Овај папир не сме да се потцени: Опасан напад на Србију и Србе из више центара моћи – одједном

Нови нон-пејпер, или на српском – незванична дипломатска нота, препоручује одржавање међународне конференције на којој би Србија требало да призна независност Косова, одрекне се од Српске и препусти Србе у Црној Гори на милост и немилост милогорству. Једино иновативно у овој уцени је то што су на једном месту обухваћена кључна национална питања.
Лист ,,Слободна Босна” објавио је текст новог „нон-пејпера” чији је фокус на Западном Балкану, а који за циљ, наводно, има ,,коначно окончање територијалних претензија и сукоба на Западном Балкану, и коначни заокрет ка евроатлантским интеграцијама региона, уз отклон од руског утицаја и потенцијалних ратова”. У суштини, само представља позив да Србија и Српска капитулирају.

,,Слободна Босна” се позива на изворе блиске новом шефу америчке дипломатије, сенатору Марку Рубију, којег је новоизабрани председник САД Доналд Трамп номиновао за новог америчког државног секретара.

Документ предвиђа Конференцију која ће се одржати у 2025. године, у Бриселу, Женеви, Лондону или Вашингтону, на којој ће учествовати Србија, такозвано Косово, Црна Гора и БиХ, а у организацији ЕУ, НАТО, САД и Велике Британије. Предвиђено је да на њој буде потписан низ споразума и меморандума.

Хитна седница за обуздавање Србије

Бивши премијер Србије и потпредседник владе СР Југославије Никола Шаиновић каже за Спутњик да овај текст треба врло озбиљно анализирати, будући да представља напор удружених центара политичког Сарајева, Приштине, дела старе политике Подгорице, као и другосрбијанских центара из Београда да заузму своју позицију у моменту стварања нове америчке и европске администрације.

У овом тексту може се препознати прост збир захтева које од раније гледамо и чујемо када је реч о притисцима на Србију. Када бих покушао то да сведем на заједнички именитељ, ово је идеја којом се поручује да треба сазвати међународну конференцију за контролу Србије, рекао је Шаиновић.

Цео текст незваничне ноте односи се на успостављање механизма за контролу Србије у будућности, у смислу да се она одрекне целог низа својих основних државотворних идеја. Ово се, објашњава наш саговорник, ради под маском и изговором да Србија треба да се одрекне некаквих непостојећих територијалних претензија, истовремено се правећи да не постоји претензија да се на њеној територији направи нова држава.

Клетва са Запада

У овој незваничној, али и недипломатској ноти наводи се да би „одбијање учешћа на Конференцији за мир и сарадњу и приступања свим наведеним иницијативама, меморандумима и споразумима јасно указивало на „недобронамерност према суседним државама, европском мировном поретку, сигурности и широј европској заједници држава; водило ка прекиду преговора о чланству у ЕУ; неприступању Шенгенском споразуму; повлачењу страних инвестиција; економским санкцијама и политичкој и економској изолацији“.

Ова „клетва“ која каже да ће, уколико Србија све ово не прихвати, бити проказана, да ће се обуставити европске интеграције и све друго наведено. Такође, ако Србија све „предложено“ прихвати, онда ће њен пут ка европској породици тећи експресно, чак до те мере да би постојећи европски механизам пријема у чланство требало суспендовати и направити ад хок комисију која би брже реаговала. То би највише личило на пријем Бугарске и Румуније у ЕУ.

Као геополитичко образложење, наводи се то да са Балкана треба отерати „малигни утицај Русије и економски утицај Кине“, ни мање ни више него све одједном, на једној конференцији и на једном месту. Наравно да је за Србију цео тај приступ неприхватљив, каже Шаиновић, јер он задире у основ политике Србије, а то су одбрана суверенитета и војна неутралност.

Треба ли се бојати непостојећег папира?

Као аутори „нон-пејпера“ се не наводе ни државе ни администрација, већ извесни интелектуалци и групе грађана. Са те стране, објашњава Шаиновић, човек би помислио да овакав есеј није ни битан, међутим, он додаје да је очигледно уложен напор да се постигне синергија између више различитих центара одједном, те да се притисак на Србију концентрише од Косова, Бањске, експлозије на каналу Ибар-Лепенац, преко декларације о јединству српског народа, па чак до питања двојног држављанства у Црној Гори.

Све је то пописано на једном месту и само говори о томе да постоји велика амбиција да се са почетком рада нових администрација у Европи и Америци покуша да здружи и концентрише притисак на Србију и да како споља тако и изнутра добије један јединствен политички програм. Ништа ту не пише ново, све смо то већ чули, али је сама чињеница да се све покушава сложити у један документ и са циљем да се одржи само једна конференција која би на то ударила печат, указује да се ради о једној малициозној политичкој намери.

„Нон пејпер“, или незванична дипломатска нота, по својој природи нема „ни главу ни реп“, како описује Шаиновић. Он нема ни званичног носиоца, ни званичног потписника, није ни декларација, ни резолуција, не спада у класичне дипломатске форме, али зато служи за политички притисак, опипавање терена и проверавање реакције различитих субјеката. Ово је, закључује он, само још један метод вршења геополитичког притиска на Србију, који ће се наставити, а његови прави носиоци су владе Америке и Европске уније.