Александар ПАВИЋ: Додик је био у Казању јер Српска и Срби неће сервилно битисање под туђим јармом

БОРБА између света нужности и света слободе избора се захуктава на глобалном нивоу. Недавно одржани самит БРИКС-а у Казању је представљао својеврсну вододелницу. Темељи мултиполарног света су додатно учвршћени и проширени.

Међутим, треба бити јасан. Тај мултиполарни свет се, не својом већ вољом и акцијама стварних владара дела света под западном доминацијом, полако претвара у нови блок. А блоковска подела света је нешто што је требало да оде у историју заједно са Берлинским зидом. Наводно, пошто су ”демократија и слобода” победиле (комунистичку) идеологију, свет је могао да настави да се мирно развија на опште прихваћеним основама тзв. либералне демократије и слободног тржишта. Онако како је маштао – или предиктивно програмирао – амерички политиколог Френсис Фукујама.

Знамо да се ништа слично није десило. Напротив, западне владајуће елите су у томе виделе своју шансу не за коначну материјализацију темељних идеала Повеље УН о свету равноправних нација које сарађују на основама узајамности и немешања у послове других, већ за успостављање глобалне западне хегемоније.

Суштина ”демократије и слободе” је претворена у тзв. меку моћ, односно психолошко-пропагандно средство за тупљење одбрамбених механизама народа и држава који су ”пали на причу” уместо да препознају праву природу нових процеса и њихових креатора.

У име прокламованих идеала победничког Запада, успостављен је једнополарни свет на челу са САД и њиховим вазалима – најјачим државама ЕУ. Глобализација је заправо била параван за наметање западних образаца остатку света, под условима који су фаворизовали Запад, то јест његове номинално демократске, а заправо олигархијске елите. Државни и друштвени механизми мета будућег потчињавања су слабљени спољним наметањем ”либерализма” у свим друштвено-политичким областима, а њихови одбрамбени економски механизми продором нужно доминантног западног корпоративног капитала под фирмом ”слободне трговине” и ”отварања финансијских тржишта”.

Нико није требало да се сети, а камоли да помене, да су основе западне економске моћи изграђене управо преко заштићених тржишта и индустрија и потоњег меркантилизма. Другим речима – активним учешћем и заштитом државе, а не њеним укидањем у корист апстрактних теорија иза којих стоје врло профитно и империјално настројени актери.

БРИКС је еволуирао као реакција на тај покушај прављења и учвршћивања глобалне западне хегемоније – односно хегемоније западних војно-индустријских и финансијских елита и њихових помагача у образовно-културној и уметничко-забављачкој сфери. Међународне институције и механизми усвојени после Другог светског рата су претворени у пуке инструменте новог колонијализма.

БРИКС заправо покушава да израсте у оно у шта је свет требало да израсте после 1989-те – али није. У шта су УН требало да израсту – али нису. У свет држава и народа који се повезују не на основу нужности и присиле већ добровољности и препознавања сопственог интереса. И тако смо дошли до тога да се БРИКС постепено претвара у истинског наследника западног блока који је победио у Хладном рату, а да се садашњи западни блок великом брзином претвара у наследника некадашњег комунистичког, идеолошки утемељеног блока.

Бављење унутрашњим уређењем земаља-чланица БРИКС-а, БРИКС партнера и оних који маштају о таквом статусу у блиској будућности представља врло лукаву замену теза. То нису све парламентарне демократије из уџбеника са политичких наука, мада је Индија најмногољуднија парламентарна демократија на свету, а Бразил, Русија и Јужна Африка редовно одржавају демократске изборе. Али чак и да су све те државе ”аутократије”, што је омиљени термин данашњих западних олигархија за дисквалификацију незгодних конкурената или држава предвиђених за будућу колонизацију – то није оно што је најбитније, већ принципи на основу којих оне сарађују са другима, а то јесу већ поменути принципи Повеље УН.

Дакле, на међународној сцени, БРИКС је сада главни протагониста и заступник међународних односа заснованих на демократији, немешању у туђе ствари и слободи избора удруживања, док је политички Запад постао заступник присиле, условљавања и насилног наметања сопствених (прокламованих) стандарда другима. То је суштина нове блоковске поделе света коју генеришу данашње владајуће западне елите.

Република Српска је на својој кожи, директније од скоро свих у свету, током свог постојања осетила све ”благодети” победничког Запада. Она је и створена као реакција на западно инспирисано насилно разбијање СФР Југославије и пратећи пројекат обесправљивања и постепеног затирања српског народа у целини. И током скоро три деценије битисања у западно конструисаној ”мировној” архитектури, Српска је окусила све аспекте ”утеривања демократије”, у облику константних притисака у правцу ревизије Дејтонског споразума од стране самих његових аутора зарад стварања трајне колоније под централизованом прозападном управом.

Додиков одлазак у Казањ, где се вијорила и застава Српске, и састанак са Путином носе огромну симболичну али и практичну важност. То није само симбол српског непристајања на ново ропство под капом ”демократске” ЕУ и/или НАТО-а већ и врло прагматичан чин, чија се суштина огледа и у најновијој изјави председника Републике Српске, да ће, у даљем одсуству ЕУ и других западно-контролисаних фондова, Српска средства за свој развој настојати да обезбеди преко Развојне банке БРИКС-а.

Наравно, та изјава, баш као ни Додиково учешће на самиту у Казању, неће наићи на благонаклоне реакције ни у Бриселу, ни у Вашингтону, ни у Берлину, ни у Паризу, ни у Лондону, ни у осталим вазалним престоницама. Штавише, врло лако може да послужи као подлога за неке нове западне санкције против Додика, његових сарадника, или чак и саме Српске.

Али и то ће само додатно подвући исправност Додиковог избора – да се определи за интеграције засноване на слободи и међусобном уважавању уместо на сервилно, фаталистичко битисање под туђим јармом, а поготово јармом оних који не престају да показују непријатељство и према Српској и према српском народу у целини.

И, подједнако важно: оваквим приступом Милорад Додик ојачава своју државу и народ тиме што обезбеђује слободу геополитичког и економског избора, што неминовно слаби уцењивачки потенцијал садашњих колонијалних управника БиХ и њихових локалних помагача.

Јер ”безалтернативност” било ког правца неминовно води у укидање сваке друге алтернативе осим оне коју ти намеће неко други. А то дефинитивно није српски пут.