Душан Опачић: Панк као политичка стратегија – Лимоновљев метод

Када говоримо о једном од највећих савремених руских писаца ЕдуардуЛимонову, никако не можемо да игноришемо или да одвајамо панк-поткултуру од њега, не само због његовог стила, естетике или провокативне реторике, већ пре свега због начина на који је живео и стварао.

Познати руски публициста Владимир Можегов је у свом изванредном некрологу, објављеном на порталу ВЗГЛЯД.РУ, дан-два након смрти Лимонова, прецизно али сажето ухватио суштину Лимоновљеве појаве: човек који је од свог живота направио уметничко дело, од своје литературе револуционарну стварност, а од идеологије театрални али дубоко искрен покушај преображаја света.

Један од цитата који је посебно снажан, потиче из Лимоновљеве Анатомије хероја: „Бродски, Венедикт Јерофејев, Јуриј Мамлејев, Јевгениј Головин, Гејдар Џамал, Дугин и ја, најзад, сви смо ми изашли из тог бескомпромисног, суперслободног, чудног света чежње за апсолутом идеала.“ Ова реченица је као лирско сведочанство једне читаве духовне лествице, генерације која је у траумама совјетског двадесетог века тражила оно што је по њима изгледало изгубљено: истину.

НБП – Национал-бољшевичка партија далеко од тога да је била обична мејнстрим политичка странка. У том светлу, она није ни настала као политичка структура у класичном смислу, већ као уметнички, готово концептуални пројекат. Дадаистичка, футуристичка, надреалистичка по природи. То је био простор где се спајала Лимонка – лист партије, са ударима панк бенда „Цивилне одбране“ Јегора Летова. И Можегов с правом каже: управо су ова два културна феномена дала најпрецизније егзистенцијално огледало ондашњег живота. Симболика времена достигла је врхунац када су 16. и 17. марта 2020.године овај свет напустили, редом, Константин Рјабинов, један од кључних људи и басиста у „Цивилној одбрани“ и сам Лимонов. Два човека, два симбола панк-револуције у Русији, који су отишли готово заједно.

У принципу, Лимонов никад није крио своје везе са панком поткултуром. Сећао се свог доласка у Њујорк у фебруару 1975. исте године коју су касније назвали „нултом годином“ за настанак панка. Тамо је упознао Марка Бела, бубњара Richard Hell & The Voidoids, и управо му је он поклонио поцепану белу мајицу са мотивом њујоршког метроа, мајицу коју је Лимонов доживео као симболичан улаз у панк свет. Његове њујоршке књиге, То сам ја, Едичка (1976) и Дневник једног губитника (1978), настале су у том духу. А касније, када је Лимонов ушао у политику, Јегор Летов добија чланску карту НБП број 4. У свом есеју Панк и Национал-бољшевизам (2007), Лимонов је писао: „Уверен сам да ни Сид Вишес ни Џони Ротен (онај из 1977) не би одбили такву чланску карту.“

Та реченица можда најбоље спаја естетику и идеологију, два појма која су код Лимонова била нераздвојна. По том кључу, Можегов га пореди са Малколмом Меклареном, само што је Лимонов био руски Мекларен, а Летовљева „Цивилна одбрана“ руски Sex Pistols.

Идеје, које су инспирисале устанак у Паризу 1968. и панк-револуцију 1977, добиле су у НБП-у своју руску, радикалну реинкарнацију. И она није настала у празнини, већ као реакција на политичку и друштвену мутацију коју су с почетка деведесетих прошлог века изазвали преображени апаратчици и комсомолци, док су градили нову олигархију. Парадоксално, али истинито, у времену где су „реформатори” сматрали да се комунизам не може вратити ако се све распрода и разори, појавила се организација попут НБП, која је у том вакууму понудила нешто што се не може свести на идеологију: авангардни, панкерски, шокантни контрапункт стварности. Можегов ту врло прецизно прави дистинкцију: други пол политичке стварности тих година био је само одвратан, али НБП, ма колико страшног изгледа барем је била жива, искрена, са јасним резом, као скалпел. У њој је пулсирала нада новог света.

Лично му је, како каже, један од најснажнијих утисака тог времена била фотографија у Лимонци, уметници из Санкт Петербурга са Тимуром Новиковим на челу, озбиљни, збијени у три реда, сви с брадама и секирама у руци (укључујући и једног црнца у средини), стоје са натписом: „Сви ће бити ухваћени и убијени“. Постмодерна у најрадикалнијем смислу, али и порука која делује као ехо наде усред тоталне дезоријентације. Још јаче и концептуалније било је појављивање заставе НБП-а, црвено-бело-црне боје, први пут у јавност изнета на концерту Јегора Летова у московском клубу Оружаних снага. Лимонов заставу описује као „монструма од четири метара изнад сцене“, провокативану, шокантану, дефинитивно као чист израз панк естетике. НБП је, у крајњој линији, био израз истог оног духа који је предводио бољшевичке морнаре 1917. дух стихијног анархизма, у коме се мешају рушитељска и спасоносна енергија. Можегов ту упућује на визију Александра Блока у поеми Дванаесторица, где сам Христос иде испред револуционара јер, колико год били зверолики и неосвешћени, они носе у себи могућност еволуције, просветљења и наде.

И зато, закључује Можегов, можда је Духу Божјем заиста било пријатније да вири над нацболима, него над либералима који су представљали ону другу, мртву страну стварности.

НБП остаје, у том смислу, највеће уметничко дело Лимонова, не само зато што је он сам постао херој својих текстова и књига, него зато што је све то претворио у живот и у реалност.

Смрт Лимонова 17. марта 2020. у 77. години, усред хаоса у свету и Великог поста, била је симболична. Лепа, како је и вероватно желео у тишини која ће још дуго одзвањати.