Љепојевић: Српске земље се морају припремити за сваки развој ситуације у свијету

НАЈВАЖНИЈЕ питање које у данашњем свијету поставља скоро сваки човјек је: да ли ће поново бити великог, свјетског рата. И с правом.

Савремени односи подсјећају на не тако давну историју која је свједочила о два велика страдања.

Бивши начелник Генераштаба украјинске војске, а сада украјински амбасадаор у Великој Британији, генерал Валериј Залужни сматра да је Трећи свјетски рат већ почео. Он тврди да је 2024. година почетак тог рата јер се западним оружјем којим руководе западни официри већ ракетира територија Русије. А Генерални секретар НАТО-а Марк Руте је на недавном скупу у Мастрихту оцијенио да је рат у Украјини дио свјетске борбе за моћ између Америке и Kине. У слободнијем разумијевању његових ријечи у току је свјетски сукоб.

На истом скупу је предсједник Војног комитета НАТО-а, холандски адмирал Роб Бауер, оцијенио да ће бити још ратова али не свјетских већ регионалних. Исход тих ратова Бауер види у стварању темеља два одвојена свјетска поретка у два различита дијела свијета и то би могло да се догоди кроз 5 до 10 година.

На Западу се стално лицитира када би могао да почне свјетски рат али већина хроничара признаје да је свјетски сукоб почео још 2014. године када се у Украјини десио државни удар.

Тада је кренуо такозвани хибридни рат против Русије који се по правилу развио и у прави „врући“ рат. И у Украјини јесте свјетски сукоб у коме против Русије на разне начине учествује око 50 земаља америчких клијената.

Иако је реално потпуно јасно да ће Русија бити побједник у Украјини ипак се не може поузданије процијенити колико ће рат трајати и у којој форми ће се окончати.

Идеја новоизрабраног америчког предсједника о примирју и међународним снагама на линији садашњег фронта је за Русију неприхватљива. Не би требало искључити ни планове да неке европске земље и званично пошаљу своју војску у Украјину.

Москва ће, као што је и саопштено неколико пута, слиједити своје циљеве постављене на почетку специјалне ратне операције а који укључују не само ратну географију него и неке друге захтјеве, као што је војно повлачење НАТО пакта на његове границе из 1997. године.

А ако и није баш свјетски рат у правом смислу те ријечи – Украјина је, у најмању руку, увод у свјетски сукоб.

И упркос поразу у Украјини и унутрашњим тешкоћама Колективног Запада – не одустаје се.

Прво је дошла Грузија гдје су избили протести због изборне побједе оних које Запад не жели, а апсурд је достигао врхунац тиме што предсједница Грузије, која је иначе пензионисани француски дипломата, одбија да напусти функцију иако јој је мандат истекао јер не признаје недавне парламентарне изборе.

Бизаран је и примјер Румуније, водећег америчког савезника против Русије. Њен Врховни суд је поништио први круг предсједничких избора на којем је побиједио кандидат који није по вољи Запада.

Поништење се десило само два дана прије другог круга јер је процијењено да ће он поново побиједити.

И онда, послије ратова у Гази и јужном Либану, долази неочекивана пропаст Сирије. Без борбе побуњенички исламисти су освојили власт а предсједник Асад је напустио земљу и добио азил у Москви.

Неизвјесно је шта ће даље бити са Сиријом, али према до сада доступним информацијама главни виновник сиријске несреће је сам Асад. Он је напустио своје савезнике, Русију и Иран, одбио је њихову понуђену помоћ још у јуну ове године и окренуо се Заливским монархијама Катару и Бахреину који су му обећавали помоћ. А они су то радили као инструменти Америке и Израела.

Рушење Сирије је прије свега израелско-турски пројекат који је успио. Занимљиво је да су краљ Бахреина и емир Катара само два, три дана прије рушења Сирије били помпезно угошћени у Лондону.

То јесте понижење и за Русију и за Иран који су изгубили хиљаде својих војника како би одбранили ту земљу и самог Асада. То је удар и на Кину која је имала планове са Сиријом и партнер је Ирана.

Кина је највећи купац иранске нафте.

И Русија и Иран и Кина су сада ипак знатно ослабљени на Блиском истоку. Али, видјеће се шта доноси вријеме јер живот не траје један дан.

У обавјештајним круговима се пласирају и приче како је био договор са Русијом да се преко Сиријe Украјина потпуно препусти Русији.

Сирија за Украјину.

Поред елиминисања линија снабдевања либанског Хезболаха и иранског, руског и кинеског присуства, америчко-израелски пројекат рушења Сирије је прије свега у циљу планираног рата против Ирана.

Сирија ће, као и Украјина, постати простор будућег Иранско-израелско-америчког рата. И зато је Израел већ заузео стратешке локације у Јужној Сирији и бјесомучно бомбардује сву сиријску инфраструктуру коју би друга страна могла да користи.

У том свјетлу је занимљива и будућност БРИКС+ земаља. Могао би то да буде и први БРИКС рат. Ту је и пријетња Доналда Трампа да БРИКС не смије да развија своју обрачунску валуту и мора да користи, како је рекао, „моћни амерички долар“.

Али, ништа не би могло да се оствари без Турске.

Турска је у рушењу Сирије имала кључну оперативну улогу.

Турска је, поред Русије и Ирана, била дио Астанског договора о договорном рјешавању кризе у Сирији, али је Анкара издала. Показало се да је Астански договор за Турску био као Мински споразуми за Украјину. Али, ипак, у сиријској катастрофи нема невиних.

Порука је зато по ко зна који пут да не треба вјеровати било каквим споразумима у којима учествује или Запад директно или неко од његових клијената.

Ердоганова ћерка се на друштвеним мрежама похвалила поруком „Асад пао Ердоган побиједио“.

Без обзира што је главни кривац сам Башар ал-Асад, Турска је играла дуплу игру. А дупла игра се на крају ипак не исплати без обзира на надања предсједника Ердогана.

Турска је постала база исламских екстремиста а у функцији НАТО пакта и Америке.

Турској се више не може вјеровати и то је – основна порука.

У сјенци тих тумбања, Запад настоји да освоји што више територија за себе јер послије свега доћи ће до новог уређења свијета као и до промјена граница па је онда свака територија улог у преговорима. Пракса је да се прво преуземе контрола над довољним бројем медија и изнад свега над правосуђем а све то се ради преко Европске уније и обмане такозваних „европских реформи“.

И очигледно је Западу и Америци поред корупције и специјалних операција још увијек главни инструмент употреба и његовање исламских екстремиста.

Исламски екстремисти су западна креација. Ту нема промјена. Они се користе и за освајање територија.

И шта би тај амбијент могао да значи за српске земље?

Занимљива су два недавна примјера.

Један је долазак Аљбина Куртија у Сарајево, гдје је он наводно био гост Федерације Босне и Херцеговине. И то у времену када Куртијев режим интензивира насиље према косовским Србима. То није само увреда за Републику Српску и Србе него и још један поуздан знак да је немогућ договор око било чега.

Уочљиво је да је некако у исто вријеме један сарајевски медијски портал објавио наводни „нон пејпер“, папир којим се предлаже да на пролеће или најкасније до јесени 2025. буде одржана конференција коју би за балканске земље организовали ЕУ, Велика Британија, САД и НАТО. На конференцији би се, како се тврди, Србија, Косово, БиХ и Црна Гора, обавезале на низ међусобних договора и споразума као и на заједничку пријаву за чланство у НАТО пакту.

Тврди се да су потписници те иницијативе „представници евроатлантске и ванпарламентарне опозиције, академске заједнице, групе грађана и угледни појединци“.

Већ виђен модел „забринутих грађана“ а у ствари – све личи на технологију Минских споразума и Астанског договора.

Велика су очекивања од новог америчког предсједника, али требало би бити много реалнији. Његови противници и Дубока држава раде интензивно да му загорчају предсједниковање и у том поприлично успјевају.

Доналд Трамп ће ући у Бијелу кућу са два рата за вратом и већ сада се намећу услови да се изигра народна воља у Америци и сам Трамп не може ту много да учини. Другим ријечима, не би се смјеле дозволити нове илузије.

За српске земље проблем би могла да буде и понижена Европска унија која би у свом очају могла да крене ка српским земљама а под формулом Западног Балкана како би одржала привид своје важности. Изговор је наравно борба против Русије али и Кине.

У свјетлу западних метода подгријавања мржње, употребе исламских екстремиста али и очаја у опадању моћи у Босни и Херцеговини и на Косову не би, на жалост, требало искључити и неку врсту оружаних сукоба. Имају довољно клијената. Ту је посебно занимљива и улога Турске.

У овом времену не би требало искључити ниједну вјероватноћу и српске земље би се морале припремити за све евентуалности.

Регионални ратови по правилу воде у шири, свјетски сукоб а тачно вријеме његовог избијања нико не може да предвиди али, на жалост, он је сасвим извјестан.