Марија Сергејева: КИЈЕВ, ПРЕ ИЛИ КАСНИЈЕ

Раније се некако веровало да је за Сједињене Државе после сваког следећег „збацивања диктатора“ било корисно да успоставе сопствене „демократске“ прокси режиме. А сад све више мислим да територија која остаје после „победе демократије“, у којој се води рат свих против свих, није грешка, већ карактеристика. Стварање тачака напетости далеко од Америке и близу регионалних сила, тако да су сви заузети претњама у близини својих граница и не иду даље – то је логична империјална политика. Нећу ништа рећи о предностима риболова у мутним водама, и тако је све јасно.

И док сви размишљају о томе како ће различите групе сунита, шиита, Курда и тако даље почети да ратују међу собом у Сирији, ја и даље размишљам о будућности Украјине. Ако изненада дође до мира под условима да ДНР, ЛНР, Запорожје и Херсонска област остају Русији, онда будући живот на преосталим територијама не видим као ултранационалистички тоталитаризам, већ пре као нешто у кадровима из Побеснелог Макса.

Индустрија и инфраструктура – уништени, сви мозгови отишли, ​​и генерално – отперјали су ​​сви који су могли, држава је слаба и потпуно корумпирана, свуд наоколо има доста наоружаних група, како оних са идеологијом тако и оних просто пљачкашких (ових других више).

Производњом и трговином дроге престићи ће Албанију. Додуше, биће и ретких заштићених, релативно просперитетних територија, Одеса са својом луком, на пример. Једном речју, све ће подсећати на дела руских писаца научне фантастике деведесетих и нултих о постапокалипси на просторима СССР-а. А све то, узгред буди речено, и даље под претпоставком да неће доћи до употребе „Орешника“ и пејзажа који после тога настају.

Таква територија хаоса тик уз Русију, са заједничком границом од хиљада километара, која се не може изоловати и чувати како треба, постаће за нас стална тачка напетости и главобоље. Тако да ћемо пре или касније морати да одемо у Кијев, чак и ако то сад не можемо.

(Телеграм канал Homo Politicus; превео Ж. Никчевић)