Филип Родић: Операција „руски Шормаз“

НИЈЕ то тако давно било, крајем јуна ове године, „Фајненшел тајмс“ је објавио причу која није нимало ласкава за Србију.

Чувени британски дневни лист изнео је тврдњу да је наша земља у Украјину извезла оружје и муницију вредну 800 милиона евра. Под насловом „Србија жмури на то што њено оружје завршава у Украјини“, овај лист је скројио причу према којој је Србија један крајње покварени играч који истовремено плеше и с Москвом, правећи се да јој је пријатељ и не уводећи јој санкције, и с Кијевом који снабдева муницијом. Проблем у целој овој причи био је, као што то уосталом готово увек бива када западни медији и званичници покушавају да прогурају неку теорију која није баш сасвим истинита користе неодређени термини типа „верује се“, „сумња се“, „делује да“.

Иза бомбастичне тврдње „Фајненшел тајмса“ да „српско оружје завршава у Украјини (што је већ само по себи спорно јер реч „завршава“ указује да оно није продато држави која је у рату с Русијом“ нису стајали, међутим, никакви докази, јер је и сам овај лист, који важи за „озбиљан“ навео да је „српско учешће у дотурању муниције Украјини довољно прикривено да га званични подаци не приказују“ и додаје да „Килски институт за светску економију“ који прати подршку Украјини „није пронашао директне трагове српских активности и није открио систематске доказе српског доприноса“.) И то је то, али је довољно да се створи атмосфера која погодује задатку који амерички амбасадор у Србији Кристофер Хил према писању овог истог листа има – да председника Србије Александра Вучића „удаљи“ од његовог руског колеге Владимира Путина.

Поред „Фајненшел тајмса“ (и бројних других медија) ову улогу на себе је преузео и председник Француске Емануел Макрон који је, током посете Србији Београд не само позвао да стане у „уједињени фронт против Русије“ (што је Марију Захарову сасвим природно подсетило на нацисте), него је и хвалећи улогу Србије на међународној сцени поменуо и некакво испоручивање српске муниције Украјини, али је то прошло доста незапажено. Чињеница је, међутим, да и ако српска муниција „завршава“ у украјинским рукама то није „заслуга“ Србије, него оних који га препродају, вероватно мимо споразума.

Званична Москва је, кад год се ова прича појављивала у јавности, такве наводе суштински одбацивала.

После муниције, у операцији „удаљавања“ Србије од Русије на ред су дошли и авиони. Чудна је коинциденција да је само дан пред јако важну посету потпредседника Владе Србије Александра Вулина Русији и његовог сусрета са председником Владимиром Путином у јавност пуштена прича о томе како ће Србија „својих 36 ‘мигова 29′“ преко Француске уступити Украјини. Све је почело објавом на опскурном руском опозиционом телеграм-каналу „Октагон“ да ће у оквиру куповине француских „рафала“ Србија овој држави до Нове године „дати свих својих 36 авиона ‘МиГ-29′“ и то по цени од 390 милиона евра. Ту причу онда преузима бивша посланица Јединствене Русије у Думи Елена Пањина, сада директорка некаквог Института за политичке и економске стратегије. Укратко, нека врста руског Драгана Шормаза, особа која је 2014. добила „почасну диплому председника Русије“, да би пре две године била практично изопштена из странке. Када је она објавила то су одмах уочили бројни домаћи, регионални и страни медији који њен канал на „Телеграму“, наравно, пажљиво прате и папагајски, без икакве провере преносе причу коју је она пренела са опскурног телеграм-канала.

Да је обмана озбиљна указује чињеница да су ову причу пренели не само доказано „наивни“ луксембуршки медији у Србији попут, на пример листа „Данас“ (који је, иначе, урадио интервју са фантомским саговорником) или телевизије Н1 (која је поверовала да се у Народном позоришту у Београду бити одржана „Недеља косовског театра“), него и реномирани амерички „Нешенел интерест“, гласило утицајног тинк тенка Центар за национални интерес којег је 1994. основао бивши амерички председник Ричард Никсон.

Све и да поверујемо да је некакав „Октагон“ дошао до овако поверљиве информације и да Пањина ужива изванредну пажњу прозападних медија у Србији и угледних америчких тинк тенкова, у овој причи постоји једна, па чак и две огромне рупе коју је немогуће да је неко ко имало размишља могао тек тако да „прескочи“ и не запита се има ли у овоме нечег чудног. Наиме, ништа није лакше него утврдити да Србија (нажалост) нема 36 авиона „МиГ-29“, него (само) 14, од којих су четири преживела НАТО агресију 1999. и потоњу трансформацију војске под вођством Бориса Тадића, Драгана Шутановца, Здравка Поноша и осталих, шест је Руска Федерација донирала Србији 2017, а четири смо добили на поклон од Белорусије 2021. године.

Друга је ствар што би то значило не само да би Србија од Нове године до најмање 2028. (када би први „рафали“ могли да нам стигну) била не без борбених авиона него у минусу за 22 и не би могла да контролише свој ваздушни простор. То је за једну државу недопустиво, и ангажовање стране авијације (које је у принципу могуће) би представљало озбиљно одустајање од сопственог суверенитета.

Ако никоме овакво аматерско познавање стања у нашој војсци не би упалило црвену лампицу да поразмисли о кредибилитету овакве информације, онда ништа, што би рекле цењене колеге из „Пешчаника“. А ако неко преноси овакву информацију без икакве провере, онда се не ради о новинарству, него о оперативном задатку који има неки други циљ од информисања јавности. Какав би тај циљ могао бити у, као што смо напоменули, дану када се потпредседник Владе Србије састаје са председником Руске Федерације, није тешко претпоставити.