Кад руски економиста прочита Николаја Српског: Европско пропадање је давно предсказано

Крајем 2024. присуствујемо бескрајном самопоништавању тзв. европских вредности. Тако је „слободна штампа“ (медијски систем) слободно обавештавала све на свету – или Камала Харис или смрт. Правиле су се мрачне пројекције будућности, ако се мрачњак од бившег америчког председника Д. Трампа поново дочепа власти. Описивале су се као да би то било немогуће издржати.
Демократија је мртва, живела неизвесност

Амерички демократски систем, који се данас узима као последња фортификација у одбрани западне демократије, појавио се у свој својој несавршености, тако да се свак чуди како је могуће да либерал из Америке може било коме у овом несавршеном свету држати лекције о „фер и поштеним изборима“. Овде нема потребе говорити о недораслости демократији, него о бескрупулозној употреби велике идеје.

„Слободна штампа“ максимално је допуштала могућност да Трамп опет можда изненади, али он је „победио у седам кључних држава, веома убедљиво, направивши помак у свакој категорији – расно, полно, рурално-урбано…“

Вук Јеремић, несумњиви љубитељ западне демократије и несклон критичности либерализма, а који је сад отишао да томе учи у Паризу неке студенте, констатовао је: „Ово је највећи политички повратак у последњих неколико генерација. Никад се толико системске моћи није употребило да се спречи овакав исход, који се ипак догодио.“

Али, шта је ту „ипак“? Ово показује да је процес незаустављив.

Демократски талас, који се Америком и Европом ваљао иза мисли и идеја Демократске странке, ударио је у обалу и разбио се. Остаје муљ и трулеж. Шта ћемо сад? После урнебесне буке: Угрожена је демократија!, шта чинити?

Али, практичари употребе демократије су велике речи одмах бацили у реку. И – пристаће се на „нову реалност“. Ово је, ионако, сетили су се букачи – постдемократија. Пост је увек ништа.

Као смрт социјализма

Лондонски „Економист“, један од великих солиста из хора либералног двора а који би се по начину и значају ширења порука могао упоредити са совјетском „Правдом“ из оних времена, одмах сутрадан је пронашао да избор Трампа „није случајност“. И без објаве о заседању либералног ЦК (што не значи да он не заседа), и без описа дискусије које су водили комесари западног света (који углавном не седе у канцеларским фотељама) – главна уредница која има директне везе с ротшилдовским утицајницима – објављује „његова победа је одлучујућа“.

Да, Трамп сада као прави генсек држи и Сенат, и Представнички дом, и Врховни суд. Они то зову „моћан мандат“. И подсећају да тако нечег није било од Френклина Д. Рузвелта.

Ту ће се примирити захуктали камала-демократски Немци који су се толико поблесавили да је „преко 100 посланика Бундестага поднело предлог за забрану популистичке деснице АфД“. Не чудите се. Немци имају то у традицији у американизираној „демократској Немачкој“, те су 1956. забранили KPD -Kommunistische Partei Deutschlands – иако она тад није била моћна као сличне странке у Француској или Италији.

Додуше, сад је „нејасно да ли ће овај предлог проћи (или ће уопште и бити разматран пре избора 23. фебруара), а ако буде усвојен, да ли ће немачки Уставни суд пресудити против АфД“.

Међутим, вирус ради: „У међувремену, француски тужиоци препоручили су да Марин Ле Пен, лидерки популистичке деснице Националног скупа и фавориткињи за следећу председницу Француске, буде забрањено преузимања политичке функције на пет година и плус – пет година затвора у вези са деценијским случајем проневере.“
Просто је сложено

Заморно лудило! Али сад ће да попусти кад виде да је глас Сузан Џин Елизабет „Зени“ Минтон Бедоус из „Економиста“ објаснио да је г. Трамп уништио стари поредак и да се ваља бринути шта ће заузети то место? Између осталог, Трампова „велика победа могла би дати интонацију колегама националистичким популистима као што је Марин Ле Пен, која се нада да ће обезбедити председништво Француске 2027“, а то – „дефинише нову политичку еру“.

Тако је врху Запада до мозга дошла проста мудрост: „Када је птица жива, она једе инсекте, али када умре, инсекти једу њу. Околности се могу променити у било ком тренутку.“

Иста грузијска мудра глава преподобног Гаврила Ургебадзеа говорила је: „Можда сте данас јаки, али запамтите – време је јаче од вас! Као што једно дрво прави милион шибица, али једна шибица је довољна да спали милион стабала.“

Ове врсте мудрости Запад се „ослободио“ дехристијанизацијом. Јер, вера у Христа долази из спремности на жртву за вредности које су надматеријалне. Надротшилдовске.

Као тридесетогодишњак, јеромонах Гаврило је 1965. на првомајској паради спалио Лењинов портрет од дванаест метара. Кад су га претукли, није се жалио. Рекао им је: „Сами ћете једног дана склањати споменике Лењину“, јер „не треба обоготворивати човека. Тамо где стоје Лењинове слике, треба да стоје иконе Господа Христа. Зашто говорите ‘слава Лењину’? Не треба да славимо људе. Треба написати: Слава Господу Исусу Христу.“ И би!

Кад економиста Катасонов прочита Николаја Српског

О моћи оваквог приступа у сналажењу у тешким временима ових дана је нашој јавности постала доступна књига руског чувеног економисте и мислиоца Валентина Катасонова „Свет виђен очима Светог Николаја Српског“. Много пре преподобног Гаврила, држећи се исте логике, до оваквих закључака је дошао Николај (Велимировић).

Полазећи од констатације Освалда Шпенглера која стаје у наслов чувене књиге „Пропаст Запада“, и додајући допринос Арнолда Тојнбија(вишетомно „Истраживање историје“), Катасонов јавља како је у једном трену наишао на дело нашег Николаја који поред тих дела „прилично неразумљивих за просечног човека… даје слику европске историје помоћу само неколицине храбрих и прецизних потеза своје генијалне четкице“.

Ако покушавамо да одгонетнемо зашто је ово наше време тако распуштено, а људи дезоријентисани, код владике Николаја ћемо наћи дијагнозу још из 16. децембра 1919, кад је он пред краљевском породицом одржао предавање у лондонској катедрали Светог Павла: „Врло је занимљиво да сазнамо, шта људи прихватају као своју водећу идеологију, када се одрекну и изгубе религију. Један преглед европске историје у последњих 150 година даће нам тачан одговор на то питање. Водећа идеја Европе у време овог периода прво је била политичка, па научна и на крају економска.“
Економија као ропство

„Од средине 18. века па до 1848. године, политичари су били најцењенији људи Европе“, рећи ће владика и као пример издвојити француског државникаШарла Мориса де Таљерана Перигора (1754-1838), чије су вештине биле изузетне а подразумевале су да се чини свашта – али да воде успеху. О њему се свашта причало, али је био респектован и цењен.

Наука је преузела водећу улогу у другој половини 19. века. Владика је указао на Дарвина, Маркса и Ничеа, као „свештенике науке“ који су дали „неоспоран допринос рушењу европске цивилизације“. „Научне“ и „философске“ школе – дарвинизам, ничеанство и марксизам – у Европи су коначно утврдиле дух материјализма, атеизма, рационализма и нихилизма – што је „распламсало пожар два светска рата, а у Русији пожар револуције 1917, који су однели више десетина милиона људских живота… Иако су се дарвинизам, марксизам и ничеанство потпуно дискредитовали као ‘научне теорије’, мора се признати да су, упркос томе, успели да дају идеолошко ‘семе’.“

После тога на сцену је ступио економски период. Валентин Катасонов, држећи се идеја владике Николаја, констатује да „владавина духа економије и материјализма у друштву означава последњи фазу у животу сваке цивилизације, па самим тим и европске“, јер: „Свет се само може заваравати материјалним прогресом. Али, потпуно је сигурно да ниједна цивилизација у историји није пропала због глади за хлебом, већ због духовне глади.“ (Николај)

Економски приступ екстремно банализује људско постојање. Како говори Св. Николај: „За последњих 150 година у Европи није урађено и изграђено ништа изузетно и монументално. Није створено ни близу ништа тако величанствено кад древне катедрале, или Дантеово песништво, Рафаелово сликарство или Микеланђелово вајарство.“

Покушај да се од материјалних достигнућа створе „фетиши, идоли и предмети поклоњења, који су почели да им замењују живог Бога“ завршава се отуђењем, дубоком депресијом и „изузетношћу“ коју други народи и цивилизације, кад не морају, не прате: „Неко може рећи: ‘Добро, али ми смо изумели електричну енергију, радио, телеграф, медицинске апарате и друго’. Свакако, али и Кина је изумела компас, штампу и барут, па никад није узимала своје изуме као разлог да се растаје са својом религијом.“

Има нечег пророчког у разумевању Европе које је Св. Николај имао пре век. Запад је стигао и до суочавања с Кинезима. И видно је инфериоран. И Русија се подигла – као што су најављивали и Шпенглер и Св. Николај Српски. То сад види читав свет, а с неком врстом просветљења су се суочила и Американци који су последња одбрана европске цивилизације. Да се разумемо, то није ништа али и није много.

Трамп није решење. Трамп је свећа на крају тунела. Понуда која се више не може одбити, али не значи да је „пропаст Запада“ заустављена. Јер лаж коју на Западу производи њихова медијска машинерија о њима самима – није једноставно ублажити, а камоли удаљити. Они који се окрећу животу, окрећу се од Запада. И то на њих све мање делује. Сваким даном у сваком погледу све мање… Тако сад изгледа свет на гробљу европских вредности.