Филип Родић: Шта нам Запад жели

Међународна кризна група (МЦГ) је неоправдано помало заборављена у нашем друштву. Разлог томе је што се ова злогласна организација која је деведесетих и почетком двехиљадитих харала нашом земљом последњих година била окренута другим регионима где је требало направити кризу која би се окончала остваривањем америчких геостратешких интереса, али нам се сада, изгледа, враћа.

Прва сила која се налазила иза ове „непрофитне невладине организације“, Џорџ Сорош који је, како је у публикацији поводом 15 година рада овог формално тинк тенка „Петнаест година на линијама фронта“ написао један од оснивача, такође злогласни Мортон Абрамовиц, „био ту од почетка и он је истински покренуо организацију великом донацијом“.

Абрамовиц је, између осталог, био директор продужене руке ЦИА, америчке Националне задужбине за демократију (НЕД), али и један од америчких саветника албанске делегације на преговорима у Рамбујеу.

Да би стварни значај ове организације био јасан, навешћемо да јој је председник и извршни директор једно време био Роберт Мали, раније високи званичник Савета за националну безбедност у администрацији Барака Обаме, а потом специјални изасланик за Иран у администрацији Џозефа Бајдена. Поред Малија у ИЦГ су се нашли и нама добро познати Марти Ахтисари (који је у време док је био председник Финске био први шеф једне државе који је МЦГ-у дао издашну финансијску помоћ, а потом председавајући ове организације), а председник и извршни директор пре Малија била је Луиз Арбур, која је пре тога, као главна тужитељка Хашког трибунала подигла оптужницу против председника СР Југославије Слободана Милошевића.

Верујем да вам је ово довољно да бисте се подсетили тежине коју има МЦГ, али додајмо још један детаљ. Шеф ове организације у Србији је дуги низ година био Џејмс Лајон, а колико је он био значајан сведочи „анегдота“ из 2003. коју је у недељнику „Време“ под насловом „Лајона нико не сме да љути“ описао Ненад Љ. Стефановић: „Упућени тврде да је СУП Београда који је Џејмсу Лајону, шефу МЦГ за СЦГ ускратио боравак у нашој земљи, направио у једном тренутку, отприлике, сличну збрку по европским престоницама као и мађарски полицајци који су недељу дана раније на аеродрому у Будимпешти привели Хашима Тачија. Као и у Тачијевом случају, телефона су се изгледа поново прихватили Хавијер Солана, Крис Патен и многи ван Брисела, а звонило је непрекидно и у МУП-у и у МИП-у.“ Десетак сати касније, наводи Стефановић, Лајон је поново имао боравишну дозволу. Ни ово стављање Тачија и Лајона у исту реченицу није никаква случајност.

Зашто сада подсећамо на Међународну кризну групу која је доста дуго фокус са Србије скренула на нека друга места у којима треба „решити кризу“ попут Венецуеле, Мјанмара, или Сирије? У швајцарском листу „Ноје Цирхер цајтунг“ објављен је интервју са саветником Међународне кризне групе Марком Прелецом који „анализира“ успех премијера лажне државе „Косово“ Аљбина Куртија описујући га као „успешног стратега“ чији је успех надмашио чак и његова и очекивања многих других.

Курти је, како наводи овај експерт са тридесетогодишњим искуством у бављењу питањем Балкана, схватио да дијалог са Београдом неће донети жељени резултат – да Србија призна независност Космета због чега је, могу слободно рећи, наставио дијалог другим средствима. Та друга средства, Прелец описује као „спровођење државног суверенитета Косова где год то може“ на српским становништвом већински насељеном северу „државе“.

У спровођењу тог „дијалога другим средствима“, Курти, како истиче Прелец, има „демократски легитимитет“, јер је његов курс „популаран у земљи“. Поред свег зулума који је Курти наметнуо Србима на Косову – од пребијања и хапшења до укидања динара и упада у српске институције – Прелец предвиђа (или саветује) да би Курти могао ударити и на школски и здравствени систем.

Али Прелец у томе не види ништа лоше, истичући да Курти „у принципу није против присуства српског становништва на Косову, али захтева да то становништво прихвати државу Косово“. У принципу и „У“ на челу, јер Прелец у Куртијевом „решавању кризе“ са Србима види понављање „дугорочног аранжмана као у Хрватској“, где је, како наводи „постојала значајна српска мањина, која је после рата сведена на неколико процената“.

Срби у Хрватској „имају нека културна и политичка права. Али они немају аутономију и Београд нема могућности да утиче. Припадност Хрватској се не доводи у питање“, додаје он.

Ако је то „успешна стратегија“ у очима једног саветника једне, као што смо видели, изузетно утицајне „непрофитне невладине организације“ са буџетом од двадесетак милиона долара, онда треба стварно да ставимо прст на чело и замислимо се шта нам то Запад преко оваквих гласоноша поручује. Према истим мерилима, и за Хитлера се могло рећи да је био „успешан стратег“ који је у великој мери решио „јеврејско питање“ у окупираној Европи. Једино што захваљујући Црвеној армији, тај „аранжман“ није био тако дугорочан као овај у Хрватској која и даље хапси Србе због постова на „Фејсбуку“.

Да је „успешан стратег“ Прелец би вероватно рекао и за Владимира Зеленског који је, попут Хрватске, покушао да успостави „дугорочни аранжман“ са руским становништвом у побуњеним Доњецкој и Луганској Народној Републици. За разлику од Слободана Милошевића, који није имао снаге да спречи геноцид над Крајишницима, Владимир Путин је интервенисао и предупредио „украјинску олују“. Надајмо се да ће Александар Вучић успети да нађе неки трећи пут којим ће обезбедити опстанак и нормалан живот Србима на Косову и Метохији.