О. Дарко Ристов Ђого: Косово је мјера
О. Дарко Ристов Ђого (Фото: ин4с)
“Косово ће у 21. веку бити мера и провера свих нас, од скромних трудбеника до патријарха и вођа српског племена. Не будемо ли достојни Косова, нећемо бити достојни ни свог земаљског постојања. Нестаћемо као да нас није било, а на нашем месту живеће неко други.” Данас, када се сви гађају цитатима патријарха Павла или лицитирају смислом његових поступака, више него икада потребно нам је да испишемо, уоквиримо, испред очију ставимо ове његове ријечи. Оне су суштина. Можда су горке (кладим се да би га медијска машинерија засигурно засула разноразним оптужбама, најприје оном за “патриотски аутошовинизам”).Но оне стоје, као ријетко сажета мјера нас и нашег задатка данас.
Косово и само оно јесте мјера свега о чему се данас воде расправе. Мјера суверенитета. Мјера слободе. Мјера правне државе. Мјера части. Мјера родољубља. Мјера културе. Мјера којом се вагају ријечи и дјела. Мјера политичке мудрости и трпљења као и срчаности и бескомпромисности. Косовски завјет јесте историјско оваплоћење Новог Завјета.
Не можемо расправљати о правној и слободној држави у друштву које није цијелим својим бићем посвећено враћању суверенитета и правног поретка на Косову и Метохији. “Наша је права на Косову закопана” говориле су жене још Љуби Ненадовићу у Црној Гори 19.вијека, а тај осјећај Завјета помјерао је унутрашњост наизглед беспомичног Андрића. Из тог осјећаја усмјерености на Косово ми смо се узиздали и уздигли. Понекад су ми пријатељи, код нас и из иностранства, сугерисали да се српски народ налази у времену које би било својеврсно понављање наше позиције са краја 19. и почетка 20. в: под окупацијом и протекторатом у Херцеговини и Босни, па и у српским земљама више одређен великим силама него својим бригама. Но довољно је погледати само српску штампу, у Новом Саду, Сарајеву, Београду или на Цетињу онога времена и видјети основну разлику. Српске државе и династије морале су свим силама да обуздавају снажну, виталну, завјетну мисао освете и ослобођења Косова и неослобођених српских земаља. Из српске мисли оног времена кипти живот и сила, сазнање да ће све те запретене моћи једном наћи свој тренутак. Ни трага од оног навикавања на немоћ којом нас бомбардују од 2000.наовамо. Ни трага глорификације компромиса, проглашавања издаје врхунским умјећем. Епохални вектор српске мисли као да је сасвим супротан: онај некада окренут будућности у Завјету, овај данас обиљежен двјема концептима издаје: оним директним, који би Косово мијењао за ЕУ одмах и оним који би то радио на комаде.
Косово је мјера пристојности, свеколике, образа. од када је свијета и вијека, људи се дијеле на присталице Силе и на присталице Правде као и на огромну масу људи који између њих траже неки баланс. Цивилизација почива на увјерењу да је Правда изнад Силе: од Сократовог супротстављања Каликлу до Новог Завјета, мјера пристојности и образа огледа се у способности човјека да вјерује да је Бог као Истина изнад Силе и Насиља. Наша епоха, истина, не осјећа тај импулс Правде изнад силе. Но наша епоха само је једна од многобројних низбрдица човјечанства. А српском народу ваља живјети и након ње.
Зато је за нас најважније да одржимо Косово. Нема важнијег задатка.
И Косово и само Косово је раздјелница пристојности, правде и двије Србије.
Не одјећа. “Заборави на Косово, готова прича” – то је изјава другосрбијанске непристојности. Говорили су ми је београдски хипици и чиче у чакширама у Шумадији. Није важно како неко изгледа. Не. Косово је мјера људског образа. Основног, најосновнијег.
Питају ме: шта ће ово бити, оче? Ја не знам. Заиста не знам, и сам се трудим да разазнам. Али са поуздањем знам да ће се на хоризонту српске стварности појавити заиста српска сувереност када видимо поништавање свих “компромиса” везаних за Косово. Када ће то бити – не знам. Али враћам се на ријечи патријарха Павла. Оне остају као злато, као опомена и као нада.
