Миломир Степић: Свет у ишчекивању

Захваљујући новим средствима и начинима комуникације, људи су постали преинформисани о свему што се догађа широм света, али то не значи да им је упоредо и сразмерно порасло знање. У сваком случају, готово сви промишљају о будућности – сопственој, својих ближњих, народа, државе и најпосле, читаве Планете. Тако, једни сматрају да свет незаустављиво срља у провалију, док други, уздајући се да ће Творац сачувати своје дело, верују да до пропасти неће доћи. У сваком случају, „знакови поред пута“ упућују на опрезност.
Како тренутно стоје ствари?

Избори у САД су прошли, времешни, али динамични Трамп победио је још времешнијег, али вишеструко посрнулог Бајдена и његову неубедљиву следбеницу Камалу Харис. Грозница читавог човечанства се примирила, али свет не може да одахне. Напротив! Ишчекује шта ће после реклама даље бити у холивудском трилеру Б-продукције, хоће ли се главни актер изборити против негативаца и да ли ће тријумфовати америчке вредности.

На „Новом Источном фронту“ Руси запоседају место по место и стрпљиво напредују, уводећи све новија и ефикаснија оружја. Чују се гласови разума чак и у америчким и европским круговима да „Русија не може и не сме да изгуби“. А у сенци оружаног сукоба глобални односи су се из корена већ променили, и даље се све брже и неповратно мењају.

Блискоисточна жаришта се претварају у један велики конфликтни вулкан, који само што није еруптирао. Израел суровим уклањањем палестинских Арапа не побољшава само своју позицију у „пупку Планете“, већ и скупља адуте за будућност. Процењујући како неће моћи да рачуна на безобалну америчку подршку, већ ће морати да потражи ново покровитељство како би опстао окружен „морем муслимана“. Било би му корисно да се присети упозорења бившег египатског председника Мубарака: „Онај ко се Америком покрива, биће му хладно“.

У Закавказју и другде у руском „првом и другом кругу заграничја“ рециклирају се тзв. обојене револуције, оног тренутка када се неко дрзне да доведе у питање прозападну оријентацију и „европски (читај: НАТО) пут“.

Ево, у Грузији се, déjà vu, пучистичке масе ваљају улицама, а у Румунији је чак Уставни суд употребљен (сличност са БиХ је намерна) да би поништио први круг председничких избора јер је победио Западу неподобан кандидат. „(Гео)политика обуздавање“ и „Стратегија анаконде“ према архи-непријатељу Русији очигледно има безброј рукаваца.

И док притисак у светском „експрес-лонцу“ убрзано расте, на делу је „кинеска шутња“. Далекоисточни змај се притајио, али не одустаје од „офанзиве шарма“, којом вешто маскира даље економско напредовање и војно снажење. При томе, не скида поглед у првом реду са Тајвана, а онда и са прибрежних мора, Индокине, читавог Индо-пацифика, евроазијских „свилених“ коридора… И припрема се преузимање трона, било да претходни глобални владар абдицира или буде збачен. Јер, кинеска изрека каже: „Као што не могу бити два Сунца на небу, тако не могу бити ни два цара на Земљи“.
Куда иде овај свет?

А свету – док се одвија та, излизано је назовимо, транзиција – остаје да чека и стрепи.

Да ли ће се САД понашати рационално и предвидиво или, пак, као рањена звер, нарочито у турбулентно време до Трампове инаугурације? Наравно да слојеви устајалог талога тзв. дубоке државе неће без отпора предати ни трунчицу својих позиција, макар нови/стари председник са њом направио (трули) компромис и покушао да јој „иде низ длаку“. Настојаће да му оставе што више „затрованих бунара“ и на унутрашњем и на спољашњем плану, те да му онемогући испуњавање предизборних обећања. А било их је много – од бране миграцијама са десне на леву страну Рио Гранде, до окончања сукоба у украјинској арени.

Чека га прва, увек деликатна година владања, када му је насушно потребан неки успех како би још увек водећој, али не више неприкосновеној сили на чијем је челу повратио у великој мери нарушен кредибилитет. Да ли је окончање (и на који начин) незавршеног посла на Балкану идеална прилика? Потом следе још три године све компликованијих односа, када не мора да се либи „храбрих одлука“ будући да му је то крај другог, последњег мандата.

Имајући у виду Трампов политички стил, унапред је „учитан“ његов радикалан, фајтерски, булдожерски покушај решавања нагомиланих питања, сходно првенствено реалистичком приступу и уважавању „стања на терену“. С друге стране, могао би мање да ризикује ако буде проблемима прилазио опрезно, поступно, покушавајући да их не решава „преко колена“, већ да их отеже, разводњава и препушта будућности. И другим актерима. А ни Трамп, ни САД немају времена. Штавише, „the Rest of the World“ ће то протумачити као слабост.

Тренутно највећу светску нелагоду изазива дилема хоће ли у глобалном судару Русије и њених посредних и непосредних савезника, с једне стране, и САД и њених све узнемиренијих сателита, с друге стране, бити употребљено нуклеарно оружје? И ако хоће, у којем виду, обиму и просторним размерама? Односно, да ли само као тактичко или стратегијско, као опомена/казна или истински ратни аргумент и да ли само по војним циљевима или као средство масовног уништења? Следе ли ограничени, локални ефекти или армагедон?

Вашингтон и његово „истурено командно место“ Брисел постављају се на већ виђен, шаблонски начин: када виде да су у проблему одмах предлажу преговоре (које ће они артикулисати), прекид ватре (кога се они неће придржавати), склапање мировног споразума (који њих неће обавезивати) и распоређивање мировне мисије (коју ће чинити управо њихове трупе). А када је нешто слично требало учинити како би се сукоб избегао, управо је Запад то минирао.

Треба ли нагласити да ако супротна страна одбије неодговарајући план, одмах ће бити проглашена за милитантну, националистичку, диктаторску, злочиначку…

Имали су Срби прилику да то осете на својој кожи. Тако је и на украјинском примеру. А медији главног тока узимају ствар у своје руке и у оптицај стављају ширење страха од Трећег светског рата, за који се, узгред буди речено, може твдити да већ траје, будући да су у текуће регионалне сукобе укључене велике силе са најмање два континента. За узрочника, наравно, оптужена је Русија јер, о дрскости, не пристаје да буде поражена.

Ништа мање неспокојство изазива даљи развој ситуације на Блиском Истоку. Није Мекиндер, „отац“ геополитике, тај простор – у који је сврстао Арабијско полуострво, већи део басена Црвеног мора, долину Нила, Синај, Левант, Месопотамију (Ирак), Персијски залив и део Персије (Ирана) – без разлога назвао „Великом пукотином“. Истина, предиспонираном геотектонски, али изразито трусном геополитички.

И ту су непосредно супротстављене две нуклеарно наоружане земље – „америчка 51. државa“ Израел и „заштитник свих муслимана“ Иран. Њихова досадашња каква-таква уздржаност и „пеглање“ неспоразума уз ограничене оружане ударе не морају бити дугорочна опција. Свет стрепи од неког будућег „крупног инцидента“ као окидача даље ескалације, када се неће више постављати питање да ли ће, него ко ће први посегнути за испаљивањем ракета са нуклеарним бојевим главама.

А онда ни велике силе, које су већ ту, „у Региону“, неће седети скрштених руку. Уосталом, није ли довољно да се пресече „крвоток светске привреде“ – путеви нафте и гаса. Било завртањем вентила и прекидањем цевовода, било синхронизованим блокирањем Ормуза, Баб-ел-Мандеба и Суецког канала, чиме би дошло не само до економске, већ до вишедимензионалне „велике катастрофе“.
(Ратна) будућност и где смо ту ми?

Надметање за очување старог или рађање новог поретка очигледно се одвија уз све већи број војних сукоба, са неокласичним, хибридним, прокси или неким другим својствима.

Не треба да завара што се они све ређе називају ратовима – а у ствари јесу – већ еуфемистички „интервенцијама“, „акцијама“, „спречавањима хуманитарне катастрофе“, „специјалним операцијама“… То је у духу савременог распојмљивања и терминолошке мимикрије.

Ако се, међутим, испостави да ће се „транзиција поредака“ одужити и у сваком смислу постати неисплатива, те једну или другу страну одвести у пораз, није искључено да се глобални геополитички „играчи“ одлуче за радикализацију, тј. да се мноштво регионалних ратова „омакне“ (М. Екмечић) у један, велики, истински светски рат. Трећи. Или Четврти, ако се Хладни рат рачуна као Трећи. Па, „ком’ опанци, ком’ обојци“.

А где је ту Балкан – „прецизни сеизмограф свих глобалних потреса“? Или – како се вајкају неки домаћи политичари – „могу ли Срби барем једном да избегну рат“(?), образлажући то оном старом афричком изреком „кад се слонови туку, страда трава“. Одговор је: тешко. Јер то не зависи од Срба.

Уосталом, Срби су у њему, хтели-не-хтели, већ учествовали у последњој деценији 20. века. Онда када је Запад био у офанзивној, експанзионистичкој фази. А сада је заустављен и у дефанзиви.