу, поред продубљивања друштвеног раскола и парализе институција, јесте раст самомржње и самопрезира, што је исход који непријатељи нашег народа – спремни да дуну у крила свакој пројави или назнаци антисрбизма или србофобије – свакако највише радује.