о. Андреј Ткачов: САЖАЛИ СЕ НА ЧОВЕКА

Ако човек упадне у неку врсту греха, треба то да прихватиш мирно. Најбоље од свега – саосећајно. Али без радости и без „аха, увек сам говорио да ће он сигурно згрешити, тако му и треба, Господ обележава неваљалог“ итд. – нема потребе да се то говори.

Треба се чувати „да и ти не будеш искушан“, јер народна мудрост тачно каже: „Што осудиш, у томе ћеш и остати“. Ако осудиш дебеле, угојићеш се, ако осудиш похлепне, сам ћеш се разболети од похлепе, ако осудиш блудне, и сам ћеш пасти у блуд, ако осудиш оне који су изгубили веру, и сам ћеш веру изгубити. Не осуђуј никога док Господ не дође и не обасја оне у тами – сажали се на човека, чувај себе, да и ти не будеш у искушењу.

А ту је и „носите бремена једни другима“ – то јест, треба ставити плећа под крст који лежи на плећима ближњег. То је знак хришћанства. Постоји неколико знакова припадности Цркви: молитва за непријатеље, распињање тела „страстима и пожудама“ (у истој Посланици апостол Павле пише: „они који су Христови разапеше тело страстима и пожудама“). Покушај, настојање да грех не зацари у нашем мртвом телу, знак је припадности Телу Христовом. И – одсуство радости због туђег греха.

Често се дешава да се човек уздигне на позадини туђег пада: „Они су, ево, доле, а ја сам горе, они су прљави, а ја – у белом, они су такви, а ја – овакав. Веома је подла карактерна особина издићи се на позадини туђег греха. Морамо се упоредити не са грешником, него са безгрешним Господом, а на позадини безгрешног Господа морамо се помирити, понизити, и спознати своје грехе – како пише свети Јефрем Сирин: „Дај ми да видим своје грехе и да не осуђујем брата свога“. Односно, не улази у туђу душу, не преузимај функцију судије. Имамо једног Судију, о коме једна монашка прича овако приповеда. Причали су неком монаху о некаквом човеку, а он уздахну и упита: „Како живи тај брат?“ – Ма, лоше живи: и даље живи како је живео, не поправља се. – „О, то је лоше!“ И би узнесен умом својим пред ноге Христове, и Христос рече анђелима: „Избаците га: пре Суда Мојега он изрече суд“. То јест, осмелио се да суди слугама Мојим пре него што им Ја судим. И овај осуђеник много је лутао по пустињи, не једући хлеба и не налазећи заклона, опечен сунцем, плачући. Лутао је све док му се не јави Христос, враћајући му монашку благодат и обећавајући Своју заштиту.

Не можеш осуђивати човека, не можеш се радовати његовом паду. Човек је згрешио – никад се не зна: данас он, сутра ја. Сваки човек живи под страхом да ће починити било какав грех, све до смрти. Блуд, на пример, може да се распали у човеку који је спреман да једном ногом пређе у други свет. Немоћни старац, који је већ заборавио шта је и како је, може одједном добити снагу – „младост ће ти се обновити као у орла“, само у лошем смислу. И може постати отац у старости, са једним оком на гробу. Бива и тако. Не треба судити. „За шта год некога осуђујеш, у томе ћеш касније и остати“.

Стога ћемо пазити на себе. Очигледни греси су превише одвратни да бисмо их критиковали. Сви разумеју да су крађа, лењост, аљкавост, духовна и физичка нечистоћа, блуд, разврат, прождрљивост одвратне ствари: непријатно је да им се човек налази у близини. А ево тајних ствари: уверење у своју светост, ликовање пред гресима других, жеља за злом ближњему, танана тиха радост због туђег грехопада – то су демонске ствари које веома удобно продиру у душу.

Чувајмо се, драга браћо и сестре, јер је десет пута више непријатеља на десној страни него на левици. „Мрак ти је с десне стране“, и ако си са Богом, онда „неће ти се приближити“.

(Телеграм канал А. Ткачова; превео Ж. Никчевић)