Љубиша Маленица: Литијама против литијума

26.09.2024. - 9:59

Прије нешто више од двије године, Ана Брнабић, тада у улози премијера Србије, је на конференцији за новинаре у Београду истакла, поводом могућности експлоатације налазишта литијума од стране енглеско-аустралијске компаније Рио Тинто, да је стављена „тачка на Рио Тинто у Србији. Уговоре никада нисмо имали, као што смо више пута и рекли“. Истовремено, у оквору истога чланка БиБиСи-ја на српском језику напомиње се да су неки људи већ „продали некретнине – куће, имања, њиве – међународној компанији која је више година вршила истраживања на том терену“ на шта је Брнабић одговорила потврдом о укидању „Уредбе о утврђивању Просторног плана подручја посебне намене за реализацију пројекта експлоатације и прераде минерала јадарита Јадар од 13. фебруара 2020. године. Просторни план је укинут и више не постоји. Самим тиме поништени су сви управни акти у вези са компанијом Рио Тинто, односно ћерком фирмом Рио Сава експлорејшн, све дозволе, сва решења и све дозволе“.

Све се ово догодило 20. јануара 2022. године, нешто више од мјесец дана прије почетка руске специјалне војне операције у Украјини, која заједно са својим глобалним посљедицама има своје мјесто у узрочно-посљедичном низу који нас је опет довео до ситуације у којој Срби морају у, декларативно, сопственој држави да од, наводно, својих власти протестима потражују заштиту против глобалних корпорација гладних туђега богатства.

Након двије године, у једном новом обраћању јавности, од 18.07.2024. Ана Брнабић, овај пут у улози предсједника Народне скупштине Србије, оправдава уопште пословање државе Србије са Рио Тинтом истицањем да је „Демократска странка довела Рио Тинто у Србију. Читав тај пројекат преузима Демократска странка Србије, влада Војислава Коштунице, и први документ, дакле истражна права, издаје у јуну 2004. године. Дакле, то је први кључни тренутак“.

Истовремено, Брнабићева је напоменула значај 2006. године, када је измијењен Закон о рударству и енергетици из 1995. године те обрисани чланови 14 и 15 који су регулисали процес јавнога надметања.

Као што се може уочити, у периоду од двије године, наратив по питању активности Рио Тинта се у потпуности промјенио. Од „стављене тачке“ до „крива је Демократска странка“ налази се читав спектар преосталих ставова по овоме питању. Такође је веома илустративна околност да је Уставни суд, чудом чуда, донио одлуку у корист стране транснационалне корпорације а не грађана Србије прогласивши ранију одлуку Владе неуставном и незаконитом. Сама Влада Србије, предузетна и радишна, није дуго чекала већ је само пет дана након судске одлуке представила нову Уредбу у „циљу реализацију одлуке Уставног суда, како би се обезбедила могућност даље примене Уредбе и како би се започети поступци окончали на уставан и закони начин, Влада доношењем Уредбе предузима мере којима би се правни поредак вратио у стање које је било пре доношења Уредбе која је проглашена неуставном“.

Уставни суд је, у своме саопштењу са 9. сједнице само установио неуставност раније Уредбе којом се онемогућава експлатација литијума из руде јадарита. Чланак портала Нова.рс на ову тему наводи да је дати суд у саопштењу навео да се његовом одлуком „не оживљава претходно укинута Уредба о утврђивању просторног плана подручја посебне намене, али се све поново пребацује на Владу Србије, на којој је да одлучи о даљој реализацији конкретног пројекта“.

Правник Родољуб Шабић, дајући изјаву за исти медији, истиче да „Уставни суд, заправо, није ни дао никакво озбиљно образложење за своју одлуку. У саопштењу које је суд дао наводи се да је Влада прекорачила границе надлежности доносећи Уредбу на начин „који није у сагласности са чланом 3 Устава и са неким одредбама Закона о Влади“. Али не наводи се ни једна једина конкретна одредба Закона о Влади. Зато у контексту конкретног проблема позивање на члан 3 Устава који гласи, да цитирам, „владавина права остварује се слободним и непосредним изборима, уставним гаранцијама људских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону“ неизбежно делује као испразна фраза, флоскула…И тада се (у тренутку када је донесена одлука да се онемогући ископавање литијума оп.аут.) говорило о намерној грешци Владе. У том контексту помињано је да су одредбе о времену ступања уредбе на снагу, намерно артикулисане на неуставан начин да би се у поступку пред Уставним судом дала шанса иницијативи Рио Тинта да се уредба укине. У одсуству озбиљног, конкретног образложења одлуке Уставног суда не може се тврдити да ли су баш те конкретне спекулације основане, али свакако је неизбежан утисак да је овом одлуком Уставни суд потврдио сервилан однос према извршној власти…У прилог томе много говори потпуна нетранспарентност поступка чињеница да ни сада након доношења одлуке не знам да ли је и када Уставни суд у складу са чланом 53 Закона о Уставном суду уопште донео закључак о покретању поступка по инцијативи Рио Тинта. Ни како је, и да ли без тога закључка, дошло до одлуке о неуставности и незаконитости уредбе баш у време кад власт води снажну пропагандну кампању у прилог стопираном пројекту Рио Тинта. И самом заправо сувишном напоменом из посљедњег пасуса саопштења да одлука „не задире у право и дужност Владе да одлучује о даљој реализацији пројекта“ Уставни суд потврђује да оставља Влади одрешене руке“.

Иако нешто дужи цитат, изјава господина Шабића илустративно осливака упитност правне утемељености поступања како тренутне владе тако и самога Уставног суда. Оно што се намеће као један од неколицине јасних закључака читавога овога процеса јесте одлука да се поново покрене читав пројекат Јадар те да се започне са ископавањем литијума, по сваку цијену.

За разлику од 2022. године када су јавно видљиви актери драме били само представници власти Србије и компанија Рио Тинто са једне стране те српски народ са друге. Двије године касније ситуација је у датом погледу знатно другачија. Рударење литијума у једној Србији је сада питање од континенталног геополитичког и геоекономског значаја, у игри су Њемци и Кинези, посредно и Руси иако они нису отворено заинтересовани за ископавање руде, страни амбасадори и званичници, са нагласком на западне земље, не пропуштају прилику да пруже своју подршку пројекту Јадар те истакну како ће дате активности утицати, путем некога волшебнога начина, на подизање животнога стандарда и квалитета живота у српском друштву. Јасно је да питање српског литијума више није проблематика чисто везана уз сферу екологије и економије, већ да залази у области геополитике и међународних односа.

Текст циља, с обзиром на сложеност датога питања, да се осврне на техничку позадину самога процеса рударења литијума како би пружио јаснији увид у основне посљедице датога процеса, да би потом било приступљено посматрању ове проблематике из геополитичке, економске и стручне перспективе.

ТЕХНИЧКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ ИСКОПАВАЊА ЛИТИЈУМА

Када се говори о екстракцији литијума, глобално посматрано, најчешће се подразумијевају два процеса, који се суштински разликују по извору из кога се добија сам литијум. У првом случају говоримо о извлачењу из минералних руда док други вид добијања литијума укључује екстракцију из сланих језера и подземних резервоара. Добијање литијума из руда у којима се налази има све карактеристике класичне рударске операције те обухвата процесе дробљења и мљевења руде с циљем допирања до минерала који садрже литијум. Ту почетну фазу прати фаза печења ових рудних фрагмената на температурама између 1100 – 1300 степени Целзијуса након чега се дати производ третира сумпорном киселином при високим температурама. Производ ове фазе процеса је литијум-сулфат. Финални корак је пречишћавање, с циљем уклањања нечистоћа, и са овим кораком добијају се литијум-карбонат или литијум литијум-хидроксид.

Процес добијања литијума из подземних извора обично започиње бушењем тла како би се приступило самоме подземном резервоару слане воде. Потом започиње избацивање саламуре на површину путем система пумпи чиме се стварају велика површинска језера слане вода, која се потом остављају изложена сунцу чиме долази до њиховога постепеног испаравања. Овај процес може трајати од неколико мјесеци до неколико година. Након што концентрација литијума у преосталој води досегне одговарајући степен започиње процес њенога пребацивања у постројење за прераду гдје се добија, најчешће литијум-карбонат, док се остатак воде транспортује назад у подземни резервоар.

С обзиром на природу и позицију литијумске руде у Србији, јасно је да ће се користити први начин екстракције, односно добијање литијума из минералних руда. Као што је раније, у много наврата споменуто, проблеми који настају услијед процеса ископавања литијума су вишеструки, далекосежни у погледу свога утицаја на природну околину те дуготрајни у контексту њихове санације једном након што ископавање литијума престане.

Процес дробљења, печења и фрагментисања руде производи висок степен буке те штетне гасове као што су сумпор-диоксид те азотне оксиде, поред отпуштања угљен-диоксида који се ствара приликом значајног утрошка енергије, махом фосилних горива, неопходне за покретање и одржавање читавога процеса прераде и добијања литијума. Емисија ових штетних гасова директно негативно утича на квалитет ваздуха. Кориштење сумпорне киселине за испирање руда ће у већини случајева довести до загађивања површинских и подземних вода, посебно када се узме у обзир да сам процес екстракције литијума захтијева велике количине питке воде, која се обично допрема из локалних извора. Поред опасности од мање-више сигурног загађења водних ресурса на одређеном простору, јавља се и проблем израженог исцрпљивања истих као и других природних ресурса. Висок степен производње отпадних материја истиче неопходност изградње и одржавања значајних складишних капацитета како би се онемогућило цурење токсичних супстанци. Квалитет и поузданост ових капацитета су упитни, како због корупције тако и због небриге самих компанија. Истовремено, уништавање животнога станишта, обрадивога и шумског земљишта, те локалних биљних и животињских врста је осигурано самом природом процеса извлачења литијума из тла. Одстрањење овога површинског органског слоја са собом повлачи деградацију и ерозију самога тла, што се неминовно лоше одржава на локалитет и сусједне области. На крају се поставља питање и одлагања уобичајеног отпада који настаје у оквиру свих рударских операција.

Према истраживању Универзитета Колумбија из Сједињених Држава, екстракција из минералних руда хиљаду метричких тона литијума, односно еквивалента литијума-карбоната (LCE), подразумјева прекопавање и уништавање 115 ари (11500 метара квадратних) обрадивога, шумскога и другога земљишта. Загађивање воде и тла је осигурано. Двије стотине и педесет милиона галона литара питке воде ће бити неопходно потрошити како би се добило раније споменутих хиљаду метричких тона литијума. С обзиром да један амерички галон износи 3,7 литара биће неопходно искористити 925 милиона литара чисте воде. Поред свега већ наведеног, приликом овога процеса биће отпуштено у атмосферу 15 милиона килограма угљен-диоксида. Овај метод се такође истиче и по својој неекономичности с обзиром да принос литијума, на одређену количину прерађене руде, износи 6-7%. Јасно је да са оваквим омјером, за добијање раније споменутих 1000 метричких тона литијума биће неопходно прерадити и ископати, грубо гледано, између шеснаест и седамнаест хиљада тона рудног материјала.

Зоран Дракулић, тренутни предсједник пословног кулба „Привредник“ и власник „Поинт групе“ је, приликом гостовања у емисији „Бизнис приче“, описао своје искуство приликом боравка у монглоском руднику бакра који је користио сумпорну киселину приликом прераде руде. Дракулић истиче како су њега и његове тадашње колеге „одвели у ту њихову фабрику, радили су једну количину бакра, 3-4 хиљаде тона годишње, такозваним „лужењем“ сумпорном киселином о којој ми причамо данас. Не дао Бог да ми то икада урадимо, то је спржена земља! Када сам видео ја сам их питао шта то раде, оно су одговорили – то је степа, овде нема ништа, немамо река испод, мада је то све било обезбеђено неком посебном пластиком. Али, спржено као на Месецу! Не можете да верујете! А то је била релативно мала количина, а ми овде говоримо о 1500-2000 тона дневно. То би нам унишитло екологију! Поготово данас, ја морам то да кажем и причам већ годину и по дана, када нам стиже нова генерација батерија. Литијум нема будућности! Ево Кинези су пре 2-3 недеље пустили прво ауто на натријум-јонске батерије, то вам је будућност. Оне решавају еколошки проблем, много су јефтиније, не могу да експлодирају. А после сумпорне киселине не останке травка“.

Према свему наведеном, добијање литијума путем његова извлачења из минералних руда јесте најпрљавији и најштетнији могући метод производње овога метала. Истовремено, поставља се питање зашто је неопходно да се ова најлошија од свих постојећих опција користи баш у Србији? Постоје ли други, еколошки прихватљиви начини екстракције. Ако постоје зашто се они не користе. Ако не постоје, не може бити ни екстракције.

На посљетку, литијум се може добијати и путем рециклаже истога из већ направљених и истрошених производа, као што су батерије. Овај процес добија на значају како раст потражање за литијумом превазилази капацитет тренутних метода производње.

Несумњиво ће временом бити пронађене и друге методе добијања литијума, његове прераде и поновне употребе. У складу са свиме наведеним, аутор сматра да се литијум не треба ископавати нити у Србији нити у Републици Српској, штавише да се датој намјери треба супротставити и сачекати да технологије екстракције сазрију и постану еколошки прихватљиве, те да се на посљетку стекне јасан утисак о исплативости и ефикасности саме технологије електричних возила и уопштено гледано, напора ка такозваној зеленој транзицији чија осигураност, штавише, чија темељна оправданост, је далеко од осигуране.

РАЗМАТРАЊЕ ЕКОНОМСКИХ АСПЕКАТА

Приликом читања већине текстова везаних уз литијум, припремљених за ширу публику, не може се отети осјећају хитности потребе за овим металом. Истовремено, сам литијум се често дефинише као један од кључних материјала нашега доба, од суштинског значаја за зелену агенду, пријеко неопходан, замало па судбоносан. Ово је наравно конструисани наратив чија сврха је подстицање комплементарног идеолошког наратива транзиције ка економијама које су засноване искључиво на обновљивим изворима енергије како би се осигурала, између осталога, стратешка самосталност Европе и, уопштено Запада, од „варварских источњака“.

Овај наратив о кључном значају литијума те његовој ограниченој количини је доведен у питање, можда чак и побијен, чињеницом да на кретање цијене овога метала утиче више вањских фактора, при чему су његова количина на тржишту и „кључни значај“ замало па споредни елементи. У временском периоду посљедње четири године цијена литијума се драстично мјењала, при чему је 2020. године тона литијума износила „6.320 долара, док је у 2022. години, са оптимистичним најавама производње возила на струју, достигла 71.500 долара по тони. Испоставило се да су у њу била уграђена очекивања о револуционарном преласку на електричне аутомобиле, која нису била реална. Вртоглави пад који је наступио протеклих месеци допринео је да се цена спусти испод 12.000 долара по тони, што је најнижа вредност тог метала у последње скоро три године“. Истраживање америчке банке Голдман Сакс, обављено ове године, процјењује да ће се на тржишту пронаћи 200.000 тона литијума више од потреба самога тржишта, односно око 17% укупно расположиве количине овога метала. Иако је већ одређени број стручњака довео у питање ове наводе, цијене за сада показују исправност датога предвиђања.

У зависности од извора, цијена литијума је у току јуна 2024. године пала испод 12.000 или 13.000 долара по тони, што је најнижа вриједност у посљедњих 35 мјесеци, односно три године. Логика тржишта је примјењива на овај тренд с обзиром на податаке да су у првом кварталу 2024. године глобалне резерве и ресурси литијума повећани за 52% у односу на исти период 2021.

Предвиђања за сљедеће три године, чак и поред претпоставке повећане потражње за електричним возилима, не предвиђа повећање цијена изнад 20.000 долара, грубо гледано, по тони литијума.

Рудна рента у Србији за металичне руде, у које спада литијум, је трагикомичних 5%. Према расположивим информацијама капацитет рудника који би Рио Тинта требао да отвори 2027. године је 58.000 тона литијума годишње. Према истраживањима Геолошког института Сједињених Америчких Држава, у Србији се укупно налази 1.2 милиона тона литијума што је чини трећом у Европи, односно једанаестом у свијету по количинама овога метала. На европском тлу, испред Србије се по величини литијумских резерви налазе Њемачка и Чешка. Зарад потреба овога текста, претпоставићемо да ће сва српска резерва литијума бити исцрпљена – за шта ће требати приближно нешто више од двије деценије. Годишњни приход Рио Тинта, са производњом од 58.000 тона, уз претпостављену цијену од 20.000 долара по тони литијума, износи милијарду стотину шездесет милиона долара. Зарада државе Србије од те суме је 5%, односно педесет осам милиона долара. Теоријски и стварно, природна добра Србије припадају српском народу и свим осталим грађанима државе. Овакав однос према датим природним ресурсима је – чак и када занемаримо све остале проблеме повезане са експлоатацијом литијума – у најмању руку криминалан и издајнички.

За претпостављене двије деценије, колико ће бити неоходно Рио Тинту да извуче сав литијум из Србије, допринос српском буџету ће износити, укупно једну милијарду стотину шездесет милиона долара. Сплетом околности рачуница указује да ће Србија за двије деценије, од сопственога рудног богатства зарадити ону суму коју ће Рио Тинто стећи у години дана. Приходи саме компаније Рио Тинто ће у току ове двије деценије износити двадесет три милијарде двије стотине милиона долара. Из перспективе економских кретања, споменутих 58 милиона долара прихода Србији не значи много – посебно у контексту могућих посљедица – с обзиром да већ сада, према процјенама ММФ-а Србија има БДП од 81 милијарду долара. Иако је БДП релативно непоуздан показатељ комплексности економских кретања унутар државе, БДП по паритету куповне моћи (који се сматра прецизнијим показатељем здравља одређене економије) износи између 185 и 204 милијарде долара. Такође, према прогнозама ММФ-а, до 2029. године номинални БДП Србије ће износити 115 милијарди долара. У овоме расту, 58 милиона годишње је занемарљива сума.

Примјер из Сједињених Држава показује да се литијум и не мора баш копати увијек и свуда, без обзира на медијски генерисан наратив о неопходности извлачења свакога килограма из планетарне коре. Истовремено овај случај је јасан показатељ да економска рачуница, кратковида каква јесте, не може константно бити примарни разлог и покретач одређених активности. Наиме, Компас Минералс, једна од већих америчких рударских компаније је почетком 2024. године одустала од свога пројекта извлачења литијума из Великих Сланих Језера, методом добијања литијума из подземних резервоара. У изјави за медије директор предузећа, Едвард Даулинг је образложио одлуку чињеницом да „атмосфера која окружује наш литијумски пројекат данас је значајно другачија него она која је постојала прије пар година када смо започели рад. Проста је чињеница да су се регулаторни ризици око овога пројекта вишеструко увећали. Када се посматрају заједно са другим промјенама комерцијалног пејзажа, постаје јасно да добит од овога пројекта, под новим ризицима, није довољна како би оправдала инвестицију“.

Иако је Компас Минералс већ уложила седамдесет седам милиона долара у првобитна истраживања и припреме, локална потреба да се очувају ова слана језера – на које негативно утиче неколико фактора као што је опадање водостаја, олује токсичне прашине те опадање сњежнога покривача – превагнула је над кратковидом и простом економском рачуницом. С друге стране, стиче се утисак да у Србији све може, но то је природа колонијалног односа, што не може у метрополи може у колонији.

Када говоримо о појму економичности одређенога пројекта или технологије, увијек је неопходно имати на уму димензију времена, односно чињеницу да оно што је економично данас, с обзиром на досег техничких способности, већ сутра може бити неисплативо ако се не улаже у циклус регенерације технолошких капацитета или пак у преусмјеравање ка новим, повољнијим и погоднијим основним покретачима читавога процеса, као што су, на примјер, алтернативни извори енергије или нови природни, односно вјештачки, материјали и хемијски елементи. Суштина читавога процеса као што је, у нашем случају, екстракција литијума је да се осигура приступачан материјал за производњу резервоара енергије, батерија, способних да на дужи временски период служе као извор енергије за различите облике возила. Будућност литијума као основног елемента за производњу батерија је у овоме контексту високо упитна, како због процеса извлачења и свих проблема које исти носи са собом тако и због појаве алтернативних рјешења која су привлачнија, у неком погледу, од литијумских батерија.

Илустративан је случај спонзорисања трагикомичне Олимпијаде у Паризу од стране јапанске компаније Тојота. Наиме, Тојота је за потребе догађаја осигурала 500 стотина електирчних возила Тојота Мирај које покреће технологија ћелија горива при чему је сам извор енергије за ова возила водоник, односно хидроген. Као и свака друга технологија, посебно нове технологије, и технологија водоничних ћелија горива има своје предности и мане, но када се погледа списак метала неопходних за производњу датих ћелија – платинум, кобалт, никл, лантанум, жељезо и паладијум – одмах се увиђа да литијум није међу њима.

Поред наведене технологије ћелија горива, у области електричних возила простор за себе стварају и натријумско-јонске батерије, чија прва предност се огледа у високом степену сигурности њихове употребе, за разлику од литијумских батерија које су се до сада показале као далеко опасније с обзиром на њихову склоност ка запаљивању или експлозији. Истовремено, натријум неопходан за производњу натријумско-јонских батерија је пет стотина пута присутнији у природи него ли литијум те се може, релативно једноставним поступком добијати из морске воде, што га чини далеко погоднијим по очување животне средине. Процес добијања натријума из морске воде, за потребе електричних возила, добија на додатној вриједности када се узме у обзир да се овим поступком истовремено добија и вода погодна за пиће. Безброј чланака је написано о води као ресурсу будућности око којег ће се чак водити и ратови. Ево начина да се два проблема човјечанства дјелимично олакшају једним потезом.

Штавише, свако будуће сједињење Србије и Црне Горе у једну српску државу, те самим тиме и стицање излаза на море, отворило би могућност подизавања и развијања сопствених капацитета како у погледу добијања натријума тако и у погледу прераде и извоза питке воде.

Поред већи споменутих, још неке предности натријумско-јонских батерија су виша радна температура што их чини погодним за екстремније радне услове, животни вијек им је три пута дужи од литијумских, брже се пуне од истих, у њиховој производњи се користи алуминијум који је јефтинији. Мане ове технологије се огледају у чињеници да се тек налази у раној фази развоја, да натријумске батерије немају флексибилност литијумских тако да их је немогуће производити у мноштву различитих облика, виша цијена у односу на литијумске батерије, мањи капацитет за похрањивање енергије те мањи број пуњења. За разлику од литијумских батерија, које се могу пунити између осам и десет хиљада пута, натријумске су ограничене на пет хиљада пуњења.

У чланку за ПиВи магазин (pv magazine) – специјализован за питања соларне енергије и складиштења енергије – Марија Маш истиче да „натријумске батерије пролазе кључни период комерцијализализације с обзиром да индустрије, од аутомобилске до складиштења енергије, полажу велике наде у ову технологију. Познати произвођачи батерија и новопридошлице се боре да што прије пренесу функционалну алтернативу литијум-јонској батерији из лабораторије у фабрику. С обзиром на утврђене карактеристике литијумско-јонске батерије, нова технологија мора понудити доказане предности. Натријум-јонска батерија, са својом супериорном сигурношћу, нижим трошковима сировина и прихватљивим утицајем на природну околину се чини прихватљивом алтернативом. Натријум-јонски апарати не захтијевају критичне минерале, ослањају се на обилне количине натријума умјесто на литијум, кобалт или никл. Како су цијене литијума порасле у 2022. години, услијед предвиђања несташице на тржишту, натријум-јонска батерија је препозната као ривал за којим и даље постоји високо интересовање, иако су цијене литијума почеле опет да опадају. Натријум-јонске ћелије, произвођене у великом броју, би могле бити 20% до 30% јефтиније од литијум феро/гвожђе фосфата, доминантне стационарне батеријске технологије, првенствено захваљујући обилном натријуму и ниским трошковима његове екстракције и прочишћавања. Натријум-јонске батерије могу користити алуминијум за анодни струјни колектор умјесто бакра, који се користи у литијум-јонским, додатно смањујући трошкове и ризике по ланце снабдјевања“.

Иако далеко од усавршене технологија већ сада се, минимално из еколошке перспективе, може уочити потенцијал натријумско-јонских батерија. Као у инат једном сегменту власти у Србији, сваки пут када се одређени политички или економски правац оправдава тврдњом да му нема алтернативе, алтернатива се појави, прије или касније. Толико о читавом виђењу свијета кроз призму путева без алтернативе.

Није на одмет истакнути да двије раније споменуте технологије похрањивања и кориштења енергије нису једине алтернативе литијуму, њих је више и разноврсне су, како по принципима које користе тако и по изворима из којих се енергија осигурава. Када се све наведено узме у обзир, поставља се питање чему журба? Зашто се баш у Србији и Републици Српској мора рударити литијум и зашто мора баш сада?

ГЕОПОЛИТИКА

Питање литијума, глобално гледано, с обзиром на значај који се придаје датоме металу те његову употребу, морало је постати и питање политике и геополитике. Према подацима за претходну годину, од укупне количине литијума у Аустралији је прерађено 47%, у Кини 17%, Чилеу 26%, Аргентини 5%, Зимбабвеу 1% те 3% у свим осталим државама свијета. Додатни проблем Запада се огледа у чињеници да апсолутну већину своје производње литијума (96%)

Аустралија извози у Кину. Ово је произвело, као што ће бити образложено даље у тексту, нови проблем за западне земље који се, најпростије речено, огледа у чињеници да је Пекинг постао доминантан у сфери производње електричних возила.

Када говоримо о свеукупности изјава унутар српскога медијског простора, таквог какав је, све оне се дају сврстати у одређене категорије. Услијед саме природе овога категорисања, неминовност је да ће постојати оне изјаве које спадају у категорију идиотских. Једна од таквих је изјава српског министра унутрашње и спољне трговине Томислава Момировића, познатог под надимком Тома Мона, изнесена недавно приликом гостовања у једном телевизиском програму. Приликом датога разговора Момировић истиче да је „Немачка у рецесији, одређене западноевропске земље су у рецесији и ми имамо обавезу да њих спасимо од те економске будућности“. Просто јасноће ради, под Момировићевим „ми“ се подразумјева Србија, а ово спашавање за које се залаже министар свакако укључује и ископавање литијума.

Чак и под претпоставком да је Србија оптимално економски развијена, да јој је демографска ситуација стабилна те да су трендови њене економије позитивни, опет се од Београда не би могло, нити по којем логичном параметру очекивати да „има обавезу“ спасавања било кога а не земаља које се деценијама хвале како су економси мотор европе те глобални привредни гиганти. Истовремено, након задњих тридесет година, да не улазимо дубље у историју, и благосиљања сваког облика насиља над Србима од стране истих тих западних земаља дати овакав тип изјаве упућује на потпуну одустност било каквога осјећаја за национално, ограничену способност поимања стварност те неки вид дијагнозе, највјероватније Штокхолмског синдрома.

Да министар Момировић не би остао усамљен у својим несувислим изјавама Ана Брнабић, у улози предсједника скупштине Србије је недавно истакла да „ми као Србија не гледамо неки самит о стратешким сировинама на коме ће се одлучивати шта ће покретати Европу и европску индустрију, као и свет наредни век. Ми нисмо више на маргини, ми смо сада ти који разговарају, са ким се разговара. Ми смо домаћини таквога самита“. Премали је ово текст колико се ова и сличне изјаве могу, у најмању руку исмијавати, с обзиром да су лишене било какве стварне садржине. Испразне фразе испразних људи. Посљедње три деценије са Србима и Србијом се од стране Запада, односно ЕУ, разговарало са позиције силе, преваре и изнуде. Ако већ сада „ми разговарамо“ онда можемо и да „спасење“ Европе наплатимо њиховим повлачењем признања независности Косова те још неким питањима. Зар не? Ништа лично, само бизнис.

Чисто да колонији Србији и домороцима ствари буду кристално јасне, њемачки амбасадор у Србији, Анке Конрад навела је да је значај литијума „заиста велик. Наредни пројекат и количина литијума која се може произвести (у немачком постројењу Горња Рајна) може се упоредити са налазиштима литијума у Србији. Нама је то важно јер нам је потребан литијум“. А у случају ЗСО на Космету – питање које је постало небитно у контексту развоја ситуације – исти овај њемачки амбасадор највише што може да уради јесте да изрази своју „жалост због недостатка напретка по питању СЗО“. И док страно смеће расправља о судбини српскога литијума, Чиле намјерава своје резерве да национализује. Тренутне српске власти сносе кривицу што ови трећеразредни функционери, из земаља које су нам освједочени непријатељи, уопште дају себи за право да отварају воњава уста по питањима која се тичу искључиво Србије и Срба. Деградација дипломатских односа, на степен конзуларних представништава, се све више намеће као неопходна рекација на ароганцију страних „дипломата“.

Проблематика савремене Европе се првенствено огледа у њеном положају те идеолошкој оријентацији. Географски посматрано, Европа је ништа више до западни обод великога евроазијскога суперконтинента. Планине Урала те Босфор и Дарданели нису никакве стварне препреке комуникацији између азијске и европске половине овога пространства. Истовремено, европско тло је највећи мостобран Сједињених Америчких Држава на евроазијском простору, силе која је датом простору страна, како у погледу географије, тако и у погледу идеологије. Од тренутка када су почеле руске војне операције у Украјини, улога мостобрана – прецизније дефинисано, оквира над којим Вашингтон испољава своју колонијалну доминацију – у потпуносту карактерише потезе европских земаља, махом оличених у Европској Унији. Евроазијска географска условљеност Европе је потиснута идеолошком искључивошћу исте, производом и регенератором положаја мостобрана за америчке интересе.

Главна илустрација европске посвећености „украјинској демократији“ огледала се у двојном процесу увођења санкција Руској Федерацији те прекиду увоза енергената из Русије. Према расположивим подацима, против Москве је уведено 22.230 појединачних санкција. Њихов ефекат до сада је, у најбољем случају, упитан или далеко испод очекивања колективног Запада. Када се говори о проблематици енергије више није ни јавна тајна већ опште прихваћена чињеница да Европа и даље увози руске енергенте, но сада путем посредника и по знатно вишим цијенама. С друге стране Атлантика амерички јавни дуг је достигао астрономске цифре, прешавши ове године износ од 35 трилиона долара. Према америчким подацима, за потребе сервисирања овога дуга Сједињене Државе су у јуну 2024. године морале издвојити 868 милијарди долара, односно 17% од укупних буџетских средстава. У истом периоду прошле године, према другим изворима, Америка је већ тада издвајала више од трилион долара за сервисирање датога дуга. Истовремено, према недавном извјештају Бироа радне статистике Сједињених Држава, подаци о пословима створеним у току ове године – један од кључних стубова носилаца Бајденовог економског програма – су преувеличани за чак 818.000 послова. Нешто мање од милион послова постојало је само на папиру и нигдје више, при чему је то најгори резултат од 2009. године. Ово су јасни показатељи да је стање америчке економије далеко од здравога.

Најчећши начини којима би се дато стање могло поправити, посебно питање дуга, од стране Вашингтона, укључују смањење државних трошкова (што не треба очекивати), срозавање вриједности долара зарад лакше отплате самога дуга или још један свјетски рат.

И поред свих споменутих проблема, Запад је одлучио искористи трансформацију украјинске кризе у отворени посреднички рат против Русије – јер не треба дозволити да добра криза остане неискориштена – како би спровео своју зелену транзицију. Из перспективе аутора, један од основних циљева ове идеје је заправо очување водеђег положаја западних држава у глобалним односима, положаја који су уживале неколико вијекова. Логика је релативно проста. Онај ко успостави систем и правила понашања унутар њега стиче и способност контроле те манипулације системом. Зелена транзиција је требала да послужи као нови правац будућег развоја читавога човјечанства, предвођен западним земљама.

Оно што је у међувремену заборављено је чињеница да је западни, посебно европски, модел индустријског развоја био заснован, а самим тиме и његова конкурентности, на јефтиним руским енергентима, јефиној кинеској – и глобалној – радној снази те извозно оријентисаним економијама. Ништа од овога више не постоји у форми каква је била прије 24. фебруара 2022. Санкције које су уведене Русији су имале далеко негативније посљедице по Европу него ли по Руску Федерацију. Санкције које су Сједињене Државе увеле Кини, посебно у кључној области микрочипова, довеле су до улагања Пекинга у домаће капацитете што је као директну посљедицу имало кинески пробој у област производње микрочипова од седам нанометара 2023. године те предвиђања да ће кинеске компаније већ крајем ове године започети са производњом микрочипова од пет нанометара. То је на пар корака од технолошкога паритета са Западом у томе сегменту. Узевши у обзир тренутне околности, аналитичари предвиђају да ће овај технолошки јаз нестати за неколико година.

Илустрација проблема са којима се сусреће Запад, геоекономском говорећи, јесте стварност све лошијег пословања западних компанија које производе електричне аутомобиле, од Тесле, преко Форда па све до њемачке Варте и Мерцедеса. Све ове компаније биљеже лоше пословне резултате, посебно у области која је од кључнога значаја а то је однос цијена аутомобила са унутрашњим сагоријевањем и њихових електричних алтернатива. Мање више у свакој држави колективног Запада трошкови производње електричних возила, а самим тиме и њихова финална цијена, су већи од трошкова производње стандардних аутомобила на фосилна горива. Просто речено, не исплати се производити електрична возила. Иако је ово чињенично стање, западне владе су ухваћене у замку сопствених политика и прогресивних идеологија, с обзиром да зелена транзиција, коју су дате западне државе промовисале на сваки могућ начин, сада од њих захтјева напуштање традиционалних возила и усвајање електричних.

Развој ситуације изнова потврђује стару тврдњу да историја има смисла за иронију с обзиром да постоји пут спаса којим западне државе могу да задовоље и своје потребе за електричним возилима и да оправдају агресивну промоцију зелене агенде пред својим све сиромашнијим становништвом. На њихову геополитичку жалост, тај пут води кроз Кину. Наиме, у периоду од четири године, кинески произвођачи електричних аутомобила су успјели да у потпуности баце у запећак све и једну западну економију по броју произведених јединица електричних возила. Не заборавите, ово је требало да буде тржиште под контролом Запада, они су на то рачунали када су се спремали да своју зелену транзицију наметну читавоме човјечанству те тако из једнога глобалног идеоекономског система под доминацијом Запада све нас уведу у „нови“ идеоекономски систем, и даље под контролом Запада.

Према расположивим подацима, у 2024. години сама Кина ће произвести нешто више од 10 милиона електричних аутомобила, док ће остатак свијета произвести седам милиона електричних возила. Од ових седам, пет милиона возила је заједничка производња Европе и Сједињених Држава. Иако квантитет производње свакако доприноси кинеској доминацији, од већега је значаја чињеница да су Кинези успјели свести трошкове производње те финалну цијену тако да су сада, у неким случајевима, кинеска електрична возила јефитинија од аутомобила на фосилна горива, чиме су заправо омогућили себи изузетну конкурентност на глобалном тржишту.

У овоме лежи разлог западне ужурбаности. Зато је и потпредсједник Европске комисије задужен за зелену агенду, међуинституционалне односе и стратешко предвиђање Марош Шефчович истакао приликом свога интервјуа за Еуроњуз, још у мају ове године, да су „преговори о званичном трговинском партнерству за снадбевање Европске уније критичним сировинама из Србије у завршној фази…тренутно су разговори са Владом Србије усмерени на издвајање, прераду, пречишћавање и употребу литијума“. Два мјесеца након тога, власти Србије усвајају Закључак о утврђивању основе за закључивање Меморандуму о разумјевању између Републике Србије и Европске Уније о стратешком партнерству у области одрживих сировина, ланаца вриједности батерија и електричних возила. Овим споразумом се предвиђа сарадња између Београда и Брисела у пет области, но као што се може уочити по самом имену, најбитнији је везан за екстракцију литијума.

Почетком ове године, Савјет Европске Уније је усвојио Закон о критичним сировинама који би требао да омогући европској индустрији удио у 10% ископавања, 40% прераде и 15% рециклирања кључних минерала до 2030. године. Овај акт идентификује 34 критична и 17 стратешких материјала, при чему се литијуме дефинише као критична сировина. Кључни разлог, зелена транзиција. Према расположивим подацима за 2023. годину Европска Унија је увезла 9.115 тона литијума, значајан пад увоза у односу на 2022. годину када је ЕУ увезла више 15.600 тона овога метала. Када се ове цифре узму у обзир, јасно је због чега, из европске перспективе, наслаге литијума у Србији играју значајну улогу.
Европа тренутно прерађени литијум увози, примарно, из Чилеа (79%), Швајцарске (7%), Аргентине (6%), Сједињених Држава (5%) те остатак из Кине. Више од 80% ископаног литијума Европска Унија увози док је зависност од увоза прерађеног литијума стопостотна. Кроз покушај унутарконтиненталне производње Брисел се нада да ће остварити независност од Кине те изнова стећи дио изгубљених економских капацитета и позиција.

По четврти пут у стотину двадесет година Берлин намјерава да на уштрб Срба гради своју стратегију продора на Исток. Некада је то било путем оружане окупације а данас, у духу неолиберализма, путем економске колонизације. Кога брига што ће Србе тровати њихове уништене ријеке, што ће земљиште и ваздух бити загађени, људи расељени, а Србија девастирана, за племените потребе њемачкога економског опстанка цијена се мора платити а Берлин, као и увијек, је спреман да ту цијену плате Срби.

Геополитичка рачуница се може уочити и у текстовима њемачких медија на ову тему. Суштински посматрано, истичу се три разлога за увоз литијума из Србије од стране Европске Уније те два разлога против. Корист од увоза из Србије се огледа у смањењу зависности од кинеских батерија, ближи економски односи могу довести до смањења сарадње Београда са Кином и Русијом, те се овим путем пружа подстицај Александру Вучићу да не наступа деструктивно у сукобу са шиптарским окупаторима на Космету. Два разлога против увоза литијума из Србије су, првенствено, еколошко уништавање и могуће посљедице по природну средину, те проблематика геополитичке оријентације Србије. Клаудија Кемферт, у чланку за магазин Фокус наводи да се морамо „запитати: од кога ћемо ми заправо да зависимо? Иако Србија жели да уђе у ЕУ, преговори о приступању ЕУ трају од 2012. Србија је кандидат за чланство у ЕУ, али не подржава санкције ЕУ Русији и са Кином је закључила споразум о слободној трговини. Осим тога, у Србији се гуши слобода штампе, а правосуђе се не сматра потпуно независним. Геополитички критеријуми такође треба да играју улогу“.

У скоријем интервјуу за РТС, министар рударства и енергетике Дубравка Ђедовић Хандановић је истакла да „ништа нећемо радити када су минералне сировине у питању што није усаглашено и са Европском унијом и у овом конкретном случају са Немачком као носиоцем индустрије и индустријског развоја када су у питању електрична возила“.

Што министри у новој влади Србије дају више изјава за јавност, све је присутнији утисак да је у питању скуп комичара који живе неку посебну стварност, кловновски свијет, док у реалности четири од десет – замало половина – свих фабрика у „носиоцу индустрије“ разматра смањење производње или пребацивање производних капацитета у иностранство.

Док се ствари, по свему судећи, неповратно мијењају на уштрб колективног Запада, власти Србије, без стварне потребе, том истом Западу излазе у сусрет везујући курс српске државе и њенога развоја уз путању Европске Уније коју, када се у обзир узме читав спектар демографских, политичких и економских процеса, највјероватније чека будућност сукоба и назадовања.

С друге стране, и поред геоекономског притиска тренутних глобалних околности, пројекти ископавања литијума у Њемачкој су веома скромни обимом. Стварна експлоатација би, евентуално, требала започети тек за неколико година. Ако започне уопште. Зашто загађивати Њемачку када се може уништавати Србија. Двије птице једним каменом. Добијеш сировине неопходне за опстанак твоје индустрије и какву такву прилику да конкуришеш Пекингу те коначно рјешиш српско питање на Балкану путем еколошког уништења Србије, самим тиме биолошког уништења Срба, тих злочестих, назадних варвара који су толико пута помрсили конце твојим намјерама да „цивилизујеш“ друге по свом нахођењу.

Ако је Њемачкој литијум стварно тако неопходан, а по свему судећи јесте, аутор је мишљења да Берлин може сасвим комотно ископавати исти на својој територији. Њемачки амбасадор у Србији је императивно истакла да њима дати метал мора бити на располагању. Онда нема никаквога проблема да се исти копа у самој Њемачкој. У духу што продуктивнијег рада новог њемачког еврофилског човјека, аутор предлаже да се путем разгласа у рудницима литијума дуж Рајне свакога дана пушта Лили Марлен за потребе подизања морала германскога рудара и његових напора за побједу аријевске изабране расе против жуте опасност и комунистичких електричних аутомобила.

РИЈЕЧ СТРУКЕ

У току досадашње расправе о руднику литијума, често се могла сусрести кованица „ријеч струке“. Обично подразумијева став особа образованих у одређеној области о питањима која се тичу активности у датој области. Када говоримо о проблематици рудника литијума у Србији, струка је већ давно дала свој допринос овој расправи.

Још 2021. године, 6. и 7. маја, одржан је научни скуп у организацији САНУ чија тема је управо била пројекат Јадар те ископавање литијума у Србији. Почетком марта 2024. године одржана је промоција закључака овога скупа те зборника радова под називом „Пројекат Јадар – шта је познато?“ На промоцији зборника су говорили предсједник САНУ Владимир С. Костић, академици Слободан Вукосавић, Владимир Стевановнић, Богдан Шолаја, Велимир Р. Радмиловић те правник Сретен Ђорђевић.

У закључку зборника је истакнуто да би „реализација пројекта „Јадар“ водила ка масивној девастацији простора, трајној промени карактера предела, деградацији биодиверзитета, земљишта, шума, површинских и подземних вода, расељавању домаћега становништва, престанку одрживих и исплативих пољопривредних активности и успостављању сценарија перманентног ризика по здравље становника оближњих села и града Лознице. Аутори такође закључују да би наставак неконтролисане реализације сличних рударских пројеката довео до озбиљних екосистемских поремећаја, деградације животне средине и био индикатор неспособности државе, али и шире друштвене заједнице, да сагледају штетност оваквих активности по јавни интерес“.
Ето, струка је рекла своје. Струка је рекла своје још прије три године. Причати о „ријечи струке“ или пак позивати да се „струка огласи“ у најмању руку указује на неупућеност.
Шта год да било у питању, у јулу ове године група српских аутора – Бранимир Гргур, Драгана Ђорђевић, Јован М. Тадић, Ратко Ристић, Сања Сакан, Јелена Брезјановић, Владимир Стевановић и Богдан Шолаја – је објавила рад у престижном британском научном магазину Нејчур (Nature), који излази од 1869. године, посвећен управо проблематици ископавања литијума у Јадру те, што је до одређене мјере и занимљивије, посљедицама досадашњих истраживања Рио Тинта по екологију датога подручија.

Закључак њиховога рада, у складу са ранијим стручним предвиђањима посљедица, истиче да лежиште „литијума у Западној Србији није вредно експлоатације у погледу еколошких ризика јер је једино у свету где се планира вађење литијума у насељеном и плодном пољопривредном подручју, а што је најважније сигурно ће уништити једну од три водоносиве области у Србији. Такође, ово лежиште са ~1% глобалне резерве литијума не нуди износ који ће глобално решити проблем климатских промена“.

Аутори истраживања истовремено навода да „почетни резултати анализа одабраних хемијских елемената из рударске зоне Јадар у локалном тлу и речним водама показују да је утицај на животну средину током фазе истраживања евидентан око потенцијалног јадарског рудника и прелази зону планираног копа. Иницијална истражна бушења изазвала су тврдње локалног становништва о уоченим значајним негативним ефектима нуспроизводње подземних вода на земљиште и квалитет воде. Таква забринутост је појачана постојећим информацијама о негативним утицајима ископавања литијума на употребу воде, губитак биодиверзитета и стварање отпада на другим местима. Петиција која се противи отварању рудника прикупила је преко 292.000 потписа, што је довело до протеста, блокада путева и политичких тензија. Штавише, научна дебата је изазвала забринутост око еколошких и технолошких ризика, посебно имајући у виду упитна технолошка решења обраде јадарита…Планирани рудник литијума Јадар, заједно са пратећом инфраструктуром, производним капацитетима и најмање две депоније, налази се у западном делу Србије у близини границе са Босном и Херцеговином, на подручју познатом по просперитетној пољопривредној пракси. Пројекат би заузео територију околних села која имају око 20.000 становника. На основу првобитно представљеног животног века од 64 године, пројекат би резултирао губитком посла за хиљаде људи који се тренутно ослањају на пољопривредну производњу овог подручја. Прелиминарна процењена просторна покривеност пројекта Јадар је између 2.031 и 2.431ха, при чему се очекује да ће 533 ха земљишта бити уништено током почетне фазе имплементације пројекта. Од земљишта које се уништава, 203ха су шуме, а 317ха оранице. Ископавање руде и испумпавање подземних вода или цурење резултирало би слегањем скоро 850ха земљишта. Успостављање депонија у непосредном обалном појасу река Јадар и Коренита, изузетно бујичних локалних водотока, створило би сталну опасност од контаминације низводних делова, угрожавајући водоснабдевање око 2,5 милиона људи. Планиране депоније јаловишта, површине 20ха и са повећањем отпада од 360.000 т/год, као и депонија индустријског отпада површине 167 хектара са повећањем отпада од 1,4 Мт/год, напуњена опасним материјама као што бор, арсен итд. који би се одлагали на фолију дебљине 1,5–2mm намењену заштити резерви подземних вода од цурења токсичних материја. Такође, депоније јаловине би се сместиле поред река Коренита и Јадар, које су подложне великим поплавама околних подручја“.

Један од уредника зборника САНУ „Пројекат Јадар – шта је познато?“, господин Богдан Шолаја, у своме ауторском тексту насловљеном „О отварању рудника у Јадру и последицама“ категорички истиче да су, по питању извлачења литијума у Србији, недопустиво „велики ризици због штете по воду, земљу, ваздух у једном од три најважнија водоносна система у Србији, а питка вода свету ће ускоро бити важнија од литијума. Вреди ли разровати Јадар због 2,6 одсто, колики је удио вредности литијума у цени електричних аутомобила“.

Од посебнога је значаја и чињеница да се Шолаја осврће на ранији дио овога текста, наиме, појаву и напредак нових технологија те наводи да „имајући у виду брзи технолошки напредак алтернативних акумулатроских батерија, енергетски је важно и мудро сачувати резерве литијума кад буде спремна технологија за коју ће овај минерал бити неупоредиво вреднији (за енергију добијену из фузиони реактора, који ће вероватно користити литијум), него за садашње потенцијално опасне батерије. Коначно, сасвим је јасно да је чиста и питка вода она која ће свету недостајати у будућности, а не литијум“.

Осврће се Шолаја и на питање економске користи и логике иза исте па наводи да „економска корист, која се у посљедње време нарочито истиче као пропуштена шанса за развој Србије, од других фарбика (у ланцу искоришћења литијума) није уопште условљена отварањем рудника, јер је тим фабрикама потребна релативно мала количина литијума (литијум-карбоната, литијум-хидроксида), која се може лако увести и транспортовати. Уосталом, и без отварања рудника у Јадру, компанија Фијат Крајслер аутомобили у Крагујевцу ускоро ће започети серијску производњу аутомобила који ће користити акумулаторске батерије. Ако се пође од претпоставке да ће се у Србији годишње производити 100.000 електричних возила, која са једним пуњењем батерије могу да пређу између 400 и 500 километара, за њих би било потребно исто толико акумулаторских батерија од 50 kWh. С обзиром на то да је за један kWh потребно приближно 0,16 килограма литијума, за израду тих 100.000 батерија било би довољно само седам одсто или укупно 800 тона од 11.400 тона литијума (60.000 тона литијум-карбоната), колико су пројектовани годишњи капацитети Рио Саве, домаће подружнице Рио Тинта. То другим речима значи да приближно 93 одсто литијум-карбоната остаје на располагању Рио Тинту“.

Подаци из 2023. указују да су прва три мјеста по количини произведеног литијума заузеле Аустралија (47%), Чиле (26%) те Кина (17%). Када се ово преведе у мјерљиве величине, производња Аустралија износи, годишње посматрано, 86.000 тона литијума, , у Чилеу се произведе 44.000 тона док та цифра за Кину износи 33.000. Предвиђених капацитети ископавања литијума на годишњем степену би Србију уврстили међу произвођаче ове руде, ако је тај „престижни“ статус битан, но проблем лежу у чињеници да, територијално посматрано, Србија није ни Аустралија, нити Кина нити Чиле. Аустралија, која има седам рудника литијума, заузима површину од 7.741.220 километара квадратних што је чини осамдесет седам пута већом од Србије, а када се узме у обзир висок проценат пустињскога терена који захвата различите дијелове Аустралије, проблеми одлагања отпада од ископавања литијума у српском и аустралијском случају се не могу поредити.

Истовремено, док се расправља о потрошњи и загађењу милиона литара питке воде, зарад обраде литијума, српска војска је приморана да путем цистерни доставља воду народу и стоци у оним дијеловима Србије који већ дуже времена трпе посљедице високих температура и суше. Неко би рекао да је чиста вода ипак важнији ресурс од литијума. Неко би могао чак и предложити изградњу, широм Србије, а посебно у крајевима за које се утврдило да су рањивији на суше, подземних инсталација за прихват воде у току годишњих сезона када вишак воде постоји зарад њене употребе у периодима високих љетних температура.

Све речено изнад, у контексту екстракције литијума у Србији, се односи и на Републику Српску те најављену могућност отварања рудника литијума у општини Лопаре. Као и у случају Јадра, начин извлачења литијума је идентичан као што је идентична ситуација са локацијом евентуалног рудника, плодно и обрадиво земљиште, нешто више од километра удаљено од насељеног мјеста.

Начелник Лопара, Радо Савић истиче да „таквог рудника нема у нашем окружењу, у Европи није нам познато да има такав рудник за експлоатацију литијума који би се користио за батерије. Нама је важан безбједоносни аспект, да је то сигурно, а најсигурније је ако тог пројекта нема. Тада нема страха и бојазни“. Штавише, Савић је навео да су на овоме подручју вршена истраживања у два периоду, од 1998. до 2003. те од 2012. до 2013. године, приликом којих нису откривена никаква лежишта литијума тако да су нови резултати за становнике, у најмању руку, неочекивани.

Предсједник Републике Српске, Милорад Додик, је истакао по овоме питању да су фабрике за прераду руде унутар Републике Српске главни услов за разговор о литијуму, односно да се руда неће извозити из РС. Између осталог, што се уклапа у контекст геополитичког осврта овога рада на питање литијума, Додик је управо кроз визуру дугогодишњих покушаја да се Републици Српској одузме имовина те пребаци на степен Босне и Херцеговине, између осталога, прокоментарисао проблематику литијума у РС истичући да вањски политички фактори желе „да задрже било какаве активности док се то не стави у руке странаца, као што то хоће ПДП. Да ли ови разумеју то или не, то не знам. То је већ друго питање. Ми водимо суверену политику и по том питању. Никакво загађење неће бити, нико неће одвлачити руду. Тамо ће морати да се прерађује руда. Да ту има ефекта запошљавања, производњи, подизања БДП-а“.

Погони за прераду руде и производњу батерија у Републици Српској су оптимално рјешење, но само из економске, и искључиво економске, перспективе. У сваком другом погледу, стоји све што је речено раније, односно да експлоатација литијума није пожељна.

РАЗЛИЧИТА ЛИЦА ИСТОГА НЕПРИЈАТЕЉА

Као и прије неколико година, и сада постоји јасан и масован отпор народа ископавању литијума, што је једини исправан одговор када је очигледно да механизми саме државе немају способности или воље да онемогуће уништавање народних добара од стране интернационалне корпорације. Од самога почетка 2024. године организован је низ протеста, први од њих у Лозници 24. јануара. Након тога је одржан протест 13. априла у Београду, 28. јуна опет у Лозници, 7. јула је на два сата блокирана жељезничка пруга у близини Лознице, 22. јула је одржан протест у Ваљеву, 26. јула протести су одржани у Неготину и Лозници, дан раније у Гроцкој и Коцељеви а дан након, односно 27. јула, у Ариљу. Сутрадан протести против експлоатације литијума су одржани у Богатићу и Крупњу. Протести су такође организовани Аранђеловцу, Шапцу, Краљеву, Љигу и Барајеву 29. јула док су 31. јула протести поново организовани у Пожеги и Ариљу, а почетком августа наставаљени у Мионици, Рашкој, Убу, Тополи и Панчеву.

У периоду између 3. и 6. августа протести су одржани у Параћину, Осечини, Смедереву, Рековцу, Бору, Бресници, Јагодини, Сремској Митровици, Инђији и Книћу. Велики протести грађана одржани су 7. августа у Новом Саду, Крагујевцу и Ужицу. Дан послије протести су организовани у Зајечару, Смедеревској Паланци, Крушевцу, Горњем Милановцу те поново у Шапцу. Велики скуп је одржан у Нишу деветога августа заједно са протестима у шест других градова у Србији: Чачку, Врању, Лесковцу, Лазаревцу, Владимирцима и Малом Зворнику. Кулминација народнога незадовољства десила се 10. августа када је одржан велики протест „Рудника неће бити“ на Теразијама у Београду.

У зависности од извора, број учесника се кретао од неколико десетина хиљада до више од стотину хиљада учесника. Према изворима владајућих структура, протест је окупио између двадесет и двадесет седам хиљада особа. Анализа полиције је навела дупло већу присутност, односно око четрдесет до педесет хиљада људи док су сами организатори наводили цифре од стотину до стотину двадесет хиљада окупљених особа.

Без обзира колико је људи учествовало на протестима у Београду, чињеница да се радило о десетинама хиљада особа сасвим јасно илуструје да питање литијума није нешто што се тиче ускога броја особа. Стварност да су протести против литијума одржани широм земље само је додатна потврда постојања свијести међу српским народом да је ова проблематика од колективног значаја, штавише, питање које превазилази вјештачке државне границе наметнуте од стране наших непријатеља.

Овај притисак је неопходно одржати, но истовремено се мора имати на уму, с обзиром на већ сада јасну методологију рада страних актера, да ови оправдани протести, управо због свога друштевног потенцијала представљају изузетно привлачну мету за преузимање те обесмишљавање, при чему би се дато обесмишљавање првенствено огледало у вјештачки подстакнутој трансформацијом примарнога разлога за само незадовољство. Проблем експлоатације литијума би био замјењен другом темом, у потпуности небитно за српски народ уопштено, но значајном за факторе који подстичу и одржавају полуколонијални статус Србије.

Мора бити схваћено да су питања борбе против Рио Тинта, борбе за Космет, борбе против идеолошких и сексуалних девијантности са Запада које се увозе у српско друштво, суштински посматрано, све само различити одрази једнога те истог напора за повратак суверенитета и самопоштовања, како нацији тако и држави. Непријатељ је увијек исти, западни амбасадори, представници Рио Тинта, паразитске шиптарске институције на Космету су само различита његова лица. Управо из овога разлога је неопходно занемарити, одбацити и маргинализовати оне који подржавају протесте против литијума са мапом Србије без Космета, оне који покушавају хомосексуалну идеологију да прокријумчаре путем наводне борбе против рудника, оне који истовремено позивају на сецесију дијелова Србије но такође су „тврди борци“ за заштиту животне околине. За овакве петоколонашке елементе унутар ових протеста не смије бити простора, штавише, сама природа ових протеста, односно активност у корист интереса српскога народа, њима је страна и одбојна.

Облици супротстављања, мирним путем, су бројни а одржани протести су један од њих. У друге се убрајају протестна сједења, бојкоти, петиције, кампање мејловима и писмима, кампање на друштвеним мрежама, мирно блокирање локалитета организовањем људских ланаца, као и „рад по правилима“ гдје се ненасилним путем врши онемогућавање одређених активности инсистирањем на њиховом провођењу уз строго и сувишно придржавање утврђених правила. Као вид протеста се може организовати и „успоравање“, ситуација у којој радници, без обзира на природу колектива, намјерно успоравају сопствени посао те га обављају са мањком ентузијазма.

Истовремено, од Српске православне цркве се очекује недвосмислен став по овоме питању. Њена улога и положај у српском друштву нити су занемарљиви нити туђи. Штавише, у аутохтоној традицији нашега народа, која се ослања на византијску, мишљење цркве има своју тежину која се уважава од стране свјетовних власти и вјерујућег народа. Одређен број свештених лица је већ иступио против копања литијума, као што је владика Фотије, као што је Дарко Ђого, као што је протојереј Саша Петровић. Сви су они јасно и без двоумљења стали насупорт пројекту експлоатације литијума у Србији. Ништа мање од овога се не може очекивати од самога црквеног врха, односно патријарха и Синода. Штавише, сама црква је својом историјском и друштвеном улогом позвана да заузме став по датом питању – питање је од критичнога значаја за саму нацију – а дати став може бити само један. Као и први међу њима, и савремени поглавари наше цркве морају првенствено бити вучији пастири, сва остала разматрања, посебно економска, су секундарна. На посљетку, изгледа одговарајуће супротставити се литијуму литијама.
Што се тиче њемачких и европских потреба за литијумом заради опстанка европских индустрија, те генерално гледано Европе и Њемачке, став аутора најбоље осликава често понављавана узречица древног римског сенатора Катона Старијег, Ceterum censeo…

Слободан Владушић: Мегалополис и Трамп

Запад нема оружје којим може да се супротстави Путину – нека размисле шта даље

Кадиров: Хтели су прави рат – ево им га