Милорад Вукашиновић: Глобално „усековање“
У протеклих двадесет и три године о догађајима од 11. септембра написана је обимна литература и сачињен велики број анализа. Већ одавно је формиран светски покрет који се бави преиспитивањем „званичне верзије“ терористичког напада на САД. Представнике тог покрета у Америци називају „истинашима“. Неке од тих организација – попут Америчког института архитеката – прикупиле су велики број потписа чији је циљ отварање нове истраге о трагичним дешавањима од 11. септембра.
Не улазећи овом приликом детаљније у нешто што подсећа на „детективску истрагу“, нема сумње да је најслабија карика тзв. званичне верзије овог догађаја, била и остала, она о одговорности Бин Ладена и његове терористичке мреже Ал-каида. Намеће се неколико логичних питања. Најпре, како је могуће да неко ко је у тренутку напада сакривен негде дубоко у пећинама Авганистана, организује тако масивну и спектакуларну акцију која гађа симболе америчке моћи: Куле близнакиње и Пентагон? Одговор је сам по себи негативан.
Друга запитаност је логистичке природе. Наиме, извођење једног таквог напада подразумевало је истовремену коородинацију неколико стотина терориста и то у: контроли лета, америчкој војсци, зградама Светског трговинског центра и Пентагона, као и у више отетих авиона цивилиног ваздухопловства.
Коначно, како је сачувана тајност једне овакве акције? Сигурно, не тако што је постојао ланац хијерархије у командовању, већ се десило управо супротно: планер, организатор и извршилац нису деловали у координацији, што признаћемо није у могућности да обезбеди ниједна моћна терористичка организација, па свакако ни Ал-каида. Према томе, операцију попут 11. септембра могла је да изведе само нека паралелна државна структура која се отела контроли и тежила остварењу својих циљева и интереса. У вези са 11. септембром утисак је да су се до данас издвојиле три различите школе мишљења.
Пипци дубоке државе
Са ове временске раздаљине некако најуверљивије делује становиште које заступају најпознатији вашингтонски „инсјадери“ и њима наклоњени алтернативни медији. Њихово заједничко гледиште (погледати текстове Пола Крејга Робертса) јесте да је „америчка дубока држава“ догађаје од 11. септембра искористила за суспензију америчког Устава и темељних људских права и слобода, претварајући САД у „државу свеопштег надзора“.
У прилог овој верзији најчешће се наводи чињеница да је амерички Конгрес усвојио, без иједног гласа против, тзв. Патриотски акт, којим су службе безбедности добиле неограничена овлашћења у „рату протов тероризма“. Има ту и много бизарних детаља, као што је нпр. овлашћење Еф-Би-Аја, који је стекао право да вас приведе без судског налога, уколико из вашег библиотечког картона проистиче да сте били у контакту са литературом која се може повезати са идеологијом терориста.
Уз то, „вашингонски инсајдери“ се позивају и на чињеницу да идеја о „суспензији америчке демократије“ има своју предисторију која сеже још у време Хладног рата. Поред опроштајног говора председника Ајзенхауера, који је изразио забринутост због повећаног утицаја војноиндустријског комплекса на америчке друштвене прилике, заступници овог става као кључни доказ истичу фамозни Меморандум број 7 (аутор Линколн Блумфилд), који је на захтев председика Кенедија израдио војни Институт за анализу одбране.
Реч је о документу који је почетком шездесетих година прошлог века требало да одговори на питање о томе колико је свет спреман за прерастање Савета безбедности Уједињених нација у светску владу. Уз негативан одговор на ово питање, председнику Кенедију је у овом извештају препоручен и скраћени пут до светске владе, кроз изазивање „трауматичних и шокантних догађаја“ после којих је јавност спремна да прихвати и крајње непопуларне мере, укључујући и ограничења својих права и слобода. Није ли се после 11. септембра 2001. године заправо то и десило, не само у САД, већ и у Европи, која је и сама након сличних „терористичких напада“ посегла за концептом „државе безбедности“?
Коначно, све до данас чини се да је највећа мистерија однос врхова америчке дубоке државе према исламском свету. Тако је трећег октобра 2007. године, нама добро познати генерал Весли Кларк на једној трибини Демократске партије, усред предизборне кампање Хилари Клинтон отворено признао да су много пре 11. септембра постојали оперативни планови за потпуну деструкцију или геополитичку трансформацију муслиманског света.
Он је том приликом казао како је први пут о томе слушао још 1999. године и да су Американци много пре догађаја које познајемо као „Арапско пролеће“ одлучили да трансформишу исламски свет у складу са својим геополитичким интересима. Том приликом поменуо је Ирак, Сирију, Либан, Сомалију, Судан, Иран и Либију. Треба ли уопште подсећати да се мање-више све то и десило неколико година после Кларкове изјаве.
Америка не би била то што јесте да цео догађај није имао и наглашену езотеријску димензију. О томе је још, 14. септембра 2001. године, изванредну анализу под насловом Наручиоци нису муслимани написао публициста Милан Видојевић (опширније у Гласу јавности , прим. аутора). Суштина Видојевићевог опажања односи се на симболику избора 11. септембра, када се по православном календару обележава Дан усековања главе Светог Јована Крститеља.
Видојевић у овој анализи открива да је Јован Крститељ заштитник многих масонских ложа мондијалистичке оријентације, као и да рушењем Кула близнакиња као симбола њихове моћи овај табор доживео судбину свог заштитника на овоземаљском плану, што наводи на закључак да би потенцијални наручилац могао да потиче из масонских ложа супротне оријентације.
Овоме у прилог свакако иде и чувени говор председника Буша Млађег, који је 14. септембра 2001. године у Националној катедрали у Вашингтону, изговорио речи које су својствене једном религиозном проповеднику, а не председнику номинално секуларне државе каква је Америка. Тих дана је престонички Вашингтон пост његов говор описао као „историјску прекретницу“, уз навођење да је Бушово тадашње обраћање америчкој нацији припремио његов саветник Мајкл Герсон, библијски фундаменталиста.
Принц таме
Друга школа мишљења заступа став о томе да се после 11. септембра у фокусу светске јавности нашао исламски фактор. Наиме, протеклих деценија догодила се радикална трансформација исламског света у смеру урушавања његовог изгледа који је успостављен у време хладноратовске поделе света. Занимљиво је да су највеће жртве такве трансформације биле државе тзв. „исламског социјализма“ (Либија, Ирак, Тунис, Сирија, донекле Египат).
Широм исламског ареала ојачале су радикалне „исламистичке структуре“ које су попут Исламске државе или Муслиманског братства у Египту успоставиле механизам терора, не само над немуслиманима, него и према припадницима исламске вере и угрозиле суверенитете многих држава (Либија, Сирија и Ирак су типични примери, док се Египат спасао у последњем тренутку).
Поједини руски геополитичари су исковали израз „атлантистички ислам“ указујући на чудну симбиозу интереса корпоративних капиталиста и исламских фундаменталиста широм света, који заједнички делају на реализацији концепта десуверенизације муслиманског света, разуме се, свако из својих разлога. У реализацији једне овако замишљене стратегије личност Осаме бин Ладена савршено се уклапала.
Осама бин Ладен је рођен 1957. године и потиче из породице шеика Мохамеда бин Ладена који је наводно имао 54 деце. Његов отац је основач једне моћне холдинг – компаније која је имала веома разгранате послове, укључујући и власништво над деоницама „Џенерал електрика“, гиганта америчке војне индустрије. Путеви новца водили су до веза породице Бин Ладен са трговцем наоружања Аднаном Кашогијем, али и до Мохамеда ал Фаједа, оца Додија ал Фаједа који је страдао у Паризу са принцезом Дајаном.
Бин Ладенова фирма је један од финансијера режима у Саудијској Арабији и веома је била повезана са њиховом обавештајном службом. Осама је, захваљујући породичном пореклу, завршио високе школе, а од 1979. године је контролисао финансијске трансакције које је ЦИА уплаћивала муџахединима у Авганистану који су тада уживали статус „бораца за слободу“, јер су се борили против Совјета у тој земљи. Нису познате околности под којима се Осама одметнуо од Американаца, који су га потом систематски оптуживали за организацију напада на „америчке интересе“ широм света.
Пре догађаја од 11. септембра 2001. године, означаван је као организатор напада на америчке амбасаде у Најробију и Дар-ес-аламу. По неким непотврђеним информацијама Бин Ладен се појављивао и на Балкану, пре свега као финансијер изградње велелепних џамија на Косову и Босни, где се отворено проповедала доктрина вехабизма и салафизма. Тешко је говорити о његовом стварном утицају у исламском свету, али оно што није спорно јесте да су његове поруке савршено погађале душе бројних следбеника које је стекао и на тлу Европе.
Поједини аутори наглашавају да је деловање Бин Ладена коинцидирало са неким од обележја „глобалног ислама“ као што су: нарасла свест исламских елита о потреби јединства свих муслимана, огромни нафтни и гасни ресурси из којих проистиче економска моћ, физичка контрола готово свих важнијих светских мореуза, демографска експлозија без преседана и све већа ослоњеност на глобална тржишта, што, између осталог, подразумева и ширење верске пропаганде средствима глобалне комуникације.
Овај последњи моменат промоције верске пропаганде свакако заслужује нарочиту пажњу и један је од најзначајнијих разлога популарности и привлачности идеје о глобалном џихаду, посебно међу младим муслиманима, који живе у великим градовима западне цивилизације.
Ипак, према деловању Осаме бин Ладена и његовом наводном раскиду са деловима дубоке државе треба бити опрезан. Амерички обавештајац Милтон Бирдон истицао је скептицизам у погледу одговорности Ал-каиде за ударе од 11. септембра, уз тврдњу да у свему има много медијске митологизације. Овај искусни аналитичар указивао је да је највећи проблем САД после окончања Хладног рата био у недостатку глобалног непријатеља, као и да је у процесу трагања за њим измишљен мит о „глобалном тероризму“ који је требало да на новим основама мобилише америчку јавност и представља подршку доктрини неограничених војних интервенција широм света. Због тога није случајно да је после 11. септембра затворено финанијско крило истраге о овим догађајима.
Мач са две оштице
Коначно, трећа школа мишљења узорке догађаја од 11. септембра види у кључним карактеристикама „идеологије глобализма“ која се на америчком примеру показала као „мач са две оштрице“. Према теоретичару Хантингтону ми смо тога дана присуствовали „разарању још једне идеолошке утопије“ (идеологије глобализма – прим. аутора).
Мало је познат податак да је у време председника Клинтона у најстрожој тајности донет акт о потпуној „дерегулацији“ који је „терористичким организацијама“ у пракси омогућио несметано инвестирање и приступ осетљивим технологијама, куповину медија и берзанске велеоперације „прања новца“. Француски писац Тијери Мејсан објавио је светски бестселер под насловом 11. септембар 2001. године: велика превара који је распродат у вишемилионским тиражима. Реч је о истраживању мултидисциплинарог карактера у којем је француски новинар до темеља урушио званичну верзију о терористичким нападима на САД, иза којих наводно стоји исламистичка мрежа Осаме бин Ладена.
Ова књига је посебно занимљива јер указује на стварне финансијере ових догађаја и пословне везе породице Буш са саудијским милионерима и породицом Бин Ладен. Мејсан је указао постојање једне утицајне англо-пакистанске пословне групације коју су основали моћни финансијери: Гокали из Пакистана, Бин Махвузи из Саудијске Арабије и Геит Фараони из Абу Дабија.
Реч је о корпорацији која је имала и своју банкарску делатност која је отворила огранке у 72 државе. Колико је ова пословна групација везана за ЦИА сведочи и податак да су двојица њених директора Ричард Хелмс и Вилијам Кејси били запослени у њој. Једна од најзначајнијих личности је био принц Ал Сауд, шеф обавештајне службе Арабије и тутор Бин Ладена.
Занимљиво је и да су уочи 11. септембра забележене чудне новчане трансакције на берзи, а које су се односиле на деонице осигуравајућих кућа и предузећа војне индустрије. Ту су и други интересантни подаци, попут оног о Мохамеду Ати, који је наводно командовао камиказама Ал-каиде, а за којег се знало да је био високи официр пакистанске тајне службе ИСИ, чији је директор генерал Ахмед Бахмуд, после 11. септембра дискретно пензионисан. Баш као што је Бин Ладен ликвидиран после једне спектакуларне акције у Пакистану, која је директно преношена у Овалном кабинету Беле куће. Његово тело је након тога бачено на дно океана, по сценарију једне од почетка лоше осмишњене детективске приче.
Милорад Вукашиновић је српски новинар и публициста. Аутор је књига „Суочавања-изабрани разговори” (2003), „Тренутак истине” (2006), „У тамном срцу епохе” (2010), „Рат за душе људи” (2011) и „Мислити просторно” (2021). Ексклузивно за Нови Стандард.
ЛИТЕРАТУРА:
- Милан Видојевић, Наручиоци нису муслимани, Глас јавности, 14.9. 2001;
- Тијери Мејсан, 11. септембар 2001. године: велика превара, Драганић, Београд 2002;
- Милорад Вукашиновић, У тамном срцу епохе, ауторско издање, Нови Сад 2010.
Извор Нови Стандард
Насловна фотографија: Robert Clark/INSTITUTE
