Дмитриј Самојлов: ЗА КОГА НАС ВИ СМАТРАТЕ?

Тешко ср@ње – ово је наслов који предлажем за ТВ серију Владимира Мирзојева „Злочин и казна“.

Постоје два главна проблема.

Као прво, творци се уопште нису замарали сценаријем. Испоставило се да је то нека врста гомиле сцена где ликови ходају, разговарају, убијају, љубе се или перу зубе – није битно. Зашто то раде и са којим циљем? Зашто Раскољников одлучује да почини злочин? Ђаво га је завео, несумњиво, јер код Родиона не видимо никакво резоновање по овом питању.

Гледајте, Свидригајлов убија своју жену – Јулија Снигир је ненадокнадив губитак за серију – и почиње да се цењка са истражитељем баш поред базена из којег је тело управо извучено, о томе колико казне за то треба да одслужи. Онда следи потпуно блесав дијалог, где Свидригајлов каже да ће одслужити годину дана, а случај ће бити затворен за два дана. Шта је ово? Ако одслужи казну, зашто ће онда случај бити затворен? Зашто годину дана? Како истражитељ може да затвори случај убиства за два дана?

То води до „другог“.

Као друго, редитељ је желео да пренесе радњу у савремене услове. И разумљиво је зашто – не жели да се петља са костимима и осталим амбијенталним ситницама. Зашто његов безбедњак, видевши силовану девојку, каже: „Какав разврат! Ово се никад раније није десило“? Шта је ово „тада-сада“ у говору ликова?

Зар не можеш да натераш Викторију Толстоганову да убедљиво закашље? Па то је прва година драмске школе.

Требало је видети Свидригајлова како нишани пиштољем у Лужина. То је тако слатко, једва помера мали прст.

А каква је тек ситуација кад студент и бандит играју карте са проститутком у стриптиз клубу!

Или ево Раскољникова како вози бицикл са достављачком кутијом. Јасно. Тако редитељ приказује понижене и увређене – само дно Санкт Петербурга. Студент је приморан да ради као достављач. Ужас! Истина, није јасно како је уопште добио посао ако краде кефир из вашег супермаркета. Заложио је свој сат за 3.000 рубаља, а користи AirPods. Али то још није ништа. У кадру, он вози улицом пуном приколица за шминкање! Требало је у кадар утрпати и микрофоне за снимање звука.

Кад аутомобил удари Мармеладова, човек излази из гомиле посматрача и каже: „Познајем га, пијан је.“ Жена пита: „Јесте ли позвали хитну помоћ?“ Одговарају: „Он нема осигурање.“ Шта? Који је ово универзум? Достојевскијев? Савремени? Стварност породице Мирзојев?

Да, ово су можда ситнице, али ко други ако не позоришни редитељ зна како свака таква ситница тренутно и потпуно уништава гледаочев утисак о ономе што је видео. За кога нас ви сматрате, Владимире Мирзојеве?

На овој позадини, дует Ивана Јанковског и Бориса Хвошњанског изгледа неочекивано достојно. Међутим, то је као да се брана крпи фластером.

Ср@ње, драги моји. Тешко ср@ње.

(Телеграм канал Д. Самојлова; превео Ж. Никчевић)