Батић Бачевић: Други атентат на Трампа – прича о аутсајдерима и дубокој држави

Како ли се може назвати идеја која је покренула извесног самозапосленог Американца из Хонолулуа да крене на пут дуг 11.993 километара, како би у Кијеву, огрнут америчким и украјинским заставама, скупљао добровољце за рат против Русије? Да ли су неки веома далеки преци оставили завет потомцима да се чува Украјина, ако једног дана буде постала држава? Можда се у малом човеку опскурне биографије пробудила нада да ће и он добити ворхоловских пет минута славе, уз малу помоћ тајних служби. Или је, једноставно, само превише гледао вести Си-Ен-Ена и тугаљиво лице Кристијан Аманпур како са доскорашњим мужем и новим директором нечега што се зове Центар за глобални ангажман Џејмсом Рубином, са изразима пропалих провинцијских глумаца, ламентирају о борби добра против зла, страху од руског фашизма који уништава мир, демократију и општу љубав у свету.

За светску демократију 58-годишњи живописни Рајан Весли Раут борио се две године, уз несебичну помоћ америчких служби и њених новинара. Али на крају је схватио да се треба обрачунати за злом у кући, особом против које се воде небројени процеси јер је угрозио амерички демократски поредак, а медији воде вишегодишњу кампању о човеку који је спреман да убије амерички сан. А за хиљаде маргиналаца то је већ довољан знак да је можда и легитимно убити убицу америчког сна.

Када се десио први атентат, америчка али и светска јавност није могла да верује да је 20-годишњи момак Томас Метју Крукс успео да се са оружјем попне на кров зграде иако су грађани правовремено обавестили полицију, и да погоди Трампа, убије једну и рани неколико других особа пре него што су га снајперисти убили. Крукс није оставио иза себе „политички програм тетке Кристијан за понети“, нити читав низ интервјуа или филмску биографију који није стигао да испише.

Други атентатор је већ са сасвим друге планете – јунак неке комедије забуне, модел за особе зависне од политичке пропаганде, или маргиналац који је одличан материјал за употребу служби. Зато и не треба искључити могућност да је на њему служба покушала да докаже како јој се неће догодити нови Крукс. Циници би рекли да се ни Трампу сигурно не би догодио нови Крукс да је метак отишао центиметар или два у другом правцу.

Биографију другог атентатора не би могао да напише ниједан холивудски сценариста, посебно последњи део где чека са оружјем 11 сати да оствари задатак историје, али је схватио да је примећен и побегао.

„Долазим у Украјину са Хаваја да се борим за вашу децу, породице и демократију. Доћићу и погинућу за вас“, написао Раут на почетку рата на свом Икс профилу.

„Има пуно сукоба у свету који су сиви, али овај је свакако црно-бели. Ово је борба зла против доброг“, рекао је за румунско издање „Њузвика“. Он би сам баш волео да ратује па и да погине за одбрану Украјине, али судбина је сурова према њему – стар је и нема довољно искуства. И било би некако бесмислено да гину стари (58) када већ има толико младих.

Иако је све више светских интелектуалаца који се спрдају с паролом о Америци као земљи могућности, у једној области она заиста пружа могућност као ниједна земља на свету – сваком грађанину добре кондиције и слабог материјалног стања су широм отворена врата да се остваре као борци, ослободиоци и унапред амнестирани сурови ратници широм света.

Зато и није јасно што Рут није покушао да сам уђе на Косово или Ирак, да нападне Гадафијев шатор, ако већ та фрустрација због светских неправди тутњи у његовој глави деценијама.

Његов нови пријатељ из Кијева и вођа немачке хуманитарне организације Феникс Кристијан Луц описује да су га добровољци који долазе у Кијев сматрали неком врстом маскоте украјинске војске. „Регрутер са америчком заставом око врата, тако су га звали“, присећа се немачки саборац који је, као доказани хуманитарац, возио Раута по Кијеву када је приватник из Хонолулуа „добио идеју да тражи фабрику за прављење дронова“.

Иако је деловало чудно, мало лудо, ипак је био добар саговорник за велике светске медије попут „Њујорк тајмса“, чувара свих професионалних кодекса осим у случајевима када се земља налази у отвореном или посредном рату. Недавно је објављена кинеска студија у којој се каже да за 240 година од оснивања до данас, САД нису ратовале 16 година. Несуђени атентатор на Трампа покушавао је, према „Тајмсу“ и осталим водећим медијима, да некако нађе добровољце из Авганистана, који ваљда тамо одавно немају кога да убијају и седе беспослени, и да их пребаци на украјински фронт.

„Имамо на десетине заинтересованих али само морамо да им нађемо лажне пасоше. Покушаћемо у Пакистану, пошто су већ толико корумпирани,“ изјавио је за „Њујорк тајмс“, али се касније као директор Међународног центра за скупљање добровољаца жалио да Украјина не прихвата талибане иако су они спремни да дају живот за демократију. У ангажовању авганистанских плаћеника, који су дуго радили за САД али су сада на борачком бироу за рад, Раут има идеје и да их шаље на Тајван како би тамо спремно дочекали кинеске агресоре. Ако неће на Тајван, могу да иду и до Хаитија.

Суочавајући се са ужасном реалношћу – да је дошао из Хонолулуа у Кијев, а Русија није пала на колена, Раут није губио време. Послао је директну поруку Илону Маску: „Желео бих да купим ракету од вас. Напунио бих је бојевом главом и усмерио ка бункеру у Путиновом одмаралишту на Црном мору и да завршимо са њим. Можете ли, молим вас, да нам дате цену.“ Није добио цену. Чак ни његов пријатељ из немачке хуманитарне организације није му помогао око ракете.

У медијским анализама после чудног атентата наводи се да је Раут активно подржавао разне америчке кандидате али да је укупно на читав низ лидера потрошио 140 долара, уз прецизна објашњења да је некоме дао само долар, неком пет а некоме чак 25. Није се још јавио истраживачки геније, неки амерички цинс, минс или ринс, који би увидом у његов рачун видео колико је новца потрошио у Кијеву и како је ту борбу за светску правду поднела његова фирма.

У књизи самиздату који је издао овај геостратешки пророк из Хонолулуа извињава се народима Блиског истока јер је гласао за Трампа, „ретардирано дете“ које је поништило америчко-ирански споразум о нуклеарном наоружавању: „У мени има довољно људскости да признам да сам направио страшну грешку. Зато слободно можете да убијете Трампа, али и мене због те грешке у процени.“

Недавно је у Европи извршен атентат на словачког премијера Фица, који се такође слабо уклапао у амерички наратив о добру и злу. Његов нападач је такође пришао премијеру, док је на тргу причао са грађанима, и мирно запуцао на Фица. Касније је утврђено да је говорио како је Словачкој потребан један Брејвик, али и да је о свом трошку написао књигу „Цигани и Роми“ у којем веома расистички описује Роме као „тумор у телу цивилизације у којој несметано шири криминал“.

Други атентатор на Трампа или први нападач на Фица делују као неке карикатуре политичког активисте који жели да поправи или поквари свет, али историја је, нажалост, пуна примера аутсајдера, благо поремећених људи који су имали већи утицај на токове цивилизације од галерије добитника Нобелових награда. Јер таквим личностима није потребна ни идеја, ни стратегија. Довољна је само слобода. Или намерно одсуство надзора.