Весна Капор: Студентска побуна и мартовска сећања

Писаћу и нећу тражити никаве изворе, нећу гуглати нити доказивати никакве теорије, исписаћу ове редове из затурених, одбачених сећања – неупотребљивих, како сам после свега мислила.  О свему се ми Срби расправљамо кроз дубине времена и историје па ћемо и о догађајима из овог века којe сад живимо.

Поређења су начин да се утврди нешто о нечему; да се успостави принцип огледала и сравне, ако је могуће, различите ствари кроз заједничке појединости. Ипак, поређења су, често, незахвално оруђе, јер сваки догађај има различите актере и по личном карактеру и природи, а и околности су другачији.

Не улази се двапут у исту воду, вели Хераклит. Али, човеку се чини, понекад, да се понавља увек иста матрица, и да је све исто, иако је све у непрестаној промени.

Кнедла у грлу

Била сам у марту 91. негде око Теразијске чесме када је патријарх Павле стао на говорницу. Како је било, остало је забележено на видео записима; међутим, свак је за себе спаковао овај трен, а он се цртао ту на наше очи, као жива историја: од овација до звиждука. Кад су студенти ушли у протесте ових дана, покушала сам да се сетим далеких мартовских догађаја – да ли је већина знала шта се дешава и да ли је разумела те дане?

Искрено, ишли смо понесени идејама слободе, истине, правде. Набаждарени на висока морална начела, генетски предодређени на побуне, викали смо којешта, сад памтим само: Бандо црвена! Иако је Патријарх изрекао, једноставним речима, кључну ствар: Дошао сам да се не би десило нешто што не ваља. Иако је био угаони камен на Теразијама и буквално и симболички, ипак, ни сам није избегао, да се неки од наредних дана, изруче и на њега звиждуци и недоличне пароле.

Сваком пристојном кнедла је била у грлу, али све је то било део искушења и страдања на његовом великом путу ка себи, ка нама, ка Небесима.

Били смо куражни, млади побуњеници. Кад је прошла вест да су изашли тенкови, доцимер ми је рекао: Од тебе ће остати само минђуше. У дом смо ишли на смену да се окупамо и понешто грицнемо. Ред испред телефонске говорнице на Карабурми протезао се до улаза, али није било дугих разговора.

Чуло се: ма не идем, ма какви, ма јок, не секирај, учим,  или идем, па шта, ево сад ћу, па цркни, идем. Био је то наш круг, етапа и чин, ни по чему нови, али ми смо били други, и време је било друго.  Сад ми се чини да нико није марио за политичаре, да је све текло невезано за њих – да их је превазилазило. Били су ту као некаква непотребна сметала.

Зашто пишем ово? Пишем,  јер помаже да расветлим своју немушту улогу у историји – сведочење догађајима који ће нас одредити, и на које ћемо се позивати цео свој век, јер, то је био почетак краха света у коме смо живели. Доцније смо се одвајали  и делили на различита идеолошка и идејна полазишта, али тад смо били студенти – искрени, вољни да свет преобуку у суштину хуманистичких идеала. Затим је почео рат, и ми смо се погубили, којекуде.

Наредне студентске демонстрације посматрала сам ратним дурбином. Нисам више била студент, нисам била у Београду; била сам у Невесињу, и била сам очајна. Налазила сам се у некаквој тампон зони између два света – припадала сам и једном и другом, а била трећи.

Београд је деловао далеко, ми смо били у дубокој агонији голог опстанка који је, опет, зависио од Београда. Знала сам да многи од тих студената немају пребијену пару, да имају само један пар ципела, можда издераних,  да су у нечијим капутима, да су из разних крајева пристигли у академски простор; с друге стране, преко Дрине, гинуло се као снопље што пада, пређе рока.

Многи несвршени и свршени студенти, који нису умели да се не одазову завичају и многи срчани сељаци, млади – испод белих растреситих облака, расути су под травом, занавек.

Затим је почео рат, и ми смо се погубили, којекуде…

Децу којој сам предавала књижевност, чувала сам од грких речи, живот им је био довољно грк. А опет, и тамо су се отварали часови радости, заметала се срећа и чуо смех. Што би, ових дана, пријатељ из Грачанице, иронично-искрено рекао: Добро сам, како другачије могу бити на месту где немаш никакву бригу, само да будеш жив, да опстанеш.

Била је то још једна српска подела – на живот и на смрт, тај други студентски талас. Улоге су биле подељене, баш као што је Црњански записао у Роману о Лондону да је живот нека врста чудновате позорнице, на којој сваки, неко време, игра своју улогу, а утешно је само то што смо при силаску са позорнице, сви, једнаки. И краљеви и просјаци.

Искушења генерације

Данас, снова студенти у једном другачијем заједништву него у оба таласа пре, поручују: Овде смо! То су све лепа лица наше деце, помало збуњена и наивна, али ипак, жедна и истине и правде. То су, највећим бројем,  девојке и младићи од којих многи и раде и студирају, јер другачије се не може у ово време.

Свет се љуља, морала нема. И решили су да подигну глас. Ко ће ако не они? Ако знају да решавају теореме, апорије, алгоритме, тумаче законе, анатомију, филозофске изворе, књижевна дела, статику и статистику  – поштено уписани, поштено студирају – срчани, још увек – због чега не би били оличење бољег? Или бар упалили светло, размакли дебеле завесе апатије, отоврили прозор за дашак истине?

Наравно, сваки човек је различит – неки од њих су верујући и литургијски, неки атеисти, неки национално орјентисани, неки верују у глобалне грађанске појмове… али, суштина је у томе да они још увек верују, и у томе да свет никад није унисон, да је склоп различитих идеја и система.

Догађај у Новом Саду је само она кап која прелива чашу – зато не треба сумњати да је много тога испод, важног, о чему мисле и осећају студенти – као и сви други. Ко нормалан може да не мисли о Космету, о литијуму и рударењу, о томе да купљене дипломе и докторати столују, и да никаквог етичког нити моралног компаса нема?

Да не буде забуне – много је играча споља, са разних страна распоређено. Они су, за већину младих,  неважни – као и нама ономад, а, опет, вероватно –  одиграће неке потезе. Стога, лично, издвајам и бирам симбол Машинског факултета у Београду – зупчаник. Практичан и метафоричан. И то, видиш утеши ме.

Посматрам градом лица, слушам дијалекте, и мислим  да онај ко верује да су ови млади људи зомбирани овисници од мрежа, вара се. Жилавији су и животнији но што изгледају. Да ли ће бити изманипулисана њихова вера и енергија? Бог зна. Побуне су историјска ствар, ништа није вечно, све је у промени. Свака генерација има своја искушења и право на своје заносе и заблуде. То је тако и ту се ништа не може.

Наслов и опрема текста Нови Стандард

Извор: Блог Весне Капор

Насловна фотографија: R.Z./ATAImages