:Слободан Владушић: Сви смо ми бескућници

Негде у септембру 1994. године, прилично сам траљаво, дакле телефонски, тражио неку собу у Новом Саду, у којој је требало да проведем другу годину студија српске књижевности на Филозофском факултету. Коначно, после бројних промашаја, успео сам да пронађем нешто коректно. Својој будућој газдарици сам рекао да собу узимам и да ћу сутра у току дана да допутујем из Суботице у Нови Сад, како бих јој донео прву станарину. Рекла је да ће ме сачекати. Међутим, када сам се следећег дана појавио пред њеним вратима, казала ми је да је собу, у међувремену, издала пријатељу свог унука, а онда ми је ноншалантно затворила врата, као да сам бескућник који моли за помоћ. (Што сам технички у Новом Саду и био).

Ни сада ми није јасно зашто ме је та некоректност толико потресла, али ја сам тог дана одлучио да останем у Новом Саду и да не посетим ни једног од својих новосадских пријатеља, већ да целу ноћ проведем на улици. Управо, као бескућник. И тако је почело.

Када се спустила ноћ, посетио сам једну зграду на Лиману 3. Ушанчио сам се у лифту који сам пре тога закочио и тамо бих вероватно мирно спавао све до јутра, да сам био сам. Међутим, имао сам друштво: светло, које ме је упорно гледало са плафона лифта, те кораке у згради или мојој свести, који су упорно од‌јекивали око мене. Око 11 часова, напустио сам лифт. Упутио сам се, сасвим штреберски и сходно мом тадашњем просеку, ка свом факултету. Тамо сам се завукао у неко удубљење у фасади код амфитеатра. Било је, наравно, неудобно, јер није планирано да икада буде спаваћа соба, али корака и светла није било. Спавао сам отприлике до три сата изјутра, испрекидано, попут звукова Морзеове азбуке (кратко, кратко, дугачко, кратко) покривен само танком кожном јакном док ме није пробудио јесењи ветар са Дунава.

Тада ми је на ум пала ингениозна идеја, која је открила мој до тада неоткривени таленат за бескућништво: треба отићи на железничку станицу и преспавати остатак ноћи тамо, на клупама, у топлом, без ветра, зурећих сијалица и безбројних корака. И заиста, праћен упорним ветром који је за разлику од мене, био жељан дружења, након сат времена упорног хода, дошао сам до станице и њене чекаонице. А тамо ме је затекао хрчући крем новосадског бескућништва, који није заузео само клупе већ и под.

Непријатељска архитектура

Те слике бескућника, који спокојно спавају на станици, сетио сам пре неколико дана, док сам гледао подкаст, који ми је послао један мој берлински пријатељ и бивши студент. Емисија је говорила о „непријатељској архитектури“, „одбрамбеном дизајну“, или „дизајну против криминала“ на простору некадашње цивилизације Запада, а садашњег Мегалополиса.

Без обзира које име одабрали, садржај је исти: ради се о свесном и систематском отежавању живота бескућника. Тако су у парковима постављене нове, специјално дизајниране клупе на којима није могуће лежати или се наслонити, јер немају наслоне, а неке су начињене и од гранита, да би зими биле што хладније; на новим железничким станицама има свега сем столица, а ако неко покуша да столицу замени подом, обезбеђење га љубазно замоли да устане; најзад, неко се сетио да чак и вентилационе отворе кроз које зими струји топао ваздух тако обликује да се бескућници о њих не могу огрејати.

Уколико се овоме дода информација коју сам добио од једне колегинице, да се у француским школама деца уче да не дају храну бескућницима, онда постаје јасно да није у питању неки сплет бизарних околности, већ систематски, наднационални рад на индиректном убијању бескућника. (Ако неки од тих несретних, таргетираних бескућника буде негде нашао место за миран сан, можда ће сањати ону идиличну железничку станицу коју сам посетио у глуво доба ноћи, у јесен, 1994. када је Србија била под санкцијама, али још увек не и под бомбама; станицу на којој се бар могло безбрижно спавати, баш као и на оним клупама на Дунавском кеју, у што сам се лично уверио наредног јутра, када је свануло.)

Огромна разлика

На Јутјубу се може наћи велики број клипова чији млади аутори протестују против непријатељске архитектуре. Ти клипови су препуни најодвратнијих, али истовремено и најмаштовитијих начина претварања јавног простора у коме се може боравити, у простор кроз који се може само пролазити. Док све то гледа, човек долази на помисао, да је неко заиста уживао у непрекидном уништавању квалитета живота, не само оних чији је живот већ на самом рубу, већ и свих других становника градова, који су упућени на јавне просторе. Аутори клипова који описују непријатељску архитектуру, приљежни су у навођењу примера ове „архитектуре“, а неретко су у тој горчини, и духовити и пуни шарма, али оно што им недостаје јесте увид у шири контекст. За њих, непријатељска архитектура је нешто између глупости и безобразлука, при чему не примећују да има неке закономерности у томе да такве непријатељске архитектуре највише има у центрима Мегалополиса, односно у велеградима, који се хвале својим „космополитизмом“ и „толеранцијом“.

Непријатељска архитектура гура, лагано, али неумитно, бескућнике у смрт за коју нико неће бити крив (ни дизајнери клупа, ни архитекте станица без столица, ни довитљивци који смишљају начине како спречити грејање преко вентилационих отвора, ни они који су све то одлучили и наручили).

Да бисмо разумели шта се налази иза ових масовних (ин)директних ликвидација, морамо да бескућнике повежемо са људима над којима виси Дамоклов мач еутаназије, односно допуштеног (само)убиства. И једне и друге спаја исти статус: они више нису део економских токова Мегалополиса, те према томе, немају више разлог да постоје. То је зато што Мегалополис није наднационална држава, већ наднационална компанија. Разлика је огромна: грађанин у држави има право да постоји, зато што је држављанин те државе. Стога је у државама, ако ништа друго, могуће спавати на клупама у парку, а исте је могуће приметити и на дотрајалим железничким станицама. Држава може да буде незаинтересована за своје грађане, али јој неће пасти на памет да их убија.

Показна вежба

У Компанији, међутим, не постоје грађани, већ само (економске) честице које учествују у економским токовима: ако из њих испадну, а могу испасти у сваком тренутку, онда систем (Мегалополис) почиње да их нежно тиска ка гробу или још боље, крематоријуму, а пошто је „либералан“, односно прави се да такав јесте, оставиће честицама слободу да саме скоче у гроб/крематоријум (или да бар изгледа као да су то саме учиниле). Тако људи у Мегалополису почињу да личе на запослене у једној џиновској компанији у којој раде само док је профит од њих већи од њихових трошкова. Када се однос промени – постају бескућници, а то значи, а сад адио.

Феномен гуркања бескућника у смрт преко непријатељске архитектуре, представља очигледан прелазак преко прага хуманитета: држава може да буде равнодушна према бескућницима, али тек Мегалополис почиње активно да гура људе у смрт. Бескућници су као циљ врло паметно изабрани: до њих никоме није стало, јер да јесте, не би били бескућници. Међутим, њихово ликвидирање није невидљиво. То је показна вежба за остале економске честице, који још увек имају куће и станове, односно који стварају некакав профит: овако ћете и ви да прођете када постанете трошак, без обзира што сте људи. Јер то што сте људи, односно некадашњи грађани, некадашње државе, то више нема никакве важности: сада сте само економске честице и ништа друго.

Зато је судбина бескућника у Мегалополису важна и за нас, у Србији, иако на први поглед не изгледа тако. Она нас наводи на незгодна питања: да ли је Србија и даље држава или је постала анонимни део Мегалополиса? Да ли су Срби још увек грађани или су постали економске честице, који већ сутра могу постати трошак, попут Срба из окупиране јужне покрајине. Ако још увек нисмо Мегалополис, већ држава (Србија), извесно је да ће Мегалополис желети да све мање будемо Србија, а све више Мегалополис: када се то деси, да ли ће било ко у овој земљи желети да нас брани од Мегалополиса или ће се битка водити само око тога ко ће да нас прода Мегалополису? Народ без државе постаје маса бескућника, која ће се брутално борити за све мање преосталих клупа на којима се још увек може, колико-толико удобно седети или чак лежати, као у она стара, добра времена, када смо били сиротиња, али смо бар имали некакву кућу на властитом имену, па нам те клупе нису биле ни потребне.