Први споменик Његошу – сведок ратова, отпора и културног наслеђа Требиња

Први споменик посвећен великом српском песнику и филозофу, владици и владару Црне Горе, Петру II Петровићу Његошу постављен је у Требињу 1934. године, захваљујући иницијативи чувеног Требињца, писца и дипломате, тада опуномоћеног министра Краљевине Југославије у Риму, Јована Дучића.

Овај значајан догађај обележио је нови културни правац за град на Требишњици и одразио дубоку љубав према наслеђу и култури.

„Споменик Његошу у Требињу је први споменик који је овај велики српски песник добио, не само у Требињу, него уопште. Споменик је поклон Јована Дучића, знаменитог Требињца, у том тренутку дипломатског представника Краљевине Југославије“, рекао је за РТ Балкан Симо Радић из Музеја Херцеговине.

Споменик је рад чувеног вајара Томе Росандића, Дучићевог пријатеља. Како подаци кажу, Росандић је Дучићу поклонио овај споменик, а Дучић је поклон проследио родном граду, желећи да његовим постављањем започне изградњу алеје великана. То потврђује и натпис на споменику: „Тома Росандић, вајар Јовану Дучићу, песнику“.

„Како подаци кажу, Министарство војске је уступило један заплењени аустроугарски топ, неге се помиње и топ са Кајмакчалана. Железницом је топ превезен у Мађарску, где је по наређењу тадашњег регента Мађарске, Миклоша Хортија бесплатно изливен споменик и исто тако враћен у Југославију. Чувени архитекта тог доба, Драгиша Брашован пројектовао је постамент за споменик од јабланичког гранита“, објашњава Радић.

Дучић је купио земљиште на којем је постављен споменик, испод платана, непосредно испред католичке цркве, а део парцеле је обезбедила и Вакуфска заједница уз посредство општине Требиње.

„Још из архивске документације око откупа, може се приметити да је 1934. локација споменика представљена као једно од ‘два данашња најлепша места у Требињу'“, изјавио је за РТ Балкан требињски историчар Лазар Радан.

Дучић је до детаља планирао саму церемонију откривања споменика која је заказана за 27. мај 1934. године, на први дан Духова. Колико се водило рачуна да све прође у најбољем реду и да буде што више гостију, говори податак да су се продавале посебне железничке и паробродске карте, да је обезбеђен смештај за све угледне личности у Требињу, Дубровник и Цавтату.

„Споменик су открили Јован Дучић, краљевски изасланик генерал Радовановић, председник требињске општине Ђорђо Тупањанин, у име народних посланик Гавра Милошевић, представник Народне скупштине Петар Иванишевић и ‘Гајрета’ Мустафа Аликалфић . У програму су учествовали музика 29. пешадијског пука, хор ‘Захумље’ из Никшића, Певачка друштва ‘Слога’ из Дубровника и ‘Његош’ са Цетиња. Свечаном откривању споменика присуствовали су бан Зетске бановине Мујо Сочица, сенатор др Мића Мићић, народни посланици, те сам аутор споменика Тома Росандић“, подаци су којим располаже Музеј Херцеговине.

Овом приликом требињска општина је добила на поклон фототипско издање Његошевог рукописа „Горског вијенца“, са посветом краља Александра. Данас се чува у Музеју Херцеговине у Требињу у оквиру сталне историјске поставке.

„Споменик Његошу је претрпео скрнављења током Другог светског рата када је вешан о платане, али је сачуван у једној остави и по завршетку рата је враћен на мјесто које му припада. Нажалост, изворно уређење простора око споменика је нестало. У Другом светском рату уништене су ренесансне клупе од меремера из Караре које је Дучић послао из Италије, простор је насут и сада споменик стоји на хумци“, појаснио нам је Радић.

Споменик Његошу је рестауриран 2022. године када су санирана оштећења настала од гелера током посљедњег рата.

„Овај споменик данас представља културни симбол нашег Града, симбол поштовања лика и дела владике Рада (Петра II), као и уопште симбол сећања на нашу културу и наслеђе. Историјски је врло важан, обзиром да је први споменик Његошу, али и да је споменик који су усташе скидале и вукле по граду 1941., који су комунисти бојили црвеном бојом и који је био штићен као врло важан споменик војним сандуцима у Одбрамбено-итаџбинском рату“, констатује историчар Лазар Радан.

Од 1996. године наспрам овог значајног споменика и Дучићевог поклона родном граду стоји и споменик Јована Дучића, рад Дринке Радовановић. Овај простор се, у свакодневном говору све чешће назива Трг песника, јер одаје се утисак да су два великана српске поезије у константном разговору. Локација је поготово лепа, обзиром да се уклапа у требињски корзо и башту Платана.

Данас бројни градови широм Републике Српске имају споменик Његошу, такође његова књижевност живи и кроз образовном програму. Неретко, а посебно у Херцеговини се може чути цитирање „Горског вијенца“, професор Радан каже да га скоро сваки Херцеговaц зна напамет и цитира као Јеванђеље.