Владимир Умељић: НЕМАЧКА ПОСТАВЉА УЛТИМАТУМ РУСИЈИ?

Предводник опозиције у немачком Бундестагу и од фебруара следеће године вероватно нови председник савезне владе, Фридрих Мерц, захтева да Немачка постави ултиматум Русији и у случају да га Кремљ не испоштује, да се режиму Зеленског одмах испоруче далекометне ракете „Таурус“ за нападе у дубини руске територије.

Стара је мудрост да је историја учитељица живота, но шта ћемо са апсолутно игнорантским понављачима, који уз то мегаломански заслепљено одбијају да уче из историје и олако стављају на коцку не само сопствени народ и државу, већ по могућству и судбину човечанства, читавог света?

Да ли је могуће да немачки политичари (и НАТО) ништа нису научили из историје Вајмарске републике, када су немачки конзервативци и католичко-клерикалне партије здушно помагали Хитлеру да демократским путем освоји власт, сматрајући да ће га лако „држати на узди“ а да ће он пак бити бедем и вршак копља против друге велике културолошке традиције Европе, против Истока, Совјетског Савеза (тј. ипак против – Русије?). Или је овај рискантни потез још један додатни доказ да су ароганција и игноранција сестре-близнакиње?

Шта је Запад заправо очекивао у односу на „Пројекат Украјина“, какви аналитичари и стратези су то планирали? Да ће се Русија једноставно предати? Њена граница је од 1054. (Велика шизма) најдужа додирна линија две велике културолошке традиције у Европи, она има империјалну прошлост, која је свој врхунац достигла у совјетско време.

Данашња Русија, међутим, није више бољшевичка творевина, већ једна демократија, васкрсла из совјетског пепела, са свим својим дефицитима и потребом даљег развоја, и побољшања свог политичког, економског и социјалног система.

Она је уз то велика нуклеарна сила, која кроз историју није само гледала да шири сопствену територију и утицај, већ од времена монголске доминације и потом њеног збацивања у XVI веку увек изнова морала да одбија нападе са Запада.

То је почело од крсташа Немачког витешког реда, преко Пољака (који су у Средњем веку једном приликом заузели шта више и Москву), Литванаца, Швеђана, Данаца, Естонаца, потом Француза под Наполеоном, Британаца и Француза у Кримском рату, Немаца, Аустријанаца, Чеха, Словака, Хрвата, Словенаца, босанских муслимана, итд. у Првом светском рату, па до нацистичких Немаца и њихових савезника (сваки трећи војник није био Немац) под Адолфом Хитлером.

Војна коалиција Сила осовине на Источном фронту у Другом светском рату састојала се наиме из

‒ 3 – 4.000.000 Немаца,

‒ око 145.000 Хрвата,

‒ око 500.000 Румуна,

‒ 250.000 Италијана,

‒ 800.000 Мађара,

‒ близу 18.000 Шпанаца (Франкова „Плава дивизија“),

‒ преко 500.000 Финаца,

‒ 45.000 Словака,

‒ два батаљона Украјинаца у саставу Вермахта, „Легија украјинских националиста“

Степана Бандере (која је још пре Хитлеровог напада на Совјетски Савез, 30. јуна 1941. у западноукрајинском граду Љвову масакрирала преко 7.000 Јевреја и комуниста и украјинска националистичка организација УПА, која се борила мало против Совјета а мало против Немаца,

‒ као и око 150.000 СС-добровољаца из свих земаља Западне и Средње Европе (највише Француза, Швеђана, Норвежана, Холанђана и Белгијанаца).

Други извори говоре пак о између 4,5 до 4,7 милиона војника под Хитлеровом командом на Источном фронту, од тога око 600.000 из редова његових савезника.

Погледајмо још како изгледа однос броја жртава при овом последњем великом рату: Немачка је на Источном фронту изгубила око 2,7 милиона војника у ратним радњама и 1,1 милиона у совјетском ратном заробљеништву (плус губици њених савезника).

Истраживања о броју жртава Совјетског Савеза су до 2009. констатовала око 37.000.000 жртава. Немачки историјски институт је пак до 2011. установио број од 26,6 милиона, од тога око 11,4 милиона војника, 8,4 милиона палих при ратним радњама и око 3.000.000 у немачком ратном заробљеништву. Сходно томе, требало би да је страдало око 15,2 милиона совјетских цивила.

Како би дакле Русија, са овим историјским искуством, требало да реагује на актуелни продор данашње западне „Међународне заједнице истих вредности“ (Американци, Немци, Британци, Французи, Шпанци, Италијани, Пољаци, Литванци, Естонци, Швеђани, Норвежани, Данци, Финци, Холанђани, Белгијанци, Мађари, Румуни, Словаци, Хрвати и опет нацистички/расистички оријентисани део Украјинаца) ка њеним границама?

Јер независно од тога, да би та модерна и самододељена ознака требало да сугерише само позитивне вредности – плурализам, превазилажење уско националних интереса и опште важеће „вредности за себе и по себи“ – она је једноставно и шта више диахроно тачна. То су – са свим временски условљеним варијантама тј. предзнацима, па и повременим екстремним девијацијама – заједничке вредности једне те исте културолошке традиције. Она је наиме изнедрила како покрете хуманизма и ренесансе и демократију западног типа, тако и социјал-дарвинизам, еугенику, нацизам, фашизам и клеро-фашизам, фалангизам, итд.

Добра вест је, да је демократија све те облике идеолошких застрањивања и социјално-државног организовања преживела. Лоша вест је, да се све више поставља питање, у коликој мери именујући појам демократије још увек рефлектује њену суштину?

Другим речима, да ли је та суштина (истина, стварност) радикално промењена, без да је дошло до враћања историјски компромитованих, мада пре одговарајућих језичких форми у употребу?

Овом сарадњом „НАТО-демократија“ са савременим украјинским неонацистима се, иначе, не само потврђује последња констатација (укорењеност и западне демократије и тоталитарних идеологија у истој културолошкој традицији), већ и класична, само (неморално) прагматична и изузетно проблематична доктрина са потенцијалом опасног бумеранга, која као што је познато гласи: „Непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ, па макар тај истовремено био мој смртни непријатељ“.

Али предводник опозиције у немачком Бундестагу и од фебруара следеће године вероватно нови председник савезне владе, Фридрих Мерц, захтева ето да Немачка постави ултиматум Русији и у случају да га Кремљ не испоштује, да се режиму Зеленског одмах испоруче далекометне ракете „Таурус“ за нападе у дубини руске територије.

Прави одговор је добио од актуелног председника немачке Владе, Олафа Шолца, који му је поручио да престане да игра „руски рулет“ са моћном нуклеарном силом на Истоку и да не ставља више на коцку егзистенцију Немачке и њених грађана.

Но Шолц у фебруару нема скоро никакве шансе да поново буде изабран да води државу, док ће Мерц по свим показатељима однети победу на изборима и добити мандат за састав нове Владе.

Quo vadis, Germania?