Јевдокија Шереметјева: СКРОМНИ ЗАПИС О БЕДИ НЕУТРАЛНОСТИ

Пре девет година, у чату школског разреда моје ћерке, родитељи су одлучили да се активирају и помогну старачким домовима. У то време, мој тим и ја смо већ носили помоћ за неколико таквих домова у Донбасу. Под нашом бригом било је и неколико хосписа, прихватилишта и интерната. И просто усамљених старијих људи који су се нашли у зони борбених дејстава. Готово стално сам путовала тамо, извештавала, снимала видео записе, писала о томе и одржавала акције прикупљања средстава за помоћ људима.

И тако, управо у том школском чату написала сам да ако неко има жељу да помогне, може то да уради – и помогне старијим људима Донбаса. Истог тренутка је један од наставника реаговао веома агресивно, рекавши: хајде, без политике. Било је још и неколико непријатних порука од њега, али сам, хвала Богу, већ заборавила њихов садржај. Без политике, онда без политике. Како ви кажете, пријатељи.
Тада, 2015. године, неколико родитеља је у личној поруци написало да желе да учествују, али је уопштено у ћаскању владала гробна тишина.
Погрешни стари људи, неправилни. Сами су криви. Нису рођени где треба. А помагање слабима на погрешним позицијама (иако многи од њих више нису имали никакву позицију) – то је политика. Тако је испало.

И добро памтим осећај да је однос према мени био као да сам понудила нешто срамно, због чега су се многи стидели. Више нисам покретала ту тему. О помоћи војсци са почетком Специјалне операције, коју смо започели, ћутим.
Зашто сам се сад сетила овога?
Људи који учествују у помагању често ми пишу да многи у њиховом окружењу реагују баш као тај наставник. Неко промуца на послу или у групи дечјег вртића: хајде да помогнемо!? И као одговор, лекција о „политици“, „војевању“ итд. А реторика о војевању – то је будалаштина. За оне којима је ово „политика“, било је губљење времена и помагати „погрешним“ старим људима. Многе корпорације покушавају да заобиђу „компликована“ питања. И то не само у малим колективима, већ и у великим компанијама. Желе да буду „неутрални“.

Неутрални. Док се сад, управо сад, на путевима Курске области изругују нашим старцима. Ударају по школама и тржним центрима у Доњецку. По плажама Севастопоља. Много је људи који на све то кажу – „политика“.
А ево шта ћу ја рећи таквима.

Ако се ваши родитељи нађу у зони гранатирања, заборавићете своју позицију. И њихову позицију. Вриштаћете од немогућности да им помогнете. Заборавићете на принципе и веру у „светски мир“. Ако сте нормална особа, наравно.
Сад ово више није „политика“, пријатељи, већ питање опстанка. Нашег и вашег. Ако изгубимо овај рат, ваши истурени прстићи са речима „политика“ неће нам помоћи да добијемо топло место на сунцу у новом свету. И вас ће, заједно са мном, овако неправилном, самлети у прах.

А иначе – да, наравно, свако је слободан у својим одлукама и ставовима.
Али времена су сад другачија. Зато је и потражња другачија.
Ми ћемо победити у сваком случају. Са вама или без вас, нама није толико важно.
Али вама постаје све важније и важније.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)