О. Дарко Ристов Ђого: Србија

Сваког јутра, сваког и цијелог дана, сваке ноћи, у сваему ономе што чини живот, у радостима и бригама, у позадини, остаје ми један жалац, једна брига, унутрашња бол која не да да се никад до краја насмијем, нити да мирно заспим. Осјећам да сам исувише слаб да нешто промијеним, али опет: не могу се отргнути од бриге, од неке тешке слутње коју тјерам од себе. Од неког немира који се наталожио. И желим да видим нешто што би ме утјешило и не налазим.

Тај немир има своје име. Он је најдубље што може да буде у мени. Као име оне једне једине љубави коју биће зна и слути, понављам: Србија.

Немам намјеру да држим моралне лекције. Не подучавам никога – чини се да су људи у Србији прешли границу слушања ма кога чије им се мишљење макар мало не допадне или учини сумњивим. И то ме додатно узнемирује. Нема потребе да понављам све што сам писао – нити је суманута власт спремна да послуша, а чини се да ни као народ нисмо савладали ону прву лекцију свеукупног хришћанства: врлине можеш тражити од других онолико колико си је претходно освојио у себи. Чини се да је за словеса љубазна касно. Очи виде само оно чега је душа пуна – а то у нашем случају углавном јесте срџба коју насиље додатно потхрањује и увећава. Уши чују или оно што желе да чују, траже ехо својих увјерења, или случају оно што не могу ни да поднесу слушајући. И можда је и овај запис изгубљен у глувој соби – па опет, ако бар у нанометру ублажи овај Облак градоносни, нека остане ту.

Јер нико у Србији, опијен влашћу и новцем, праведничким гнијевом или јавним манифестацијама врлине, нико задубљен у своју црно-бијелу слику не зна и не слути како је гледати у ту Србију подијељену јазом мржње, на граници братоубиства, немоћан да урадиш било шта друго осим да се молиш да Србија не страда. Бар не од овога што се купило и изашло на површину.

До тада, ујутро, о полудне и ноћју, у свему што радим, знам или желим, остаје једна брига, она најдубља, брига дјетета за мајку. Србија. Можда у њој није све српско и све српско није стало у њене увијек сужаване границе, али без ње ниједан Србин на свијету не може да дише.

Шта год да нас чека, Србију нам, Боже, храни, моли ти се сав наш род…

Телеграм канал о. Дарка Ристова Ђога