Макрон у Србији, или: „Мигови“, „рафали“ и обрнуто

Било је извесне шизофрене симболике у начину на који је председник Француске Емануел Макрон долетео у Србију коју би да види у уједињеном фронту против Русије, наиме, у пратњи „мигова-29“ које Србија има захваљујући Русији и Белорусији. Па зато и не чуди што се извештач француског „Монда“ из Београда запитао да ли је, у правом океану француских застава повешаних у част његовог доласка, Макрон уопште схватио да се међу њима налази и велика реклама „Гаспрома“ са поруком „Заједно“ и спојеним заставама Русије и Србије. Француске заставе, предвиђа „Монд“ уз понешто једа, биће склоњене чим Макрон седне у авион за Париз, а овај знак – „Заједно“, Срби и Руси – направљен је да ту остане…

Макронов паклени план, међутим, разоткрива га „Монд“, састоји се у нади да ће, продајом „рафала“ да замене оне „мигове“ који су га дочекали, „удаљити Београд од Москве“. То ће, сматра овај муж своје учитељице, представљати „стратешку промену“ и „истинску демонстрацију европског духа“.

У истом европском духу слабо прикривене подвале, иначе, Макрон је као своју претходницу упутио поздравну поруку „Политици“ и „Данасу“ приде; тек да демонстрира да, док се смешка председнику Србије Александру Вучићу, није нимало гадљив ни на оне који му директно раде о глави, то јест функцији.

У складу с таквим вређањем домаћина, упркос изобиљу ласкавих речи, помпезних фраза и (не)искрених осмеха од којих се то није дало приметити, биле су и кључне Макронове поруке. Почев од оне да треба да заборавимо историју наших односа – то је оно кад су нас бомбардовали да би нам отели део земље – како историја „не би више представљала препреку“. Као да историја није учитељица живота која нам је важна, макар, као Макрону његова.

Али управо је у томе ствар: Макрон има оно право које Србија нема у духу тих њихових европских вредности. Па сходно томе и његове пропратне наредбе да, кад тако лепо заборавимо сопствену историју, заборавимо и на Косово и Метохију и да престанемо да балансирамо како ми то хоћемо него да се послушно сврстамо у поменути „уједињени фронт против Русије“.

При чему се није ни замарао покушајем да нам објасни зашто за интегритет наше земље треба да нас буде баш брига, док интегритет Украјине треба да буде наша брига. У име чега ћемо, је л’, онда још и заратити с онима које јесте брига за наш интегритет.

Све у свему, занимљив начин доласка у госте: с кофером пуним захтева за домаћина. Домаћин, Вучић, одбацио је јавно барем један од тих захтева, рекавши да је поносан на своју политику наше земље и да се не стиди одлуке да не уведе санкције Русији иако зна да би Емануел то волео. А није пропустио прилику ни да примети како многе западне земље – укључујући, наравно, Емануелову – на случај Србије не примењују исте критеријуме територијалног интегритета као у случају Украјине.

Уследио је Емануелов врло покварени ударац испод домаћиновог појаса, што је, ваљда, такође представљало „истинску демонстрацију европског духа“. Уз лаж да сматра да је, у вези са Русијом и санкцијама, „добро што Србија сама доноси одлуке“ – а лично је у „Политици“ и „Данасу“ захтевао да своју самосталну одлуку променимо онако како он хоће – приметио је, казао је, да је „председник (Вучић) преузео јако храбре одлуке везане за његов ангажман са Европљанима: хуманитарна питања, муниција, везано за рат у Украјини, одбрана…“

Тиме је – да разјаснимо – директно оптужио свог домаћина да не говори истину кад објашњава да Србија муницијом не снабдева Украјину него само крајње кориснике који нису Украјина. И да, поврх тога, практично иза леђа дејствује против Русије у склопу оног уједињеног фронта у коме, иначе, у Другом светском рату није било ниједног Србина.

На Москви и Београду је да, ако има нешто нејасно, разјасне колико има или нема истине у овој тврдњи Емануела Макрона који је већ показао да је његов однос према томе доста растегљива категорија. Без обзира на то, оно што је несумњиво јесте да је (и) ова подвала председника Француске била у функцији онога што је релативно недавно „Фајненшел тајмс“ описао као вишегодишњи рад Америке и Европске уније „на дистанцирању Вучића од Путина“.

Идентична је, како смо видели, њихова намера и у погледу продаје „рафала“ Србији. И то служи раздвајању Србије и Русије, да више не буду заједно као што илуструје она „Гаспромова“ порука која је обеспокојила извештача „Монда“. И тек ће период који је пред нама показати каква је намера Србије с тим „рафалима“; да се дистанцира од Путина или да – у знатно привлачнијем тумачењу – корумпира француског председника који је овом приликом Србију заиста и обишао и у функцији трговачког путника. Како год, не дај Боже да дођемо у ситуацију да се француским „рафалима“ бранимо од јединих који постоје да нас нападну, јер су нас једино они увек и нападали…

Што се тога тиче, позивајући нас са таквим историјским наслеђем да историју заборавимо па да се сврстамо у фронт против Русије, Макрон је у „Данасу“ и „Политици“ написао да дотично сврставање за или против Русије јесте и „питање о типу друштва у коме ће сутра хтети да живи наша омладина“.

Збиља кључно питање, имајући у виду да је Макрон у Београд допутовао усред свог настојања да мандат за састављање нове француске владе не повери онима који су на изборима тај мандат добили од народа Француске. И након хапшења оснивача Телеграма Павела Дурова како би га натерали да француском председнику и његовим газдама преда кључеве своје апликације; класична изнуда коју Макрон цинично назива деловањем правне државе.

Да ли је то тип друштва у коме ће сутра хтети да живи наша омладина? Или је пак ова истинска демонстрација европског духа показатељ да тај њихов тип друштва иде свом заслуженом суноврату, не само моралном? Па зато и мора да прибегава овако очајничким методама иако баш тиме открива своје право лице диктатуре и изнуде у служби свог себичног интереса који може да опстане само на грбачи свих других…

И само да се надамо да на крилима „рафала“ као његови слепи путници нећемо одлетети тамо. Већ и зато што је Макрон израчунао колико ће нас коштати таква карта у једном правцу…