ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: ЧЕРЧИЛ ПРОТИВ СРБА ИЛИ ЗАШТО СЕ И САДА ТРЕБА БОЈАТИ ЕНГЛЕСКЕ ПОДЛОСТИ 

Владимир Димитријевић

КОМЕ БИ ОДГОВАРАЛА ПРОЛИВЕНА СРПСКА КРВ?

Иако имамо доста непријатеља, па би наша проливена крв одговарала многима, једини којих се објективно плашим су Енглези – то јест њихова подла, огавна врхушка, која већ вековима свету не да дише, и која стално напада Балкан и Србе на њему – кад им то одговара. Још је Његош рекао једном Енглезу да они држе мртву турску руку под нашим грлом, да би касније је Ситон – Вотсон, тобожњи пријатељ Срба, говорио отприлике овако:“Може Југославија на челу са српском династијом, али да је воде Хрвати, јер су они културнији, они су Еуропа“.

Шта ако њима, сада и овде, док се спремају какви – такви преговори између САД и Русије, одговара да изазову хаос на Балкану, па, поред напада на Републику Српску, реше да мирне протесте српских студената, својеврсно духовно и морално буђење Србије, претворе у крв и смрт, и да тако поново спасу свог човека у Кијеву, Зеленског?

ЕВО ЗВЕРА, ШТА ЛИ СМЕРА ИЛИ ПОРТРЕТ ТОНИЈА БЛЕРА

Какви су злочиници у питању – и какви србомрсци и србоубице – објаснио нам је Слободан Јанковић на примеру Тонија Блера, који је својевремено био саветник нашег великог русофила, патриоте и ЕКСПОнента ЕКСПО будућности Србије:“Познат је и у својој земљи као ратни злочинац, али не због агресије на Србију и Црну Гору, те потпомагање ОВК, већ ради агресије на Ирак, санкција, лажи и бомбардовања који су за последицу имали смрт од глади, избијање грађанског рата и наравно лагање о постојању оружја за масовно уништење. Био је један од кључних особа које су подржале НАТО окупацију Авганистана, окупацију Ирака, наравно агресију на нашу земљу и потоњу окупацију Косова и Метохије, а годину дана касније и војну интервенцију у Сијера Леонеу. Покупио је ловорике за мирно решење сукоба са припадницима ИРЕ, а за његовог мандата проширена је аутономија Шкотске и Велса.
Пошто је учествовао реформисању Лабуристичке (радничке) партије, како би постала модерна лева странка потпоре крупног капитала, добио је подршку за победу на изборима. Био је председник владе Уједињеног Краљевства десет година, од 1997. до 2007, после чега је као омрзнут у муслиманском свету, међу Србима и у самој Британији добио низ глобалистичких награда. Постао је одмах изасланик Квартета за Блиски исток, 2007-2015. и истовремено постао члан управног одбора Швабовог Светског економског форума. Касније ће бити у тиму који је посредовао у успостављању дипломатских односа Израела и УАЕ 2020. Постао је почетком 2008. Саветник и члан члана Савета за међународне послове банке Џеј Пи Морган, али и других финансијских институција.
Када је, поводом кампање за оптуживање Ирака да поседује оружја за масовно уништење (нуклеарно, хемијско и биолошко), као и да може да га брзо употреби, кључни британски члан тимова за инспекцију биолошког и хемијског оружја, Дејвид Кели је био кључна особа за такве лажиране извештаје у Британији. У неформалном разговору рекао је новинару Би-Би-Си радија, да је тврдња да Ирак може да у року од 45 минута употреби такво оружје убачена у званичан извештај поднет у УН, на инсистирање Алистера Кембела, Блеровог кључног саветника. Кембел је својеврсна британска Беба, коју је Тијанић звао лакирана бубашваба. Новинар је то искористио и вест објавио на радију 4 Би-Би-Сија. Кели је морао јавно да порекне да је тако нешто изјавио, али је ипак убрзо извршио самоубиство 17. јула 2003. Блеров успон у политици везан је за Кембела, који га је стално пратио, а 13. јануара 2015, пред дочек православне нове године, овај стратег пропаганде за рат против Срба, је на Блерову препоруку одржао у Београду предавање запосленим службеницима за односе са јавношћу у свим министарствима владе Србије. Предавање су наводно платили Уједињени Арапски Емирати. Они којима је дат ЈАТ. Кембел је иначе, био близак сарадник медијском могулу и истовремено вероватно Мосадовом агенту, Роберту Максвелу, оцу Епштајнове веренице Гислејн Максвел.
Блер је направио уносну каријеру. Од 2015, почиње да саветује низ влада, на препоруку Уједињених Арапских Емирата, међу њима владе Александра Вучића и албанску владу под покровитељством Едија Раме. Основао је глобалистички Институт за глобалну промену који је ангажовао низ левичара, пријатеља милијардера и политичара, попут бивше премијерке Финске, Сане Марин. Процењује се да поседује иметак вредан око 60 милиона фунти. Блер и данас поносно истиче „Никад се нисам покајао због помоћи Косову“, тј. агресији натиста на Југославију.

Незванично Блеров ментор, као и Кембелов је први британски спин-доктор, или мајстор медијских превара, Питер Манделсон. Манделсон, који је у међувремену постао лорд, био је умешан у скандал око трговине утицајем, у више наврата, а посебно као комесар Европске уније. Осумњичен је да је хтео да помогне свом пријатељу Натану Ротшилду. Наиме, 2005. са скупа Светског економског форума у Давосу, где је Блер касније постао члан управног одбора, отпутовао је приватним авионом са Ротшилдом на пословни састанак са Олегом Дерипаском. Манделсон је тада био ЕУ комесар за трговину.
Манделсон је заједно са Блером ментор Кира Штармера, садашњег премијера у Лондону и истовремено амбасадор те земље у Вашингтону. Пре две године у истрази малолетничке проституције у вези са Џефри Епштајном и Гислејн Максвел, исцурео је извештај банке Џеј Пи Морган, да је лорд Менделсон био у блиским пријатељским односима са самоубијеним власником острва за нелегални провод елите.

Још један човек који је напредовао у каријери уз Блера, а који је занимљив за нас је и бивши директор МИ6, Џон Сојерс, који је 1999. лично одобрио бомбардовање циљева у Црној Гори. Сојерс је био Блеров саветник за спољну политику и 2009. постао шеф Британске спољно обавештајне службе МИ6. Сојерс је занимљив и јер се састао са тадашњим потпредседником владе Србије, Александром Вучићем у Лондону, баш као и његов колега, шеф МИ5.“(1)

Шта ако „Блеролики“ реше да се наша крв пролије у Београду и другде?

Много нам је зла нанела енглеска олигархијска банда. Зато не смемо заборавити прошлост наших односа, о којој је, између осталих, писао Марко С. Марковић, велики српски мислилац у егзилу.

КО ЈЕ БИО МАРКО С. МАРКОВИЋ?

Марко С. Марковић, теолог, доктор политичких наука, историчар и књижевни критичар,  рођен је 30. новембра 1924. године у Београду. По обе родитељске линије потиче из угледних српских београдских породица. Деда Марко М. Марковић био је фабрикант и дворски књижар под Карађорђевићима. Отац, др Србољуб Марковић (1885-1951), правне студије завршио је у Паризу. Одликовао се на Куманову као резервни коњички официр. Мати Бранка, рођена Јовановић (1895-1971), кћи је др Ђорђа Јовановића, личног лекара краља Александра Обреновића, професора Велике школе и једног од оснивача Врњачке Бање, који је по мајци био потомак Карађорђевог војводе Јанка Катића. За време рата, Марковић је био подсекретар Верско – идеолошког одсека Врховне команде ЈВуО. Са четницима се повукао у Италију, а затим отишао у Француску. Докторирао је на Сорбони са темом о политичкој философији Берђајева. Аутор је низа значајних књига, попут „Марксизам у теорији и пракси по руским мислиоцима“, „Православље и Нови светски поредак“, „Истина о Француској револуцији“, „Пола века српске Голготе“, „Српска апологија Русије“, „На развалинама Јутопије“, итд.

ЈУГОСЛАВИЈА – ОД УТОПИЈЕ ДО ТРАГЕДИЈЕ СРБА

У младости, Марковић је био југословенски оријентисан и близак „зборашима“ окупљеним око часописа „Искра“. Извесно време био је уредник емигрантског часописа „Слободна Југославија“. Ипак, његова мисао еволуира, и он схвата какве су све заблуде створиле Југославију. Тако он, између осталог, пише:“У основи Пашићевих заблуда налазило се убеђење да су Хрвати „Срби католичке вере“, да су Срби и Хрвати у суштини један народ. А истина је била не само да Хрвати нису Срби него да су посебан и врло необичан народ, јер спадају у мали број народа који себе дефинишу негативно, који се као народ афирмишу искључиво против неког другог народа – у прошлости против Аустријанаца и Мађара, а у XX веку против Срба – као Ирци против Енглеза или Пољаци против Руса. Србин пре свега јесте, па је тек онда против некога. Код Хрвата је самопотврђивање нераздвојно од порицања другога, тачније, порицање другога је срж његовог самопотврђивања без кога се он не би могао замислити, а вероватно не би могао ни живети.“

Са таквима смо покушали да градимо државу. И нашли се овде где јесмо.

БРОЗОМОРА И СРБИ

О политици Јосипа Броза Тита у послератној Југославији забележио је:“Тито је увек наступао као „примиритељни судија“ и „арбитар“. Јер, парадоксално, у ровитој ситуацији коју је сам створио, он је једини био у стању да спречи распад и експлозију. Из истог разлога, он је био заштитник свих, па и Срба, стога што је само његов ауторитет могао зауставити оно најгоре, тј. колективно и физичко истребљење Срба на територији Косова и Метохије. Уосталом, то је био минимум у поређењу са оним што је дуговао том „народу-пилоту“ Југославије, на који се делимично ослонио у грађанском рату и без кога не би могао владати. Али уместо да својим циркуским „дресирањем“ Срба задовољи српске суседе, Тито је само успео да пробуди њихову глад. Њега то није забрињавало, зато што је био убеђен да би, у случају нереда, Срби увек били довољно јаки да му помогну при успостављану равнотеже. Владајући се по оној „После мене и потоп“, он није предвидео да би Срби могли посрнути, а с њима и југословенска држава.”

Тако се и десило.

ЧЕРЧИЛОВА СРБОМРЖЊА И ЈОСИП БРОЗ

Марко С. Марковић је уочио да је Црвена армија на власт у Југославији довела Броза и комунисте, али не без „бефела“ Англосаксонаца, у чему је Черчил имао нарочиту улогу.

Зашто је Черчил тако поступио? Ову загонетку Марко С. Марковић је овако решавао: „Ми полазимо од претпоставке да је основни покретач Черчилове политике према нама био страх и то страх од Словена уопште, а од православних Словена напосе, страх од словенске генијалности, виталности и жилавости. У томе комплексу србски народ је био изабрана жртва Черчилове дискриминације не само као словенски и православни народ него као изванредан и готово изазивачки пример животне способности Словена. На први поглед може изгледати смешна и бесмислена сама помисао да би премијер моћне Британске империје могао страховати од Срба. Али није ту реч о некој политичкој, још мање стратешкој опасности. Черчилу, умном човеку, било је добро познато да су Срби англосаксонски пријатељ и да никако не могу угрожавати Запад. Нешто је друго било посреди. Српски народ му није сметао као противник Запада него баш због тога што је за невероватно кратко време достигао Запад. За непуни век, Срби су у културном смислу постали равни старим народима Запада, дали писце, научнике, историчаре и уметнике који су могли да се мере са западним, а уз то показали велику државотворну вештину и беспримерну борбеност. У Првом свстском рату Срби су изгубили отприлике једну четвртину свога становништва, а у Другом једну петину, па су оба пута задивили свет својом неустрашивом борбом, а између два рата још више напредовали. Као такав, српски народ је у Черчиловим очима морао бити отеловљење словенске опасности, живи доказ да западни народи не могу бити мирни и безбрижии доклe год постоји ма и један словенски народ слободан. И тако је прихватио идеју – која је на Западу одавно постојала – да се словенство тешко може уништити споља него да га треба разорити изнутра, првенствено помоћу комунизма, који ће му, попут џиновског паразита, временом исисати све стваралачке и животне снаге. По томе схватању, комунизам служи западним народима као брана против словенске бујице. Он је зло на Западу, али добро на Истоку. Словенске земље треба до последње бацити у комунистичко ропство, па онда, ако је касно да се униште атомском бомбом – а Черчил је и на то помишљао – покушати споразум са комунистима на рачун поробљених народа. На крају Првог светског рата, Запад је гурнуо Русију у наручје светске револуције, а у Другом светском ратом преостале словенске и периферне народе укључујући и Кинезе у Азији. То је била иста политика у два потеза“. Марковић је указивао на Достојевског који је знао да Запад православне Русе и остале Словене увек доживљавали као „туђинце своје цивилизације, дошљаке, самозванце“.

Шта год да урадимо, никад нећемо угодити Западу, нити ће нас он признати за своје, сматрао је Марковић.

НА СМРТ ОСУЂЕНИ

Још средином последње деценије прошлог столећа, Марко С. Марковић је, у једном интервјуу, указао на чињеницу да су Срби осуђени на смрт, и да не могу бити примљени у тзв. „међународну заједницу“ као равноправни. Истакао је да је сасвим наивно уверење да ће, после Милошевића, Запад применити однос према српском народу. Милошевићева идеологија само је изговор за обрачун са онима за које је Хитлер рекао Нојбахеру да не смеју да живе уз Дунав.

У том разговору, Марковић је наговестио и да ће НАТО, после Републике Српске, бомбардовати и Србију, што се и десило 1999:“Нови светски поредак је у своје време наговестио сам председник Џорџ Буш. Зар мислите да би се све западне силе против Срба ујединиле, а њихови државници свесно и бестидно погазили међународно право, довели хиљаде својих војника на терен, мобилисали флоту и послали авионе да нас бомбардују кад би посреди било само завођење реда у Југославији? Ако некоме сва досадашња страдања наше браће ван Србије не доказују да Нови светски поредак постоји, онда ће можда постати свеснији његове реалности кад бомбе буду удариле по Србији. Тај поредак је на добром путу да постане светски, само што Срби, и кад би хтели, не би могли добити улазницу. Јер он захтева уништење православних народа. Католици, Јевреји, муслимани се узајамно не трпе, али су се сви сложно дигли против нас. Ниједна хришћанска црква није устала у одбрану Срба. Само су се чули напади против Српске Цркве и Српског Патријарха. Значи, сад је касно и за масовно прелажење у ислам или католицизам. А уколико помишљате на масонерију, она нам никада није донела спас. И 1914. и 1941. смо пливали у масонским водама, па знате како су нам се одужили. Било је масона и у Дражином штабу, али то није помогло ни њему ни Србима. Припадност масонерији може једино помоћи Србима да нађу лично ухљебије, али народу доноси само смрт. Речју, чак и кад бисмо били спремни да се продамо каo народ, не би нас више нико купио.“

Зато је, у тренуцима који су пред нама, мирно решење једино решење које ће спасити Српство. Зато је неопходно изаћи у сусрет искреном вапају омладине за измену система, који се, пљачкајући и трошећи народне снаге, огрће српском заставом. Ако тога не буде, Енглези ће се ( мислим на њихову злочиначку олигархију, не на радничку класу, наравно )  баш потрудити да нам затру семе и племе.

Нарочито што се и њима спремају јади. И то прави јади. И онда је њихова логика, по свему судећи, оваква:“Ако пропадамо ми, повуцимо са собом у понор и све друге!“

ЖАРИ, ПАЛИ, УДБИНСКИ ДИЗДАРЕ – ДОК И ТВОЈОЈ КУЛИ РЕДАК ДОЂЕ

Што би рекао покојни Драгош Калајић, читам и преписујем.

УПУТНИЦЕ ( 8. март 2025. године )

1. https://www.pecat.co.rs/2025/03/gde-su-sta-rade-nasi-stari-neprijatelji/
2. https://www.youtube.com/watch?v=Gid48FgiHho