Слободан Рељић: Пејџери смрти

Остаће овај „крвави уторак“, 17. септембар лета Господњег 2024, забележен као датум кад је нешто окончано и очекује се да нешто ново почне. При том не мислим на покретање ратних операција Израела с Хезболахом и потенцијално с Ираном. Мислим на цивилизацијско разграничење у области људске комуникације.

Оно што се називало информатичка ера (информатичко друштво), кад наводно информација постаје кључна супстанца и производње и културе једног доба, стигло је у горњу тачку историјског тока – до смрти. Даље нема. Јер смрт укида комуникацију у друштвеној стварности.

Идеали масовних медија

Свака накана капиталисте подразумева експлоатацију, израбљивање слабијих у друштву и израбљивање слабијих друштава свуда по свету. Држава се бринула да направи општи оквир (устав), правила понашања (законе) и обезбеди силу која би прокламовани ред одржавала (војска, полиција и тајне службе). Капиталистичка држава се нашла у историјској ситуацији да је морала то изводити у демократији.

Рушећи феудално друштво, буржуји су демократију користили као мамац за масе, иако је Платон (427–347 п.н.е) објаснио да „ко је болестан, па било да је сиромашан или богат, мора ићи на врата лекара и сваки онај коме је потребно вођство треба да иде на врата оног ко може да га води, а не да владалац, ако он заиста нешто вреди, моли поданике за дозволу да њима влада“.

Зато демократија подразумева да владајуће класе на врху опстају – манипулацијом. Све мање голе силе, све више лажних умилних речи.

Каже се да је читав систем „сервис народа“, али кад би буржоаска класа пристала на то била би неупоредиво сиромашнија и са скромном концентрацијом моћи. Отуд се увећање пара и моћи обезбеђује увелико преко – средстава комуникације. Средства која преносе поруке зову се медији. За размере друштва – масовни медији.

И, уз класични трилинг – законодавну, извршну и судску власт – имамо и четврти стуб демократије – медије. Њима је намењена улога да омогућавају народу да види како раде њихови изабрани владаоци.

Проблем се појавио од почетка. Пошто су они који владају ближе медијима, да л’ приватним, да л’ државним, стални је напор да се слобода говора одржава. Колико-толико слободном. Резултати су половични.

Вести нису истина

Највеће достигнуће у новијој историји је био подношљив привид да народ може да утиче на власт… Иако је још Волтер Липман у Јавном мњењу (1922) показао да вест није истина јер „функција вести је да сигнализира догађај, функција истине је да осветли сакривене чињенице, да их постави у међусобну везу и да направе слику о стварности по којој људи могу деловати“.

Али то је реално немогуће, тврдиће Липман, иначе врло утицајан у америчкој јавности, јер „као што је Аристотел инсистирао да су робови били то по својој природи, тако демократе инсистирају да је слободан човек правник и администратор по својој природи“. Они никад нису признавали да није сваки човек у стању да би се компетентно бавио тако сложеним и само обученим људима доступним радњама. „Супериорни [у томе] били су сувише јаки и бескрупулозни да би дозволили себи да не капитализују тако лепу оправдавајућу тврдњу.“

Тако је поданик-грађанин, који по дефиницији мора знати шта је истина да би могао да одлучи ко је одговоран и способан да води друштво – остао у тунелу без сигурних путоказа. Воде га тамо-овамо, обећавају, прете, а он може схватити да је то лоше, неподношљиво лоше, само на ивици амбиса. Али тад је касно да се то решава речима. И то је, у ствари, оно што се звало и зове демократија и слобода штампе.

После се, наравно, признало да медији не помажу грађанима да нађу поштене и способне, него да – они који контролишу медије, у ствари, манипулишу грађанима. А манипулација је проглашена и нужном и истинитом. Појављују се и критичари, али сви смо свесни да корените промене не може бити.

Тако долазимо и да је демократија, како се сетио довитљиви Винстон Черчил, „најлошија форма државе ако изузмемо све остале“. Или, циничније, и самим тим тачније: „Демократија је процес који нам гарантује да се нама неће владати боље него што то заслужујемо“. (Џорџ Бернард Шо)

Надзорни капитализам као резултат     

Отпор томе јесте постојао, али – пошто ту неког суштинског и трајног напретка не може бити – грађанин се умори и лакше му је и безбедније да виче „Хајл Хитлер“, како је сугерисао Јозеф Гебелс, највећи међу манипулаторима 20. века, него да се ухвати посла Дон Кихота. Уосталом Сервантесов јунак се узима у тој култури као биће недорасло промени. Поштено биће. Али смешно биће. Санчо Панса је јунак новог доба.

Послушаш шта траже они који имају паре, полицију и медије, биће ти мучно, требаће ти опијати – јер свако од нас који слушамо смо људско биће које не воли да буде изигравано, односно бар не воли да мора да види да је изигравано – али иде се даље. Либерали су се, рецимо, показивали хуманијим у манипулисању од комуниста и фашиста, и зато су потрајали дуже, али – са неке дистанце све се сводило на исто.

Тако се либерални капитализам који је стигао до информатичке ере претворио у најтоталитарније друштво у западној цивилизацији – у надзорни капитализам. У потпуно измењеном свету „Гугл је измислио и усавршио надзорни капитализам баш као што је пре једног века ‘Џенерал моторс’ изумео и усавршио менаџерски капитализам“, или пре два века Џејмс Ват – индустријски капитализам.

Пре два века капиталиста се трудио да што брже и што јефтиније направи производ који ће моћи да што лакше и што повољније прода купцу, а данас – надзорни капиталиста контролише мисли и радње купца а да би могао да их обликује и да купца усмерава да узме оно што је интерес убеђивача. Без обзира на квалитет робе и потребу купца. Нема робе, постоје само произведене жеље које се у хипнократији испуњавају. Сад их већ и не тражиш, добацују их у твоје станиште. Нема пробе, нема провере – само куповина.

Тако се намећу производи и идеје, а на крају и они који владају тобом. „Надзорни капитализам у основи је паразитски и самореферентни систем. Призива у сећање стари Марксов приказ капитализма као вампира који се храни радом, али с неочекиваним обртом. Уместо радом, надзорни капитализам се храни сваким аспектом искуства сваког човека“, рећи ће Шошана Зубоф, писац књиге Доба надзорног капитализам.

Технолошка средства онемогућују појединцу да буде изван теигре. Ако се ти не ухватиш у коло, они ће те увести. Јер интернет је крвоток друштва. „Због те логике живот постаје свакодневно понављање фаустовске погодбе. ‘Фаустовске’ зато што је малтене немогуће издвојити се, иако ће оно што пружамо заузврат уништити живот какав познајемо.“

Нељудскост и последице

Последица је „психичка обамрлост“ у којој постајемо свесни „да нас неко прати и рашчлањује, по нама копа и мења нас. Припрема нас да то стање примимо с резигнираним цинизмом, да изналазимо изговоре који делују као одбрамбени  механизми (‘немам шта да кријем’) или да забодемо главу у песак, свесно бирајући незнање из осећаја фрустрације и беспомоћности.“ (Зубоф)

Гугл-индустрија потпуно је изван контроле: то су тамо неки људи који те обасипају услугама без којих не можеш, усмеравају твоје дете а да те не питају, купујеш у оквирима који они сугеришу, гласаш под притиском који они намећу као безуслован, шпијунирају те а да тачно не знаш где и кад, разголићују те… Та монструозна сила „не мари за друштвене норме и укида елементарна права на самосвојност личности, без којих се не може ни замислити демократско друштво“.

Садашњост је суморна, а будућност насавладиво страшна. „Као што се индустријска цивилизација развила науштрб природе, због чега бисмо могли остати без планете Земље, тако ће се информациона цивилизација, коју обликује надзорни капитализам и његова новостечена инструментарна моћ, развити науштрб човекове природе. То би нас могло коштати људскости.“ (Зубоф)

Добро, досад су сви ти екрани – којих има више и разноврснијих него што је Орвел уопште могао да замисли – наговарали, лажирали, претили, али нису – убијали. Екраноид је имао неки простор самосталности. Мрва, али ипак нешто. Бар да се заварава.

Од 17. септембра 2024. те справице од чипова – убијају. Клик! – и мртав си или су од тебе направили инвалида! А кад дође фаза да ти чип уграде у мозак, како славодобитно обећавају, утешно је што неће морати да троше експлозив.

Да, прошли смо онај први чин драме у коме је пушка обешена о зиду и слутили смо, како је Станиславски говорио, да она мора да опали у трећем чину, али смо се надали да оно што мора да се деси не мора нама да се деси…

Јер, ово је 21. век, говорили су наши препарирани и недорасли тешитељи, чудећи се да неко помишља да Неко у доба ово може имати идеју да те убије.

Масовне убице су фини људи

Људска глупост је свемирских димензија. Њу једино кроти страх од смрти, али ни он је не може укротити.

Она је такође последица самолажи у којој добровољно живимо, али „обазрите се око себе: крв се потоцима пролива, па још на тако весео начин као да је то шампањац“! И: „Јесте ли приметили, да су најаутентичнији крволоци били скоро сви одреда најцивилизованија господа, којима разне Атиле и Стењке Разини нису били ни за мали прст; и ако не падају тако јако у очи као Атила и Стењка Разин, то долази само отуда што их често срећемо, што су сувише обични и свакодневни“, писао је Достојевски век пре него што ће Хана Арент „цивилизовани свет“ суочити са „баналношћу зла“ (са процеса Адолфу Ајхману 1961).

„Раније је (човек) гледао у крвопролићу правичност, и мирне савести је истребљивао кога је требало истребити; док данас, ми, иако крвопролиће сматрамо за гадост, ипак се бавимо том гадошћу, и још и више него раније. Које је горе? Одлучите сами.“ Али капиталистички прогрес је унапредио и те страшне слике с којима нас је суочавао Ф. М. Достојевски. Прогрес је spiritus movens западне цивилизације, у сваком је њеном сегменту, па и у смрти. Не може индустрија смрти да заостаје за индустријом ере.

Дакле, они из Хезболаха су разумели, на примерима кад су им уз помоћ хватања и контроле сигнала мобилног телефона убијани вођи, да се треба вратити на пејџер и воки-токи, јер то је сигурније… Грешка. У електронско-дигиталном простору нема сигурног ћошка. И то је постало основа за масовније убиство.

Не мислите, ваљда, после свега да је оваква врста ликвидације људи – преседанска. И да је то само за Хезболах, или само за муслимане, или само за опасне људе… То је, разумеће сад све више људи, бесмислица. Никад се не зна за кога ко може бити опаснији од борца Хезболаха. Ово је историјски тренутак кад ће се почети нормалније гледати на – мобилни апарат: који је досад производио зависност људи, а сад и смрт.

Свака зависност, сетићете се, на различите начине убрзава ваш крај. А постоје и пречице. Обезбедиће вам се бесплатна еутаназија. И кад ви не тражите. Јер, основа привлачности интернета је – бесплатност, која увек кошта више од највиших реалних цена. Али то је филозофија. Хит је „узми све што ти живот пружа“!

Бесплатно сте узимали нешто, што вам углавном није ни требало а давали сте све. Чинило вам се да скептици претерују. После 17. септембра 2024, ваљда је јасно, да ни они нису имали храбрости да мисле реално.