СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ – БОГОНОСНИ И КРСТОНОСНИ СВЕТИТЕЉ, ДРЖАВОТВОРАЦ, ИСЦЈЕЛИТЕЉ И ИЗМИРИТЕЉ

„…Ми ћемо сви љубезна браћо моја умријети и тешко нама ако један другога на овоме свијету живлећи не љубимо, ако се не смиримо с нашијем суперницима на које жалост имамо, и ако један другоме увређаје не простимо нећемо на ономе свијету вјечнога покоја и блаженства имати и неће нам Отац небесни нашега сагрешенија простити…“

(Свети Петар Цетињски, из „Посланице Радуловићима“, 1805.године)

„…Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика је сила која ми пријети, него по томе колику светињу браним!…Зато на оружје и на крваво поље, мили витези, да покажемо да у нама неугашено србско срце куца, србска крвца лије, да покажемо како горскије јунака мишица јунаштвом надмашује на бојном пољу свакојег душманина!

(Свети Петар Цетињски, јула 1796.године, прије Битке на Мартинићима)

„…Нека Русија прекине давати помоћ Црној Гори, или не прекине, она ће јој једнако остати вјерна и одана, јер чувства која је с њоме вежу и вјековна предања, то су оне највише везе, а не паре…“

(Из аманетне поруке Светог Петра Цетињског)

Данас, 31. октобра, прослављамо од Бога прослављенога Светог Петра Цетињског (1748-1830).

Светитељ је световни (од 1782.) и духовни (од 1784.) поглавар Црне Горе и Брда, утемељитељ црногорске државе, неустрашиви предводник војске на бојном пољу и борац против великога зла, крвне освете. Он је и ујединитељ Црне Горе и Брда,1820.године.

Петар Први Петровић Његош (Свети Петар Цетињски) наслиједио је владику Арсенија Пламенца, 1784.године. Исте године је, у Сремским Карловцима од три епископа (један је био митрополит Мојсије Путник), примио владичанску Божју благодат. Тада је свечано рукоположен за архијереја црногорског, скендеријског и приморског.

Он је крстоносни светитељ цетињски и свесрпски, чија се душа напајала небесном росом молитвености, смирења и поста и била испуњена богоносним здравоумљем, богољубљем и благонаравношћу. По земљи црногорској и брдској – „искри славеносербске волности“, ходио је удубљен у богоумље и молитву. Своје богопастирско земно житије проводио је у малој, једнопрозорној, полумрачној келији Цетињског манастира, у посту и молитви за спас и помирење српскога народа Црне Горе и Брда. У тој келији, „проповједник братске љубави, слоге и слободе“, тихо је предао своју душу Господу 1830. године, на дан Светог јеванђелисте Луке.

Цијелога свога владарског и архипастирског живота залагао се за ослобођење и уједињење српскога народа и вјечни савез са Русијом. Још 1807.године, обратио се руском цару Александру Првом да подржи план о обнови „славеносербског царства“, са престоницом у Дубровнику, којим би управљао руски цар, а помоћник му био цетињски митрополит. Нажалост, та, национално и државно, спасоносна идеја није се остварила.

А о томе како је, мачем, пером и језиком, бранио свој народ говори и следећа анегдота: када је заповједник француских (Наполеонових) трупа маршал Огист Мармон, у Боки, замјерио Владици што Црногорци одсијецају турске главе, он му је, на француском језику, одговорио да се чуди томе, јер су Французи одсјекли главе свом краљу и краљици!

Маршал Мармон је Светоме (1807.године) понудио да прими „Орден легије части“, добије плату од 20.000 франака и постане „патријарх свега српскога народа или цијелог Илирика“. Утемељен у својој православној вјери и одан Русији, одлучно је одбио овакву понуду.

Свети је и први богомудри црногорски законодавац. Први законодавни акт била је „Стега“, из јула 1796. године, од шест чланова. На Збору Главара свих племена, на Цетињу, потписана је заклетва на јединство у одбрани слободе, цркве православне и отечества и предаја издајника вјечноме проклетству и „…он и род његов да остане во век у срамоту и безчаст, како издајник вере и закона…“

На скупштини главара у манастиру Стањевићи, код Будве, године 1798. донијет је Законик опшчи црногорски и брдски, познат и као „Законик Светог Петра“, који је допуњен 1803.године. Светац га је и саставио, а углавном се ослањао на обичајно право и циљ му је био да се постепено правно регулишу односи у друштву, кривичне и грађанске природе. У члану 20. (Двадесето) Законика, прописано је:

„Ниједан народ не може бити честит и срећан у којем законитога суда и доброг правитељства нема…“

Тада је установљено и Правитељство суда црногорског и брдског (Кулук), као судски орган с одређеним овлашћењима извршне власти. То је био први стални орган у историји црногорске државе и бројао је 60 чланова – „чиноначелника“.

На Лучиндан, 31. (18). октобра 1834.године, владика Раде је, четири године послије упокојења свога стрица Петра Првог Петровића Његоша, извадио из гроба његове свете мошти (јер је тијело било цијело и нетрулежно) и прогласио га за свеца. Чину канонизације присуствовао је и Вук Стефановић Караџић, који је о томе посвједочио:

„Сав народ, како из Црне Горе и Брда, тако из Австријског Приморја врви овђе једнако, те цјелује владику Петра који је и за живота овуда за свеца држат.“

У књизи „Свети Петар Цетињски, чудотворац и државотворац“ („Светигора“,2006.) наведено је да се, у одлучујућем моменту Битке на Крусима, у септембру 1796.године, Свети појавио „на бијелом коњу у самоме центру сукоба. У том тренутку је један Албанац у турској војсци два пута простријелио владику црногорског, а овај је чудесно остао потпуно неповријеђен док му је истовремено из очију избијао пламени огањ што је сатјерало страх у кости Турцима…(те) су се они почели панично повлачити. У тој паници Турци су катастрофално потучени…“

У истој књизи наведено је и да се, приликом пресвлачења светих и нетрулежних моштију Свеца, старе папуче замјењују новим. И сваки пут су у старим папучама налазили пијесак, што је доказ да Он и послије свог блаженопочивства обилази своју земљу и свој народ, односно да непрекидно бди над Црном Гором и васцијелим српским и руским родом.

Ово потврђују и Боговијести Светитеља мојој супрузи Драгици. Он се указује као архангелско биће љепоте владике Рада, са великим крстом „око врата“ који сија јарким златоносним сјајем, које полако и тихо ходи, у свјетлосребрнастим „ципелама“, преко брда и са штапом, али не додирује земљу. Говори кратко, смирено и благо, топлим гласом о чистоти душе у Богољубљу и Христољубљу путем узношења ка Господу, те о јединству српскога народа и јединству са Русијом. Од његовог „огртача“ са сребрним, „ушивеним“ крстовима, одсијава јарка, наднаравна свјетлост. Често се указује заједно са Светим Савом и Светим Василијем Острошким Чудотворцем Милостивим.

Око Светитеља исијава змајевити пламени траг. Тај пламен „разгоријева“ и усмјерава и Свети Архангел Михаило. Светитељ је, са другим српско – руским Небесницима, дио архангелског штита Русије од западне библијске звијери са жигом 666!

Ево и указања и упозорења Светитеља од 30. октобра 2024.године:

-Ако се Цетиње не врати српству и православљу, осјетиће гњев Божји и завршити и земљотресним рушевинама!

– Они који не поштују Његов аманет („Моли се Богу и држи се Русије“), бестидно нападају Русију и, чак уводе санкције вјековној заштитници Црне Горе и српства, доћи ће под удар Његове аманетне клетве. (Ово се, прије свега, односи на највећег издајника у црногорској и свесрпској историји Мила Ђукановића („злочиначки велеиздајник“ – Св. Петар Цетињски), али и на садашњег „предсједника“ Црне Горе Јакова Милатовића, те на „Србе“ и „Црногорце“ у тренутној „Влади“ Милојка Спајића – испостави америчке амбасаде.

Подсјетимо да текст аманетне клетве Светог Петра Цетињског гласи:

„Исто тако да Бог даде ономе који би од вас од вјерности благочестивој и христољубивој Русији одлучити поискао и свакојему, ако би се који од вас Црногорацах и Брђанах нашао да помисли одступити од покровитељства и наде на једнородну и једновјерну Русију да Бог да јаки те од њега живога месо отпадало и свако добро временито и вјечно одступило.“)

-Како би Црна Гора опстала као држава, на Ловћену се мора подићи црква, посвећена Петру II Петровићу Његошу, налик на храм Христовог Васкрсења у Подгорици. То би била небеска брана непријатељима Црне Горе и Српства. Постојећи маузолеј се мора уклонити.

-Нужно је и духовно оздрављујуће обнављати православне храмове Божије и градити нове. Сваки човјек требало би да се Богоузноси и Охристовљује, како у души својој, тако и саборно, у светилиштима својим.

-Копно Сједињених Америчких Држава ће се распасти, а знатан дио њихове територије ће потонути у море. Велики број људи ће погинути, или ће бити жртве смртоносних зараза.

Свети Василије Острошки Чудотворац Милостиви је указао да су, за вријеме благодатних литија у Црној Гори 2019/2020.године, Свети Петар и Свети Сава, „излазили“ из цркве Вазнесења Господњег, која се налази поред Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, и „пратили“ литије да ходе у миру и Богољубљу.

Слава Теби и хвала, Свети Оче Петре, за архангелску љубав и бригу према Црној Гори, свим српским земљама и Русији!

С вјером у Бога, српско – руске Светитеље и Русију!

Милан Гајовић, Подгорица

На Лучиндан и Дан Светог Петра Цетињског,

31.октобар 2024.године