
„Онај чија је вера слаба не може пробудити веру у другима.“
Лао Це
Десило се да сам учествовао у разговору где је, између осталог, покренуто питање места руског интелектуалца у савременом јавном простору. Приметио сам да је та улога незнатна јер: као прво, у руском језику концепт „интелигенције“ има лошу историју, и припадност овој групи вероватније сведочи против говорника него за њега; као друго, осим апстрактног и, углавном, неодговорног мудровања наша домаћа интелигенција нема апсолутно ништа да понуди руском народу, што се у потпуности показало 2022. године.
Разлог за прву тачку је поуздано описан у чувеном зборнику „Путокази“. Што се тиче друге тачке, ту постоји раскрсница: или руски интелектуалац не верује својим речима, па стога није у стању да убеди друге у своју исправност, или верује својим речима, али онда – одједном – уопште није Рус, што је, поново, у потпуности доказано масовним егзодусом руске академске класе почетком 2022. године.
Зашто руски интелектуалац не верује сопственим речима? Укратко: зато што се поноси својим безверјем својим „научним интегритетом“, односно својом спремношћу да деконструише било коју своју идеју, ма колико му била драга срцу, да покаже њене слабе тачке и тиме призна њену недоследност. Руски интелектуалац воли да се овим поводом сети оне Аверинцевљеве: „Кад завршим предавање или чланак, увек желим да кажем: `А можда је све било управо супротно`.“ Другим речима: а можда сам ја интелектуални импотент и речи које сам управо упутио љубазној публици не вреде апсолутно ништа.
Управо због овог наученог неверовања, због беспомоћности и неубедљивости које из њега произилазе, руском народу није потребан руски интелектуалац. Потребна му је личност која ће веровати својим речима, веровати страствено, без обзира на научне конвенције и уз прихватање свих могућих ризика.
Нажалост, у условима овог интелигенцијског безверја, јавни простор освајају људи који вешто имитирају своју веру – и вешто управо зато што не знају или не желе да знају која је цена иза „вере“ коју прокламују. На крају крајева, ово интелектуалце води ка двоструком банкроту: „научни интегритет“, а заправо идеолошка неодговорност, постаје не противотров јавном незнању, већ његово ђубриво.
P.S. Написано првенствено на основу самоанализе.
(Телеграм канал Н. Сјундјукова; превео Ж. Никчевић)