Милорад Вукашиновић: Нови прилози за Брозову „цивилизовану сахрану“
На почетку овог текста подсетио бих читаоце Новог стандрада да сам се почетком године темом „цивилизоване сахране“ Јосипа Броза Тита и измештања његовог гробног места са ексклузивне локације у Београду бавио у два одвојена огледа (ОВДЕ и ОВДЕ) у којима сам настојао да образложим идеју за коју ми се учинило да је од вишеструког значаја за српски народ.
Реакције на поменуте текстове биле су веома солидне, упркос одређеним примедбама, да је реч о питању које није од значаја за српско друштво које је суочено са бројним изазовима на унутрашњем и спољнополитичком плану, а што пратиоцима овог портала није потребно посебно објашњавати.
Вероватно би све остало у домену пуких наглабања да није било иницијативе градоначелника Шапића о измештању Броза из Куће цвећа, за коју слободно могу да кажем да се темељила на суштинским ставовима које сам саопштио у поменутим текстовима.
Разуме се, овим никако не желим да за себе присвојим једну идеју, коју су у протеклих неколико деценија после Титове смрти, многи заступали и која нам се непрекидно враћала у циклусима, уосталом као и свако контроверзно историјско питање на које као друштво још увек нисмо у стању да дамо зреле одговоре.
Без намере да се понављам, истакао бих да сам се у наведеним огледима искључиво бавио раздобљем 1945-1980. година, када су Брозове одлуке биле државничког карактера. Напоменуо сам и да би сваки другачији приступ био у основи разматрање односа снага унутар једног „секташког култа”, што је несумњиво била предратна КПЈ.
Такође сам избегао да се бавим пикантеријама из Брозовог личног живота и анегдотама о његовом стварном идентитету, сматрајући да ово питање више голица машту читалаца популарне литературе. Јер нема никакве сумње да се Тито више пута јавно декларисао као Хрват, а колико је мени познато последњи пут је то учинио у разговору са Стевом Крајачићем, уочи усвајања Устава из 1974. године. Тако да његову личну опоруку свакако не треба доводити у питање.
Свестан сложености наведене тематике, у оквиру које се несумњиво огледају и односи снага унутар тадашњег хладноратовски подељеног света, настојао сам да детаљније разјасним искључиво она питања за која верујем да су ослоњена на чврсте аргументе које нико не може да оспори. Због тога сам у првом делу текста писао о „мистерији 1948. године“, затим односима Тита и Ватикана, као и америчким идејама о формирању једног „антикомунистичког конзорцијума“ у оквиру којег је бивша СФРЈ вазда имала посебно место.
У другом делу огледа фокус је био на америчком погледу на Југославију и Тита као личног гаранта реализације њихових стартешких циљева у овом делу Европе. У том смислу је посебно индикативан чувени говор Бжежинског о стању у Југославији из августа 1978. године, у којем овај истакнути амерички геополитичар отворено најављује разбијање некадашње државе и подршку сепаратистичким покретима, али и исказује страховање о будућој политици Југославије после Титове смрти. О свему томе је осамдесетих година прошлог века писала и југословенска штампа.
Тајни досије Броз
Процес „детитоизације друштвене свести“ у Србији отпочео је одмах после његове смрти 1980. године и одвијао се више стихијски кроз разне неформалне манифестације народног незадовољства, попут сахране Александра Ранковића.
Повод за појаву антититоизма у Србији биле су првенствено демонстрације на Косову и Метохији 1981. године и сазнање да је реч о процесима који су дуго и темељно припремани, уз отворену подршку Броза и његовог режима, у оквиру којег је српским комунистима била намењена улога бедних статиста у једној вешто режираној представи која је претходила доношењу Устава из 1974. године.
На одређене ствари које се односе на развој ситуације на Косову се заборавило. Подсетимо, одмах по завршетку Брионског пленума и унутарпартијског тријумфа антисрпских снага, Тито је одржао говор у Приштини. Реч је о догађају који је пресудно утицао на будуће неприлике у јужној покрајини. Броз је тада први пут јавно рекао да су Албанци већина на Косову, као и да сви (мислећи на Србе) морају да науче албански језик.
Такође је истакао да Албанци имају право на заставу, које нико не може да им одузме. Свега месец дана након овог обраћања почео је прогон српских и црногорских кадрова, као и појава лажних албанских доктората и стварање некакве шиптарске академске заједнице на једнонационалној и шовинистичкој основи. Уз непрекидно етничко чишћење и иживљавање над Србима, и разуме се, ћутање највиших државних и партијских форума.
Такође је мало познато да је готово све своје акције Броз усклађивао са утицајним католичким покретом, који је баш тих година почео да показује необично интересовање за догађаје на Косову и Метохији. Тако је 1968. године Карл Косел, референт у Конгрегацији за ширење вере, у разговору са Стјепком Хумелом – тадашњим саветником југословенског изасланства при Светој столици – изразио очекивање да ће Албанци добити републику у Југославији, дефинишући ову могућност као „акт племенитости, политичке мудрости и далековидости”.
Данас није никаква тајна да је Ватикан имао слично становиште и о дешавањима за време Маспока у Хрватској, трудећи се да своју подршку сецији ове некадашње југословенске републике уклопи у шири стратешки концепт Источне политике који је подразумевао „мекши однос“ према комунистичким режимима.
Када је реч о Брозу, ватиканска дипломатија је „куцала на отворена врата” – о чему сведочи низ догађаја – од којих је свакако најважнији била тајна предаја југословенске архиве о злочинима у НДХ. О овом незапамћеном скандалу у режији Броза, шеф југословенске обавештајне службе Александар Ранковић је случајно обавештен, и то од стране нашег амбасадора у Италији, који му је пренео ово сазнање мислећи да је реч о акцији која је усклађена уз сагласност наше обавештајне службе.
То је, уједно, био и основни разлог за Ранковићеву смену, која је убрзо уследила на Брионском пленуму. Вреди ли уопште наглашавати да је реч о гесту који испуњава сва обележја „кривичног дела велеиздаје“ и који се савршено уклапао у стално спречавање емпиријских истраживања геноцида у тзв. НДХ. Они у Србији, који данас жустро реагују на иницијативу о измештању његовог гробног места, требало би да макар одговоре на питање о томе зашто Тито никада није посетио Јасеновац.
Националистичка хистерија се – под утицајем идеја Маспока – испољила и у Црној Гори, у којој је 1972. године срушена Његошева капела, а забележено је заједничко пропагандно деловање Ватикана и Брозових комуниста против митрополита Данила Дајковића, од којег се захтевало да прихвати овај варварски чин.
Под утицајем Маспока у Црној Гори, тада се обнављају усташке идеје о Црногорцима као „црвеним Хрватима” – засноване на идеолошко-историјским фантазмагоријама Савића Марковића Штедимлије – ратног злочинца и штићеника Мирослава Леополда Крлеже. Тиме је постепено стваран амбијент за усвајање Устава из 1974. године.
Устав из 1974. године
Да подсетимо и на поступак усвајања злогласаног Устава из 1974.године који је био формално препуштен савезној комисији с Мијалком Тодоровићем на челу. Суштински рад на овом акту био је недело тзв. Кардељеве радне групе која је деловала са изразито антидржавних позиција.
Борисав Јовић је у књизи Како су Срби изгубили век. Трагична судбина Срба у заједничкој држави (2016) објавио и садржај тајно снимљеног разговора Тита и Стева Крајачића, чији су обавештајни педигре и подршка хрватском национализму били познати и његовим савременицима. У најкраћем, до сусрета је дошло уочи усвајања Устава из 1974. године.
Основна Титова намера била је да се после његове смрти Хрватској омогући државна самосталност, а том приликом и присвајање територија с већинским српским живљем. Поред тога – Тито је наложио Кардељу да се универзално право народа на самоопредељење уставноправном алхемијом трансформише у право република на самоопредељење – што ће, како је истакнуто, подржати и новостворене нације: Муслимани, Македонци и Албанци.
Према Титовом плану, Србију треба лишити Војводине и Косова и Метохије и свести на територију коју је имала пре Првог светског рата. На Крајачићево питање како ће на све то реаговати Срби, Броз је одговорио да ће „они (Срби) прихватити све оно што је добро за Југославију”.
И тако је заиста и било. Мијалко Тодоровић је позвао посланике Савезне скупштине да прихвате Устав, уз образложење за које је касније рекао да га чак није ни писао. На његову – али и срамоту свих тадашњих водећих српских комуниста – који су се сагласили са претварањем Србије у територију без правног наслова, односно у њено потпуно нестајање. Ово чињеницу ваља стално истицати у полемикама са садашњим чуварима екслузивне локације Титовог гроба у Београду.
Све ове околности пресудно су утицале на појаву таласа огромног незадовољства у другој половини осамдесетих година прошлог века, а што је кулминирало усвајањем Устава Републике Србије 28. септембра 1990. године, којим су дефинитивно покрајинама Војводини и Косову и Метохији одузети сви елементи државности које им је даривао лично Броз.
Да ли уопште треба наглашавати да су на челу тог покрета били Слободан Милошевић и Социјалистичка партија Србије, иста она партија која се данас тако олако одриче најсветлијег периода у својој историји, и чији је председник на срамоту свих нас сахрањен у дворишту своје приватне куће у Пожаревцу.
Тито и НАТО
Завршетком Хладног рата бивша СФРЈ постала је непотребна земља. Победом Запада у том рату нарушена је равнотежа снага, па се приступило демонтажи југословенске државе. У процесима разбијања Југославије – САД, Немачка и Ватикан су исказали највиши степен непријатељства према српском народу – што је кулминирало злочиначким бомбардовањем Републике Српске 1995. године и СР Југославије 1999. године.
Један угледни француски теоретичар проницљиво је уочио да су се спољни актери у југословенској кризи понашали „као извршиоци Титовог тестамента“, мислећи на Устав из 1974. године, али и на друге аранжмане тајног карактера за које није знала српска јавност.
Познато је да је СФРЈ постала део западне интересне сфере још 1948. године. Каснији Бледски договори 1954-1955. године са Грчком и Турском били су само додатна формализација ових идеја, које су дограђиване 1960. године, када се СФРЈ обавезала на пуну логистичку подршку Западу у случају неког „великог рата у Европи”.
После Титове смрти 1980. године – у име Председништва СФРЈ – правну ваљаност поменутог уговора потврдио је Лазар Колишевски. На тај начин пада у воду још један титоистички мит о политици несврставања СФРЈ у Хладном рату. Истовремено се урушава и аргумент о могућем противљењу Москве којој је била веома позната Титова улога Тројанског коња у комунистичком покрету. Баш као што је таква Брозова улога била позната и још једном великану европске политике – генералу Де Голу.
Коначно, после Брозове смрти 1980. године најважније светске архиве од Ватикана, Лондона, Вашингтона и Москве, до Маршалата у Београду – и даље су затворене за истраживаче – што задатој теми даје изразито „конспиролошко” значење. Из ове својеврсне „завере ћутања о Титу” слободан сам да, пре свега, закључим да процес декомпозиције постјугословенског простора на штету српског народа још увек није окончан. Јер и оваква Србија, лишена фактичког суверенитета на Косову и Метохији, још увек је за многе велика.
Због тога је за многе важно очување екслузивне локације Титовог гробног места у Београду. Јер она је у њиховој свести један од симбола окупације Србије. За оне који не верују у ово што пишем, нека се присете начина на који је постухмно додељен Труманов орден ћерки генерала Михајловића.
Уз хиљаду ограда америчке амбасаде у Београду о томе да је реч о једном неформалном чину који не одражава ставове званичне америчке политике за коју смо ми још увек „србочетнички агресори“ на околне народе и државе. Зато би измештање Брозовог гробног места на неку примеренију локацију представљао важан чин нашег унутрашњег националног сазревања, али и симболичке „деокупације Србије“.
За оне који се противе Титовој „цивилизованој сахрани“ подсетио бих да је шпанска влада приликом измештања Франкових посмртних остатака из „Долине палих“ као кључни аргумент навела чињеницу да се национално помирење не може заснивати на идејама једне личности чији је режим убијао неке Шпанце. Такав приступ добио је и пуну подршку Католичке цркве.
Милорад Вукашиновић је српски новинар и публициста. Аутор је књига „Суочавања-изабрани разговори” (2003), „Тренутак истине” (2006), „У тамном срцу епохе” (2010), „Рат за душе људи” (2011) и „Мислити просторно” (2021). Ексклузивно за Нови Стандард.
ЛИТЕРАТУРА:
- Пеђа Радосављевић, Односи Југославије и Свете столице: 1963-1978, Службени
гласник, Београд 2012; - Дарко Худелист, Говор Збигњева Бжежинског из 1978, Глобус, 3. I 2014;
- Борисав Јовић, Како су Срби изгубили 20. век, Службени гласник, Београд 2016.
Извор Нови Стандард
Насловна фотографија: Keystone/Getty Images
