Слободан РЕЉИЋ: Кадет Бењамин против Клаудије – Беч би морао знати да се муслимани не рукују са женама

ШТО ли се међу Србима диже толика бука око тога што је Бењамин Фукељ, којег у бечком Нојштату оспособљавају за часника Оружаних снага Босне и Херцеговине, одбио да се на традиционалној церемонији Терезијанске војне академије, а која представља врхунац годишњих активности те установе – рукује с министарком одбране Аустрије?

Фокус је на министарки и младом муслиману коме „вјера не дозвољава да се рукује са женским особама“.

Не верујем да је грађанин Републике Српске могао и на крај памети имати да је то – незамисливо. Наравно, да је свако у БиХ видео да је исламско основна линија раздвајања народа у БиХ. Наравно, да је Западу то била главна батина за подстицање грађанског рата у Босни.

Шта би друго било?

Вештачко-политикантско дељење језика? Покушај успостављања недодирљивих култура? Начин привређивања? Посебна наклоност некој врсти политичког уређења? Разлика у стандардима становништва? Однос генерација према одласку из земље?

Па, ништа од тога.

Основна подела у БиХ иде религијском линијом, а главни штапини динамита који су гурани у трошне темеље Социјалистичке Републике БиХ имали су форму подгревања исламизма у тзв. Босанским Муслиманима (како су се тада звали), па је тако на чело тог покрета и изведен „млади муслиман“ Алија Изетбеговић, а не неки европскији муслиман какав је, нпр. био Адил Зулфикарпашић иако није био усмаљен, а можда не би био ни мањина – да процеси споља нису вођени милитаризацијом муслиманства.

То се, уосталом, радило бар век и по. Од Аустрије и Бењамин Калаја, преко Хитлера и Павелића до Клинтона и лорда Овена. Идеја је проста – граница српска држава на западу, не може да пређе преко Дрине, колико год Срба било тамо.

Беч је то, наравно, подржавао свом својом моћи. Шта они мисле о муслиманима је једна ствар, а на шта су све спремни да би наудили Србима – то је друго. То траје, као што рекосмо.

Ово што се десило у Терезијанској војној академији је цена сумануте западњачке непринципијелности а тај војни објекат згодно је место за тај симболички чин. Јер, како бележи један хрватски повијесни сајт: „Терезијанска војна академија, прва војна академија на свијету, основана је 14. просинца 1751. године. Добила је име по знаменитој царици Марији Терезији, која ју је и утемељила. За успоредбу, славна америчка војна академија West Point основана је формално тек 1802. године.”

Згодно место да се млади муслиман истакне. И да пошаље поруку: “Алахово проклетство је на жене које опонашају мушкарце и на мушкарце који опонашају жене.” И: “Жена се узима због четири ствари: због имовине, ради доброг рода, због љепоте, због побожности. Држи се ове побожне!“

Дакле, кадет Бењамин Фукељ из Сарајева је – по формалним вестима које имамо – добар ученик за потпоручника за Оружена снаге БиХ, а тамо учи војну школу јер суверена БиХ има војску, али је без високе војне школе. (Исто је и у Црној Гори.) И онда се неко време за бошњачког официра учили у Турској, али се управитељима суверене БиХ учинило да је боље да се годишње 22 кадидата/киње шаљу у Терезијнаску академију.

Турска је ту, наравно, „природнија“ јер тамо муслиман може бити муслиман, а не изгледа да ће скоро имати жену за министра војног. Али Запад зна – контрола војске је приоритетна радња.

Даље, кадет Бењамин Фукељ се понашао, рекао бих нормално јер он долази из БиХ којом управљају Високи представници (било је и Аустријанаца) који на глас поштују исламско, а истовремено инсистирају на – грађанској Босни. Грађанско је да би се притискали Срби. Млади Фукељ је правилно схватио да је глупо да у тој шизофренији не учествује без остатка. Одлучио је да буде муслиман и – то је!

Шта се Аустријанци ту буне? Бар би они морали да знају да се муслимани не рукују са женама. То што они недовршеној држави БиХ донирају школовање официра – наравно из свог рачуна – не значи да кадети, које уче да држе до војничке части, морају да се одрекну своје личности.

Овај Фукељ је, изгледа васпитан момчић, он је организаторима и пре церемоније рекао шта он не може да чини, они су га чак били одстранили, није био на бини, али онда је неко (министарка или неки ревносни саветник) помислио да „није вјера чврста у муслимана“, па су га вратили из позадане…

Бењамин се показао као најпостојанији. Што јесте за респект. И Клаудија Танер је доведена у ситуацију да бечкој дами мушкарац из старе аустријске провинције одбија пружену руку. Јер, момак се држи вишег принципа од церемонија најстарије војне академије…

Кажу да му онда, по казни, нису дали ни прстен који се у таквим приликама додељује. Равнотежа је ту – министарки није пружена рука, а онда је та рука остала без прстена.

Освета Запада је губитничка.

Што ли се, и даље се питам, међу Србима у БХ-војној администрацији диже толика бука? Они, по изјавама, не држе до те војске и доживљавају је као опасност по Републику Српску и немају реалних разлога да жале због инцидента кад је Аустрија у питању, јер из Беча према Бањалуци ништа добро није ишло.

Срби се чак нису потрудили ни да ствар доведу до тачке која би Аустрију јавно суочила с – реалношћу. Шеријат (исламски правни систем) није успостваљен у Босни, али од њега се није одустало. То грађанско које Запад подржава а Бошњаци гурају – је политички рат и нема јасне последице по друштво.

Елем, заменик министра одбране у Савету министара Александар Гогановић јавља да је Зукан Хелез министар одбране, у тајности потписао уговор са Бењамином Фукељом. „Мој шеф кабинета јутрос ми је потврдио информацију да је тај кадет још у понедељак потписао уговор са Министарством одбране у Савету министара и од тада је он званично припадник Оружаних снага БиХ у почетном официрском чину, потпоручник.“

На то начелник Заједничког штаба Оружаних снага БиХ генерал-мајор Гојко Кнежевић изјављује „да ће покренути дисциплински поступак против лица које је на Терезијанској војној академији у Аустрији изазвало инцидент, без обзира на пријем у професионалну војну службу“.

Мени се, пак, чини да је од те очекиване формалности важније суочити себе и западне окупаторе да се министар Хелез, поводом овог случаја, огласио писмом два дана касније – тек пошто је „не само о скандалу у Аустрији, већ и о ‘укупној геополитичкој ситуацији у свијету, са фокусом на агресију Русије на Украјину и ескалацију рата на Блиском Истоку и ситуацији у региону и нашој земљи’ ” разговарао са реисом Хусеином Кавазовићем.

То Босну и Херцеговину, по дејтонској формули заједницу три народа и три вере, помера из њене секуларне равнотеже у тачкама у којима је договор по правилима једне стране немогућ. Ваљда је и неуравнотеженом Билу Клинтону било јасно да два хришћанска народа не намеравају, ни по коју цену, да живе у исламској држави.

Министар Хелез се ту дао у „филозофирање“ те је поступак кадета Бењамина назвао „гафом“, па утврдио да кадет има „своје право и да вјерује“,  али он ће о свему, па и о евентуалним санкцијама према војнику, „заузети коначан ствав кад инспектор којем је дао налог да све испита достави свој извјештај“. Јасно је да из овог следи једна нова босанска квадратура круга.

Реис Кавазовић никад није крио своје јасне ставове слабе толеранције према једнакости хришћанских других, а западни амбасадори су се правили да то не чују те су се хватали оних речи које су ударале против српског неприхватања „грађанске опције“.

Циркус ће се наставити, с тим што ће се на жици све теже одржавати равнотежа.

Као што у расправама на интернет-порталима вели један јављач: „Морамо поштовати његова људска права, такав нам је Устав. Не кривим младог официра, његова је воља хоће ли бити религиозан у служби и приватно, а одговорност је на старјешинама који су знали његова увјерења и ставове, па су га, унаточ томе, послали… Он сутра неће хтјети током обављања посла да разговара са женама у служби јер су ‘харам’ и тако ће угрожавати обављање задатака. Шиканират ће жене у служби… а природа овог посла то не подноси и њему ту мјесто није. Послали су га да се о трошку државе школује и намеће своја увјерења. То му није харам (забрањено, прим. аут.)?

Није му харам да се школује са другим немуслиманима? Сутра, по истој логици, неко може да мрзи ове или оне, да је расиста или било шта друго. Никакве разлике нема и то је увјерење које је засновано на нечему. Коме ће сутра да служи тај лик?“

Други забринути јављач: „Људи не виде шуму од дрвета. Мисле да је само руковање дио увјерења религијских. Има ту још увјерења, руковање је само мали дио тога. Шта мислиш каква још увјерења темељена на вјери он има, а која га додатно чине неподобним за овај посао? Има још најмање хиљаду, али неко га је (баш зато) сматрао подобним да му омогући да брука државу под изговором вјерских увјерења. Демократија и људска права су једно, наши тумачи су друго.“

Ове искрене приче забринутих грађана говоре о суштини. Каква демократија и људска права!?

Ако узмемо да тај млади човек верује искрено у шеријат а и то јесте његово право – то Босну и Херцеговину чини не само немогућом него и недопустивом државом. Цела БиХ ни под каквим условима у времену овом то не може постати. Не због тога што шеријат не би требало да негде постоји и да он нема вредности, него зато што је немогуће очекивати да у европском цивилизацијском кругу који покрива континет, неки несмуслимански народ мирно пристане да се то законодавством на њему примењује. Свашта је овде виђено и свашта се виђа, али постоји неки крај западног будалесања и политичке неодговорности. То траје три деценије и сад већ увелико прелива.

То открива сву непромишљеност америчких државних конструкција. Таква политика насиља није способна да било какав владајући механизaм промисли дугорочно. Практичност коју они следе може само да производи хаос који ће све теже бити држати и у минималном реду.