Слободан Рељић: Разгледница из Стразбура, са гробља слободе штампе

Лепо и охрабрујуће је изгледала вест која је 2. октобра стигла из Стразбура: Парламентарна скупштина Савета Европе (ПС СЕ) усвојила је резолуцију којом се признаје да је оснивач Викиликса Џулијан Асанж био политички затвореник у Великој Британији.

У том документу под називом „Притварање и осуда Џулијана Асанжа и њихов застрашујући утицај на људска права“, који је раније објављен на сајту ПС СЕ, указује се на значај слободе штампе и наводи да „оштро поступање према Џулијану Асанжу, који је недавно пуштен из притвора након више од деценије политички мотивисаног кривичног гоњења за његов новинарски рад“, заслужује посебну пажњу.

(Не)брига за слободу говора

А онда плус – изражава се забринутост да „несразмерно оштар третман“ према њему „ствара опасан застрашујући ефекат и климу аутоцензуре која утиче на све новинаре, издаваче и друге који извештавају о стварима од суштинског значаја за функционисање демократског друштва“.

Добро, није Парламентрана скупштина Савета Европе нешто што директно утиче на догађаје, али – принципи су важни! Кад знамо шта хоћемо, нешто ћемо и да урадимо! За демократију, слободу говора, слободу штампе… Јер, то су европске вредности! Цивилизацијске, такорећи.

Али…

Вест садржи и конкретно: „За резолуцију у ПС СЕ, коју чине посланици из 46 држава чланица Савета Европе, гласало је 88 посланика, 13 је било против, а 20 је било уздржано, саопштио је Викиликс на свом налогу на друштвеној мрежи Икс.“ И то се није објашњавало. Победи се у зубе не гледа.

У ствари, како нам је после на те нане разјашњавала Наташа Јокић са лица места, из Стразбура (сајт Балкан магазин), то бејаше и срамно и – „својеврсна разгледница сутона Европе“.

Џулијан Асанж је са супругом седео на галерији и гледали су…

Пирати изнад кукавичијег гнезда

Од 306 посланика ПС СЕ само трећина их је била у сали. Исландска посланица Суне Еварсдотир поднела је извештај о последицама затварања „без преседана“.

Она је, иначе, чланица исландске Партије пирата, која је нетипична за савремену Европу јер инсистира на „директној демократији“ – „где сви људи заједно одлучују о свим стварима од јавног значаја. Карактеришу је велике скупштине народа, познате још и као зборови, сабори и слично.“ Што за Исланд и није нелогично: популација од 380.000 становника, око 3,7 становника по квадратном километру; најређе насељена држава у Европи, и једна од 20 најређе насељених држава на свету. Готово две трећине популације живи у главном и највећем граду Рејкјавику. Странка је основана 2012. и стално је опозициона, са подршком од око 10 одсто. Противи се да Исланд буде у ЕУ, брине о бескућницима и за декриминализацију је употребе дрога.

Тако да су „озбиљни посланици“, они којима је важно како ће их по оваквим питањима обележити САД и Велика Британија, избивали из сале. Од оних који су остали британски и пољски су одлучно гласали „не“ и, ко би рекао, подржао их је, са српске стране, извесни Владимир Ђорђевић са листе „демократске“ Нове ДСС. Машалах!

Сама расправа о случају који је више од деценије био у центру интересовања светске јавности била је као од беде. Пет обавезних који прате извештај и – 12 оних који су додали још по нешто. Као да се расправљало о Србима које Албанци прогоне са Косова.

Ово је, дакле, Европа која не налази да је важно што јој је „Викиликс потврдио постојање тајних затвора, киднаповања и илегалне трансфере затвореника које су спроводиле Сједињене Државе на европском тлу, а које је и ПС СЕ већ осудила у резолуцијама 2006. и 2007, на основу извештаја Дика Мартија о бесправним изручењима и тајним затворима и летовима ЦИА чију је веродостојност касније потврдио и сам тадашњи председник Буш (јуниор)“.

Слобода је ропство

Тужни Орвел се узалуд надао да су његове досетке цинизам. „Рат је мир! Слобода је ропство! Незнање је моћ!“ То су данас водеће европске вредности. С њима се лакше живи. Ко тако кличе виђен је за парламентарца, министра, начелника генералштаба, главног уредника медија…

Добро, било је овај пут у ПС СЕ и полемичких тонова. Да се приредба не угуши у досади. Француско-енглески матине ријалити, по правилима La commedia dell’arte.

Лорд Ричард Кин је са милтоновских висина одбио сваку могућност да онај кога Британија трпа у затвор може бити „политички затвореник“ као и – да би држава слободарских Енглеза могла бити и на који начин „одговорна за психичке последице његове (Асанжове) дугогодишње изолације“.

Француз Емануел Фернандез је знао како се одговара Енглезима као фундаменту недодирљивих англосаксонских малтретирања света – па је подсећао да су „извештаји Викиликса о затвореницима у Гвантанамо Беју открили незаконито изручење и мучење 780 муслиманских мушкараца и дечака, од којих су многи били потпуно недужни и заправо су их продавали криминалци у њиховим земљама који су их претходно киднаповали“.

Па је додао: „Асанж је радио за људска права откривајући умешаност такозваних демократских држава у неописиве злочине.“ И онда гласно похвалио Асанжа јер је „такође радио у јавном интересу, а посебно за моју земљу, Француску, откривајући да је америчка агенција за националну безбедност, НСА, прислушкивала три француска председника између 2006. и 2013. године.“ Не, није се демократска Француска на то наљутила, него – није одушевљена таквим гафом.

Немци се и нису грубо оглашавали што се њихови канцелари прислушкују, јер то је ваљда у демократијама окупираних земља стандард. Па шта. Нису сви канцелари Бизмарк. Добро је да их не рањавају телефоном, што се – после израелске операције у Гази с пејџерима и воки-токијима – појавило као реална могућност.

Крици Асанжовог карактера

Додуше, све „тврде демократије“ морало је мало нервирати то огољавање и рутина која показује да су европске вредности оглодане коске и да је глупо то и нападати и бранити.

Али сада могу да се праве да немају времена за ситнице. Ту су сад Руси и – рат! Озбиљна ствар и озбиљним парламентарцима сад није до слободе мишљења.

„Пре је постојала разлика између убистава и рата. Сада је то спојено у један фактор и већина мета у Гази је бомбардована као резултат таргетирања од стране вештачке интелигенције“, учи их и даље по такту свог карактера Џулијан Асанж док они беже од резолуције.

Они у кантини пијуцкају виски и ‘кока-колу’ а он, по праву слободе говора, прича своју причу. „Веза између вештачке интелигенције и надзора је важна. Вештачка интелигенција мора да има информације да би изнедрила мете, или идеје, или пропаганду. Када је реч о коришћењу вештачке интелигенције ради масовних убистава, надзор почиње од телефона, од интернета и то је кључно за тренирање тих алгоритама вештачке интелигенције. Пуно ствари се променило, неке су остале исте. Пуно је могућности и ризик је велики“, поручује им и вели: „Још увек се трудим да разумем каква је ситуација и можда ћу нешто паметније моћи да кажем касније.“

После британске гостољубивости од 12 година – од 2012. до 2019. налазио се у амбасади Еквадора у Лондону која му је пружила уточиште, а од 2019. до 2024. био је затворен у британском затвору Белмарш – реално, ово му сад дође као да је избачен у еденски врт. Мирно седи у европском парламенту, гледа како јесте био апсолутно у праву кад је јављао да је то што се види само циркус а да се мрак иза тога шири ваљда до Месеца, и шта… Ништа. И, сад може да устане, изађе из овог стразбуршког парламентарног затвора и оде где му је воља. Енглези нису имали толико смисла за слободарски хумор.

Тако да Асанжу све ово није ни близу онога шта је њему демократија дала, а посебно „старе демократске државе“.

Круг у тами

Али, кад се погледа с намером да се сагледа, да, добро је речено – ово јесте разгледница коју „демократска“ Европа шаље свету а на којој је лепо показана сва буђавост њене светле демократије.

Асанж се неопрезно бавио обавештавањем јавности. Јесте он обавестио свет о многим стварима, али није пазио… Па, као да је Рус. Све до чега је дошао бацао је на интернет. А не треба све. Јер, кад Рус или Кинез то баца можеш да кажеш да је пропаганда, дезинформисање, па да то забраниш у трену, али кад је човек из „демократског света“ – процес је бивао компликованији. И збуњивао се демократски свет. Сад је и Асанж, пошто је остао при здравој памети, признао да је радио лоше ствари и – може да одахне, па и да лаје као безуби пас…

Јер, он је и сад у Стразбуру говорио „да је ослобођен не зато што је правни систем функционисао, већ само зато што је ‘признао кривицу за бављење новинарством’. Говорећи пред Одбором за правна питања и људска права ПС СЕ Асанж је истакао да је влада Сједињених Америчких Држава ‘инсистирала’ на томе да он не поднесе тужбу Европском суду за људска права.“ Тј. да је он слободан – да не подноси тужбу. Чему? Само би неслободан човек покретао процесе у којима би се САД морале бавити и судијама да независно одбију Асанжова прекорачења допуштене одбране.

Да, може да критикује новинарство Асанж – чак и да прича како САД „криминализује“ оне који немају очи да виде и уши да чују „како треба“, али неће то „озбиљни демократски“ радници узимати озбиљно. Подржаће га „пирати“, може бити и екстремни десничари, антиваксери, популисти, дезинформатори са Истока…

Увек се нађе неко, али у мејнстрим медијима за Џулијана Асанжа места неће бити. Без обзира на то што је некад био њихов изузетни извор информација. Досетио се Запад да су то биле лоше вести. И да је то лоше за слободу. У доброј слободи људи се не збуњују. Демократске вредности морају спашавати демократију. Каква год да је!

P. S.

Често се у оваквим приликама сетим сведочења у књизи насловљеној Круг у тами Дајане Џонстон, Американке која је Европу пролазила од педесетих до данас а преко Београда, Рима, Париза до Брисела. „Почетак 21. века представља чудан период у коме свако ко оспори или једноставно доведе у питање ‘заједнички наратив’, било да је реч о клими, имиграцији, полу, односно роду, ратовима за промену режима, може бити осуђен као ‘порицатељ’ или ‘теоретичар завере’ или ‘расиста’ или ‘апологета диктатора’. Притисак да се људи уклопе у шаблон невероватно је повећан, а све је израженија и цензура мишљења која се карактерише као ‘говор мржње’. То застрашивање спречава јавну дискусију.“

Свака дебата налеће на претњу да ће да „одведе на погрешан пут“. А демократија то не може да дозволи. Макар је нестало.