Игор Ивановић: Шта смера „коалиција вољних”?
president.gov.ua
Догађаји око дванаестодневног рата између Израела и Ирана, у коме су и САД накратко узеле директно учешће, пребацили су ратна догађања у Украјини на споредан медијски колосек. Некако се стекао утисак, бар у овом периоду, да је рат опет „негде далеко“ и да је његов пламен преслаб да би се разбукатао светски пожар. Посебно ако се узме у обзир да су САД вршиле велики притисак на украјинско руководство да приступе мировним преговорима.
Иако су разговори у Истанбулу између руске и украјинске стране резултирали договорима који су били техничке а не суштинске природе, некритички је превладао утисак да се ипак приближавамо некаквом миру. Ако ни због чега другог, онда сигурно због чињеница да зараћене стране ипак заједно седају за преговарачки сто, што се није догађало још од априла 2022, кад је британски премијер Борис Џонсон асистирао у растурању већ склопљеног мировног договора.
Подсећања ради, по садржају из тадашњег мировног документа све четири области које је у међувремену Русија фактички и формално интегрисала у сопствени државни простор (Доњецка, Лугањска, Запорошка и Херсонска област), остале би унутар Украјине са аутономним правима. Иако је Русија већ припојила Крим сопственој државној територији после Мајданског пуча, понудила је одређене опције у овом мировном документу чак и у вези статуса овог геостратешки драгоценог полуоствра.
Украјинска страна је прво прихватила мировни документ, а онда га након посете Бориса Џонсона председнику Зеленском у Кијеву одлучно одбацила. Тако је пропала шанса за мир. Након тога је Украјина изгубила око милион бораца (погинули и рањени), неколико милиона њених становника је трајно напустило државу, уништена је енергетска и саобраћајна инфраструктура, привреда је на издисају. Разбарушени и лежерни Борис Џонсон се и даље шета по белом свету и даје запаљиве изјаве, као да није имао велике везе са дешавањима на истоку Европе.
Жеља за мир или тактика?
Додуше, ову верзију догађаја понудила нам је украјинска страна кроз уста једног од преговарача из Истанбула, Давида Арахамије, да би у јавности збацила кривицу са себе за тежак накнадни пораз. По Арахамији, у Кијеву се појавио Борис Џонсон и рекао председнику Зеленском: „Хајде да се боримо“. И сам Џонсон је у јавности одбацио истинитост ове верзије и назвао је „потпуном бесмислицом и руском пропагандом“.
Очигледно је да је кијевском руководству посета Бориса Џонсона дошла као „кец на десетку“ у сопственој намери да наставе ратна дејства, само уз западну гаранцију да ћи им помагати новцем и оружјем ако одлуче да се боре, како је тачно формулисао бивши британски премијер. Од тог тренутка до данас, Украјина је добила само смрт и разарања.
Последњих месеци, руска војска је ушла у још три нове украјинске области: Харковску, Дњепропетровску и Сумску. Како време пролази стиче се утисак да се руска офанзива само повећава на свим линијама ионако широког фронта, односно да време никако није савезник Украјине. Ипак, Украјина и на овим скорашњим мировним разговорима, обављеним такође у Истанбулу, нема намеру да прихвати реално стање „на терену“, као и очигледан фактицитет у међународним односима.
Стиче се утисак да је агенда за преговоре коју је Украјина предложила и која је очигледно неприхватљива са становишта руских успеха на ратишту, само нови покушај да се руска страна оптужи за неуспех у проговорима, да би се тако извршио притисак на увођење још једног пакета санкција Руској Федерацији (чак и педантни статистичари губе евиденцију који је по реду!), као и за евентуално јачање америчке војне подршке.
Администрација председника Доналда Трампа се декларативно залаже за заустављање ратног сукоба у Украјини и, за разлику од европских лидера и бриселске бирократије, америчка реторика није ратнохушкачка. Стиче се утисак да Москва генерално верује у Трампову искреност, упркос веома сложеној ситуацији која често изискује и неочекиване америчке потезе или поштовање преузетих обавеза од раније.
Због тога руска страна често стрпљиво толерише понашање украјинске делегације, као нужну цену коју мора да плати за куповину трајног и оптималног мира у односима са Вашингтоном. Москва је окренута и према земљама Глобалног југа док преговара о миру, које су листом све изразиле жељу за постизањем што скоријег мировног споразума. Такав мировни споразум, у коме би Русија међународним признањем припојила освојене области (што је правно потврђено разултатима референдума одржаним на овим територијама!), заштитила рускојезичко становништво и Цркву у пуном капацитету на простору будуће украјинске државе која би била војно неутрална и не би идеолошки била „Антирусија“, одговарао би скоро свима на свету, укључујући и Украјину у новим границама.
Стиче се утисак да Москва генерално верује у Трампову искреност, упркос веома сложеној ситуацији која често изискује и неочекиване америчке потезе
Јер већ следећи споразум који би се потписао, могао би или морао да констатује ново умањење украјинских територија. Можда ће скорија изјава председника Путина бити отрежњујућа за украјинско друштво, када је дословце рекао: „Где нога руског војника крочи – то је наше!“. А та нога је убрзала ратнички корак, зато је за Украјину боље да што пре схвати поруку из ове изјаве. Свако ново одлагање мировног уговора прети да постане огледало новог украјинског пораза, што је јасно показала „свежа“ историја. Такав мир би одговарао свима, и Трампу, и Москви, и светским народима.
Спречиле би се опасности Трећег светског рата и нуклераног армагедона, покренули би се трговински и финансијски токови, пробудио би се планетарни оптимизам који увек долази после мучних ратних сукоба. Ипак, данас постоји једно ратом опседнуто полуоствро које опструира могућност овог мира, и које охрабрује украјинско руководство да настави рат уркос свим новим потенцијалним поразима и жртвама. Његово формално седиште је у Бриселу, мада се његове моћне експозитуре налазе у Лондону, Паризу и Берлину (официјално Бону). Сачињавају га руководство ЕУ, актуелне власти у Великој Британији, Француској и Немачкој, као и НАТО администрација. Зато га можемо назвати ЕвроНАТО.
Агенда коалиције вољних
Ако се само мало вратимо уназад, на 10. мај ове године у Кијеву, сетићемо се да је одржан састанак председника Зеленског са лидерима Велике Британије, Француске, Немачке и Пољске, када је ова „коалиција вољних“ усагласила ставове око садржаја будућих мировних преговора између Украјине и Русије.
У овом формату је потврђена неприхватљива агенда за мировне преговоре као алиби за наставак ратних дејстава, уз захтев за пооштравање санкција према Руској Федерацији и наставак оружане подршке Украјини. Јасна је била жеља европских лидера за пропадањем преговора, као што је и јасно уочљиво да ЕвроНАТО свакодневно и масовно припрема јавност „старог континента“ за велики рат. Од периода Јозефа Гебелса до данас, ратна пропаганда у Европи никада није била јача.
Свакодневно широм европског простора електронски добошари лупају у ратне добоше, припремајући становништво на нужност рата који стиже у „уређену башту“ преко дивљих источњачких степа. Већ постојећу русофобију код европског човека, они натапају страхом од руске инвазије и заливају новом мржњом.
Европа полако тоне у блато континента препуног патологије и хистерије. Остаје им још тежак пут да психолошку „идеју рата“ претворе у прагматични „политики милитаризам“, као свакодневни ритуал у животу европских заједница. Очигледно је да имају снажну подршку свих делова глобалистичке „дубоке државе“, која се у међувремену дислоцирала из Вашингтона у Брисел. Нигде се толико не радују пропасти мировних преговора као на овим просторима!
Ако би се потписао трајни мир у Украјини, пропала би идеја масовне и убрзане милитаризације Европе. Проницљивијем конзументу јавних информација могло је бити јасно и поред великих димних завеса следеће: све Сорошеве кулутуролошке идеје, као и све Швабове економске идеје, спроводе се кроз окупациону праксу искључиво у циљу да би се једнога дана материјализовале у брутални милитаризам! Изгледа да су проценили како је освануло то дуго очекивано јутро припреме за велики рат, а можда су их сопствене позне године убрзале у том предвиђању.
Ако би се потписао трајни мир у Украјини, пропала би идеја масовне и убрзане милитаризације Европе
По сваку цену се европске државе морају бесомучно наоружати. Питања личног стандарда, људских права и економског прогреса – која већ читав век опседају западна друштва – више нису на дневном реду. Идеја наоружавања, идеја милитаризације и идеја сталне ратне опасности – одлике су савремене Европе. Ако би се Русија добровољно пацификовала кроз трајни мир у Украјини, било би много теже спровести убрзану милитаризацију на „старом континенту“. Није лако представљати Русију као непосредну опасност ако по Украјини не падају гранате. Како плашити пресечног Европљанина да ће сутра по њему падати те исте гранате, ако су оне због потенцијалног мировног уговора у Украјини увелико складиштене по сибирским магацинима?!
Шта европски лидери добијају оваквом милитаризацијом, чему служи ова ратнохушкачка реторика код њих? Поред неких идеолошких и лобистичких разлога, постоји и веома снажни психолошки разлози. Они су импотентне бирократе, полтрони из „давоских“ идеолошких школа, амбициозни медиокритети за које преглумљивање приликом изговорања туђег и наученог текста представља врхунац државничке стратегије.
Они, једноставно, не знају ништа друго сем да као навијени понављају „набубано“ градиво. Трагикомичне су сцене када их гледате како месецима сви у глас говоре исто, како нико од њих није умео да одговори на питање који је план „Б“, у случају да Русија не буде поражена – што постаје извесно „на терену“. Најчешће у директном сукобу са здравим разумом, тражиће да се настави и још појача баш она пракса која се показала као неуспешна.
Да не знамо да се не ради о тужној збиљи, помислили бисмо да се приказује нови серијал из циклуса „Летећи циркус Монтија Пајтона“. Прво су славодобитно најављивали „стратешки пораз Русије“, а када је постало очигледно да је стварност на супротној обали, онда су почели једногласно да говоре „како се Русија мора спречити да однесе победу“. Када их је прекрила сенка логике која се питала како ћете спречити Русију да победи наставком праксе која се показала као губитничка, изашли су из заклона и побегли на пропланке рата. Сада је рат постао њихова реторичка и психолошка опсесија. Сада само у рату виде светлу будућност. Сада ће само рат имати смисао европске историје. Звучи сувише познато?
